# Човек и заједница

*„Није добро да је човек сам“ — човек као личност, створен по икони Свете Тројице*

Средња школа, I разред · Црква — заједница · https://verskanastava.com/srednja/1/covek-i-zajednica

Погледај четири призора. Хиљаде људи на стадиону вичу исто. Група младих седи за истим столом у кафићу — свако загледан у свој телефон. Породица за славском трпезом. Верни на Литургији, пред истом Чашом. На свакој од ових слика људи су „заједно“. Али да ли су на свакој **заиста** заједно? Шта чини разлику између гомиле, друштва за столом и заједнице? И зашто је човеку толико тешко да буде сам, а толико тешко да буде истински с другима? Ова лекција одговара на то питање из самог корена: из тога **ко је човек**.

![Сеоски трг: куће око цркве и старог бунара, клупа под липом](https://verskanastava.com/images/srednja-1/covek-i-zajednica.webp)

## Није добро да је човек сам

На почетку Библије, после свега што је Бог створио, први пут чујемо да нешто **„није добро“**:

> „И рече Господ Бог: Није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.“
> — Пост 2, 18

Пази када су изговорене ове речи: **пре пада**, у рају. Адам је имао све — рај, животиње, храну, и Бог је био с њим. Недостајао му је само **други човек**. Самоћа није последица греха, као болест или смрт; она је нешто што човеку **по природи** не одговара. Човек је створен **за заједницу** — и то не као додатак свом животу, него као сам начин постојања.

## Створен по икони Свете Тројице

Зашто је то тако? Одговор је у томе по чијем је лику човек створен:

> „Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“
> — Пост 1, 26–27

Реч **обличје** у грчком преводу Светог Писма гласи **икона**. Човек је, дакле, **икона Божја**. А какав је Бог Чија је човек икона? Хришћани верују у **једнога Бога** — **Оца, Сина и Духа Светога**. Отац је извор: од Њега се Син рађа, а Дух Свети исходи. Три Лица Свете Тројице живе од вечности у савршеној заједници љубави — једно су по суштини, а свако остаје Своје Лице. О томе смо говорили у лекцији [Бог Откривења — Света Тројица у Светом Писму](https://verskanastava.com/srednja/1/bog-otkrivenja-sveta-trojica.md).

Ако је Бог заједница љубави Лица, онда ни човек, Његова икона, не може да буде „острво“. Човек је створен као **личност** — неко ко постоји **у односу**.

## Личност или индивидуа?

У осмом разреду ([Хришћанско схватање личности](https://verskanastava.com/osnovna/8/hriscansko-shvatanje-licnosti.md)) упознао си разлику између јединке и личности. Сада је погледајмо дубље:

| **Индивидуа** (јединка)                          | **Личност**                                                                                               |
| ------------------------------------------------ | --------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| један примерак врсте, **„број“** у скупу         | **јединствена и непоновљива** — нико је не може заменити                                                  |
| одређује се **одвајањем**: „ово сам ја, а не ти“ | постоји **у односу**: „ја сам, јер ти си“ — грчка реч за лице, _просопон_, значи лице окренуто ка другоме |
| тежи да **има**, да поседује                     | тежи да **воли** и да се **дарује**                                                                       |
| **други ми је граница** или претња               | **други ми је дар** и пут                                                                                 |

Сваки од нас је, наравно, и једно и друго: имамо своје тело, своје име, свој број у дневнику. Питање је **како живимо**. Грех затвара човека у себе, па он живи као **изолована јединка** која се брани од других. Љубав га отвара и води ка пуноћи **личности**. Сваки човек је од почетка икона Божја и има достојанство које му нико не може одузети; али да **живи као личност**, човек учи и расте целог живота — кроз љубав, у заједници са Богом и са другима.

**Пази на значење речи**

У психологији „личност“ обично значи **склоп особина** — „он има јаку личност“. У богословљу **личност** значи нешто друго: јединствени начин постојања у **слободи и љубави**, по икони Божјој. Неко може бити повучен и тих, а да буде дубоко личност; и обрнуто — неко може бити „главни у друштву“, а живети као затворена јединка.

## Заједница и њене замене

Ако човек жуди за заједницом, лако ће прихватити и њене **замене** — облике „заједништва“ који личе на заједницу, али у њима нешто битно нестаје:

| Облик                                                      | Шта је у њему добро             | Шта се губи                              | Опасност                                     |
| ---------------------------------------------------------- | ------------------------------- | ---------------------------------------- | -------------------------------------------- |
| **Гомила, маса** — навијачи, вршњачки притисак             | осећај припадности, снага „нас“ | лично лице и одговорност                 | „сви су то радили“ — насиље, губитак слободе |
| **Колектив** — идеологија, систем                          | заједнички циљ, ред             | човек постаје **средство** за циљ        | гажење личности у име „општег добра“         |
| **Индивидуализам** — „брини само о себи“                   | осећај слободе и самосталности  | однос, љубав, жртва                      | усамљеност и себичност                       |
| **Само виртуелна заједница** — друштвене мреже без сусрета | лака веза са далеким људима     | присуство, поглед, додир, тишина заједно | много „пријатеља“ — мало блискости           |

Пази: друштвене мреже нису саме по себи зле. Питање је да ли **служе** сусрету — или га **замењују**. Порука другу који је болестан може бити почетак посете; али ако постане замена за сваку посету, нешто се изгубило.

