Када у кућу дође штене или маче, прво питање је: „Како ћемо га звати?“ Име се не бира тек тако. Даје му га онај ко ће о њему бринути, хранити га и познавати његове навике. Знаш ли ко је први на свету давао имена животињама? Био је то први човек, Адам. Бог му је поверио цео створени свет — али је пре тога човека створио на сасвим нарочит начин.
Бог ствара човека
Све остало Бог је створио једном речју: „Нека буде…“. Пре стварања човека Бог као да се саветује:
„Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.“
Пост 1, 26
„Да начинимо…“ — Бог говори у множини. Свети Оци у томе виде наговештај Свете Тројице: човека ствара Отац, кроз Сина, у Духу Светом, са нарочитом пажњом и љубављу. Друга глава књиге Постања прича и како је то било:
„А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.“
Пост 2, 7
Шта је у човеку од земље, а шта од Бога? Тело је од „праха земаљскога“ — зато је човек повезан са целим створеним светом, са земљом, биљкама и животињама. А дух животни је Божји дах — зато је човек позван на заједницу са Богом. Човек је јединство тела и душе. Тело није „тамница душе“, нити нешто мање вредно. И тело је добро, и оно је позвано да се освети.
По икони и подобију
Свето Писмо каже да је човек створен „по обличју“ Божјем. У Цркви то зовемо икона (образ) Божја и кажемо да је човек створен по икони Божјој и позван на подобије Божје.
Али пази: Бог нема тело. Човек не личи на Бога по носу, очима или рукама. Икона Божја је у целом човеку — у његовој личности, разуму, слободи и способности да воли. Свети Јован Дамаскин учи да икона означава оно што човек добија на дар, а подобије — уподобљавање Богу у врлини. Разлику можемо приказати овако:
Икону Божју нико не мора да заслужи — добио ју је сваки човек на дар. А подобије је пут: што више волимо, праштамо и живимо са Богом, то огледало наше душе постаје чистије и у њему се јасније види Божја светлост. Тај раст није само наш труд — он се остварује слободно, уз Божју благодат.
Ако је сваки човек икона Божја, како треба да се понашамо према другима — па и према онима који нам нису драги? У сваком човеку, ма какав био, сија Божји лик. Зато поштујемо свакога.
Рајски врт
„И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи.“
Пост 2, 8
Рајски врт, Едем, био је пун лепог и родног дрвећа, а натапала га је вода која се делила у четири реке. Човек у њему није само уживао. Бог му је дао задатак:
„И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.“
Пост 2, 15
Човек је домаћин света — да о њему брине, да га обрађује и чува.
Два дрвета и заповест
У средини врта била су два нарочита дрвета: дрво живота и дрво познања добра и зла. Бог је човеку рекао:
„И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.“
Пост 2, 16–17
Зашто је Бог дао заповест? Да ли је то била „замка“? Није! Бог није дао заповест да би човек погрешио. Заповест показује да је човек слободан — да може да бира. Заједница са Богом није присилна, него је љубав, а љубав се не може натерати. Држећи заповест, човек би из поверења растао ка Богу. Неки Свети Оци, као Свети Григорије Богослов, уче да плод познања сам по себи није био зао, него да човек још није био спреман за њега.
Није добро да је човек сам
„И рече Господ Бог: Није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.“
Пост 2, 18
Бог је довео к Адаму све животиње, а Адам им је давао имена. Дати име значи познавати и бринути. Ипак, међу животињама Адам није нашао друга какав му треба. Тада је Бог створио жену од Адамовог ребра. Када ју је видео, Адам се обрадовао: „Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела“ (Пост 2, 23).
То не значи да је жена мање вредна. Напротив: створена је из самог човека, да буду једно. Свети Оци наглашавају једнако достојанство мушкарца и жене и њихову заједницу. Човек није створен за усамљеност, него за заједницу — са Богом, са другим човеком и са целим светом.
Домаћин и свештеник света
У рају је човек живео у заједници са Богом, са женом и са природом. Он је:
- домаћин света — брине о њему, обрађује га и чува, даје имена животињама;
- свештеник света — све што је створено са захвалношћу узноси Богу.
Шта значи бити свештеник света? Када се помолимо пре јела, када захвалимо Богу за кишу, за пролеће или за другара — ми не узимамо Божје дарове „тек тако“, него их враћамо Богу са захвалношћу. Тако човек расте ка подобију Божјем.
Сваки пут кад се погледаш у огледало, сети се: створен сам по икони Божјој и позван сам да Му будем све сличнији.