Како да насликаш нешто што није видео ниједан човек? Када је Бог стварао свет, још није било људи да гледају. А ипак, у старим црквама постоје чудесне слике дана стварања — од злата и шарених каменчића. Ко је на њима приказан како ствара? И зашто те слике не личе на фотографије? Данас учимо да „читамо“ икону стварања.
Седам дана стварања
Сети се шта је Бог створио којег дана:
| Дан | Шта је створено |
|---|---|
| 1. | светлост |
| 2. | небески свод |
| 3. | копно, мора и биље |
| 4. | сунце, месец и звезде |
| 5. | рибе и птице |
| 6. | животиње и човек |
| 7. | Бог почива и благосиља седми дан |
Ко је Створитељ на икони?
Погледај мозаик стварања. Око главе Створитеља је ореол — круг светлости — а у ореолу је крст. Исти такав крст у ореолу има и Христос на иконама Христа Сведржитеља. Тамо у крсту пишу и грчка слова ὁ ὤν — „Који јесте“. Значи, као Створитеља видимо — Христа!
Зашто? Јеванђелист Јован почиње своје Јеванђеље овако:
„У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.“
Јн 1, 1–3
Та Реч (грчки Логос) је Син Божји, Који је после постао човек — Исус Христос. Све је постало кроз Њега. Зато иконописци, када приказују стварање, сликају Христа.
Свет ствара Света Тројица: Отац ствара кроз Сина, у Духу Светом. На мозаику првог дана види се и Дух Божји над водама:
„…и дух Божји дизаше се над водом.“
Пост 1, 2
Дух Свети је приказан у виду голуба над водом — као што се и на Крштењу Христовом јавио у виду голуба.
Када је апостол Филип замолио Христа да им покаже Оца, Христос му је одговорио:
„…Ко је видео мене, видео је Оца…“
Јн 14, 9
Свети Јован Дамаскин учио је да невидљивог Бога не можемо да насликамо. Али откад је Син Божји постао човек, сликамо Њега — видљивог.
Како икона „пише“ дане стварања
Иконописац не „црта“ причу о стварању, него је „пише“ знацима које треба научити да читамо:
| Дан | Како је приказан на мозаику или икони |
|---|---|
| 1. светлост | светли и тамни круг (дан и ноћ); Дух као голуб над водом |
| 2. небески свод | небо као плави кругови или полукругови, један у другом |
| 3. копно и биље | земља са дрвећем и биљем које расте „по врсти“ |
| 4. сунце, месец, звезде | златни и сребрни круг, понекад са лицима; звезде као тачке светлости |
| 5. рибе и птице | вода пуна риба, ваздух пун птица |
| 6. животиње и човек | Створитељ уводи животиње, обликује Адама и удахњује му живот |
| 7. починак | Створитељ седи и благосиља седми дан |
У сваком призору Створитељ благосиља руком. Све што настаје, настаје из Божје речи и благослова.
Икона није обична слика
Стави поред иконе обичну слику пејзажа и потражи разлике:
| Обична слика | Икона, мозаик, фреска |
|---|---|
| светлост пада са једне стране, има сенки | светлост извире изнутра, нема сенки — све је у Божјој светлости |
| небо је плаво или сиво | позадина је често злато — светлост Царства Божјег |
| далеке ствари су мале | обрнута перспектива — свет се „отвара“ ка нама |
| показује како свет изгледа очима | показује какав је свет пред Богом и шта значи |
Икона је као прозор кроз који гледамо Божји свет. Икону поштујемо и целивамо, а част коју јој дајемо иде ономе ко је на њој — тако учи Седми васељенски сабор. Богу се клањамо — само Њему.
Мозаик — слика од каменчића
Многи чувени призори стварања су мозаици — слике сложене од хиљада малих каменчића и стаклених коцкица са златом. Мајстори су их радили годинама, са молитвом. Када се светлост помера, злато светлуца и као да „живи“.
Познати мозаици стварања налазе се у куполи Постања у припрати цркве Светог Марка у Венецији (XIII век) и у Монреалеу на Сицилији (крај XII века). Те цркве данас нису православне, али су мозаици рађени по византијским узорима, у истој уметничкој традицији као наше иконе — зато нам служе као пример иконографије стварања.
Како ради иконописац?
Икона се не прави на брзину. Иконописац:
- почиње рад молитвом и труди се да живи побожно — икона није само слика, него „Јеванђеље у бојама“;
- припрема даску, а позадину често покрива златом;
- боје наноси од тамнијих ка светлијим — прво тамна основа, па све светлији слојеви;
- не слика сенке — светлост долази „изнутра“, од Бога;
- на крају исписује натпис — име онога ко је на икони.
Готову икону освећује свештеник.
Зашто је лепо што иконописац ради од таме ка светлости? Зато што нас подсећа на први дан стварања:
„И рече Бог: Нека буде свјетлост. И би свјетлост.“
Пост 1, 3
Сва твар хвали Господа
Када се седам дана стварања нацртају један поред другог, у средини треба да буде Христос Створитељ, са крстом у ореолу, на златној позадини, и са натписом ИС ХС. Зашто баш Он? Зато што је све кроз Њега постало и све се ка Њему окупља. У средини не стоји ни сунце ни Адам — Христос је Створитељ и циљ свега.
Псалам позива сву творевину да слави Бога:
„Хвалите Га, сунце и месец; хвалите Га, све звезде и светлост. …горе и сви хумови, дрвеће родно, и сви кедри; звери и сва стока, гмизавци и птице крилате; …момци и девојке, старци са децом, нека хвале Име Господње…“
Пс 148, 3. 9–10. 12–13
Како сунце, дрво или птица могу да хвале Бога? Тиме што постоје — сунце светли, дрво расте, птица пева — и тако показују лепоту свог Творца. Али творевина није божанство и нема душу као човек. Човек јој даје глас: хвали Бога речју, молитвом и песмом — у име свега створеног. И брига о творевини је део те хвале.
Постоји и икона „Теби се, Благодатна, радује свака твар“. Њен наслов узет је из песме Богородици која се пева на Литургији Светог Василија Великог. У средини је Богородица са Христом, а око ње анђели, светитељи, људи и природа — сва твар у Цркви слави Бога.
Слава Творцу
Слава Ти, Господе, Који си све створио!