Шта је, онда, **истинска** заједница? Она у којој су **сви једно, а свако остаје јединствен**. У гомили нестаје лице; у индивидуализму нестаје однос; у истинској заједници не нестаје ни једно ни друго. Таква заједница на земљи постоји — то је **Црква**, Тело Христово, у којој су многи удови једно тело (1 Кор 12, 12–27), а сваки уд има своје место које нико други не може да попуни.

**Света Тројица није „модел друштва“**

Учење о Светој Тројици не треба свести на друштвени програм, као да је довољно да „подражавамо“ Тројицу и уредимо државу по Њеном узору. Света Тројица је **живи Бог**, а не шема. Човек учествује у Њеном животу **благодаћу, у Цркви** — у Светим Тајнама, молитви и љубави — а не пуким опонашањем.

## Да сви једно буду

Пред Своје страдање, Христос се молио Оцу за Своје ученике — и за све који ће кроз њих поверовати, дакле и за нас:

> „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш.“
> — Јн 17, 21–23

Који је узор јединства људи? Не јединство навијача, ни армије, ни странке — него **јединство Оца и Сина**. И још више: Христос не каже само „да буду једно **као** ми“, него „да и они **у нама** једно буду“. Јединство људи није само подражавање Бога, него **учешће** у Његовом животу.

Прва хришћанска заједница у Јерусалиму показала је како то изгледа:

> „А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко.“
> — Дап 4, 32

„Једно срце и једна душа“ — а ипак су то били различити људи, са различитим именима, причама и даровима. О томе како се та заједница сабирала око ломљења хлеба, говорићемо у лекцији [Црква као литургијска заједница — моја парохија](https://verskanastava.com/srednja/1/moja-parohija.md).

## Свети Оци о ближњем

Свети Оци су ову истину изрекли кратко и снажно.

**Свети Антоније Велики**

Свети Антоније Велики, отац монаштва, учио је да нам је **од ближњег живот и смрт**: ако задобијемо брата, задобили смо Бога; а ако саблазнимо брата, сагрешили смо Христу.

Пустињак, дакле, који је деценијама живео у самоћи, није мислио да се до Бога може стићи **заобилазећи** човека.

**Свети Василије Велики**

Свети Василије Велики, саветујући монахе да живе у заједници, а не сасвим сами, пита онога ко би хтео да живи потпуно одвојен од свих: **чије ћеш онда ноге прати?** Јер Христос нас је учио да служимо једни другима.

Свети Василије мисли на Христов пример са Тајне вечере:

> „Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините.“
> — Јн 13, 14–15

Пази: Свети Василије не осуђује пустињаке. И они који живе у пустињи живе у заједници Цркве — молитвом за цео свет. Он упозорава на нешто друго: на **себичну самоћу**, у којој човек бира да не служи никоме.

Питање за тебе: чије „ноге“ ти можеш да „опереш“ — у породици, у одељењу, међу друговима?

## Заједнице у мом животу

Свако од нас припада многим заједницама: **породици**, кругу **пријатеља**, **одељењу**, **тиму**, **парохији**. У свакој од њих учимо се да будемо личности — да волимо, праштамо, служимо, трпимо. Породица је „мала црква“, школа заједничког живота. Али тек у **Цркви** човек постаје заједница **са Богом** — и, у Богу, са свима.

На познатој икони **Свете Тројице** преподобног Андреја Рубљова, три анђела, у виду којих је Бог посетио Авраама, седе за једном трпезом, окренути један другоме, у тихом разговору љубави. Често се каже да на четвртој, отвореној страни стола **има места — за нас**. Бог нас не позива да Га посматрамо споља, него да седнемо за Његову трпезу. Та трпеза на земљи има своју адресу — а о њој говори следећа лекција.

**Твој корак**

Сазнај до следећег часа: како се зове **твоја парохија**, коме је посвећен **парохијски храм**, када је **храмовна слава** и како се зове **твој парох**. Питај родитеље, свештеника или погледај сајт своје епархије.

## Укратко

- Бог Сам каже да „није добро да је човек сам“ (Пост 2, 18) — човек је створен за заједницу.
- Човек је створен по икони (обличју) Бога Свете Тројице — Оца, Сина и Духа Светога, Који живе од вечности у савршеној заједници љубави; зато је човек личност, а не само индивидуа.
- Индивидуа се одређује одвајањем и поседовањем; личност је јединствена и непоновљива и постоји у односу — воли и дарује се.
- Гомила, колектив, индивидуализам и само виртуелна блискост су замене за заједницу: у њима се губи или лице, или однос.
- Истинска заједница је она у којој су сви једно, а свако остаје јединствен — на земљи је то Црква (Јн 17, 21; Дап 4, 32).
- Свети Антоније учи да нам је од ближњег живот и смрт; Свети Василије пита онога ко би живео сасвим сам: чије ћеш онда ноге прати?

## Кључни појмови

- **Личност** — Јединствен и непоновљив начин постојања у слободи и љубави, у односу са Богом и другима; човек као икона Свете Тројице.
- **Индивидуа** — Јединка, примерак врсте; човек посматран као одвојена јединица скупа.
- **Заједница (грч. кинонија)** — Јединство личности у љубави у коме нико не губи себе; своју пуноћу има у Цркви.
- **Индивидуализам** — Став у коме појединац живи за себе, затворен према другима.
- **Колективизам** — Подређивање човека систему или идеологији, у коме личност постаје средство.
- **Тело Христово** — Црква — многи удови у једном телу, сједињени у Христу Духом Светим (1 Кор 12).