# Хришћанин — човек Цркве

*Не може се бити хришћанин сам — личност у заједници Тела Христовог*

Средња школа, I разред · Црква — заједница · https://verskanastava.com/srednja/1/hriscanin-covek-crkve

„Верујем у Бога, али ми Црква не треба. Вера је моја приватна ствар.“ Ову реченицу сигурно си чуо — можда од друга, можда на друштвеним мрежама, а можда си и сам некад тако помислио. Звучи зрело и слободно: нико не треба да ми се меша у оно што је најдубље у мени. Али да ли је тако? Може ли се бити хришћанин сам, као острво? Да бисмо одговорили, почнимо од самог имена које носимо.

![Крштени крстић, бројаница, свећа и молитвеник на везеном убрусу](https://verskanastava.com/images/srednja-1/hriscanin-covek-crkve.webp)

## „Најпре у Антиохији“

Ученици Христови у почетку нису имали посебно име. Звали су себе „браћом“, „ученицима“, „светима“, „онима који су на Путу“. А онда се, у великом граду Антиохији у Сирији, догодило ово:

> „И они се целу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најпре у Антиохији ученици бише названи Хришћани.“
> — Дап 11, 26

Апостоли Варнава и Павле (тада још Савле) целу годину учили су људе у Антиохији, која је била један од највећих градова Римског царства. Ту су се у истој заједници нашли и Јевреји и Јелини који су поверовали у Христа. Нису их више повезивали ни народ ни порекло, него вера у Христа — и зато добијају име по Ономе о Коме су стално говорили и у Кога су крштени: **по Христу**.

Реч **Христос** је грчки превод јеврејске речи _Месија_ и значи **Помазаник**. Зато **хришћанин** није име неког мишљења или погледа на свет, као што се неко зове љубитељ књига или навијач. Хришћанин је онај ко **припада Христу**. А припадати Христу, као што ћемо видети, значи припадати и Његовом Телу.

## Удови једног Тела

Апостол Павле пише Цркви у Коринту, у којој су се људи делили и такмичили ко је важнији. Он не одговара правилником, него сликом: Црква је **Тело Христово**. Ту слику смо упознали у осмом разреду ([Црква је Тело Христово](https://verskanastava.com/osnovna/8/crkva-je-telo-hristovo.md)), а сада ћемо видети шта она говори о сваком од нас понаособ.

> „Сада пак, многи су удови, а једно тело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, штавише, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су …“
> — 1 Кор 12, 20–22

> „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.“
> — 1 Кор 12, 26

Прочитај у Новом Завету цео одломак (1 Кор 12, 12–27) и потражи одговоре на четири питања:

| Питање                               | Одговор из Писма                                                    |
| ------------------------------------ | ------------------------------------------------------------------- |
| Ко је Глава Тела?                    | **Христос** (уп. Еф 1, 22–23)                                       |
| Како постајемо удови?                | „једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (ст. 13) — **Крштењем** |
| Може ли уд рећи другоме „не требаш“? | **Не** — сваки је потребан, а „слабији“ су неопходни (ст. 21–22)    |
| Шта кад један уд пати?               | **Пате сви**; кад се један прославља, радују се сви (ст. 26)        |

Приметимо нешто важно: у телу удови нису исти — око није рука, а нога није глава. Црква не брише разлике међу људима, нити од свих прави исте „примерке“. Свако остаје **јединствен**, са својим даровима, карактером и путем. Али нико није **сам**. Рука која би се одвојила од тела не би постала слободнија — само би изгубила живот.

Тај живот Телу не даје договор удова, него Глава. Зато **Црква није удружење верника** које су људи основали да би заједно задовољавали своје верске потребе. Она је **Тело Христово** које је Христос основао и које Дух Свети оживљава.

## Како се постаје и остаје човек Цркве

Нико се не рађа као хришћанин „по аутоматизму“, нити то постаје тако што се упише у неки списак. Човек Цркве постаје се и остаје кроз **Свете Тајне**:

| Света Тајна      | Шта се у њој догађа                                                            |
| ---------------- | ------------------------------------------------------------------------------ |
| **Крштење**      | рођење у Христу; улазак у Цркву — постајемо удови Тела                         |
| **Миропомазање** | печат дара Духа Светога — Дух Свети се даје сваком крштеном лично              |
| **Евхаристија**  | стално сједињење са Христом и са браћом; Тело се изнова сабира око Чаше        |
| **Покајање**     | повратак у заједницу кад је грехом нарушимо; уд који се удаљио поново оживљава |

У Православној Цркви **Миропомазање се врши одмах после Крштења**, па и над малом децом. Оно није „потврда“ коју човек сам даје у одраслом добу, него Божји дар који долази заједно са новим рођењем. Зато се у нашој Цркви и мало дете, после Крштења и Миропомазања, причешћује — пуноправни је уд Тела, а не „хришћанин на чекању“.

Обрати пажњу и на поредак: Крштење се не понавља, а Евхаристија се стално понавља. Крштење је као рођење, а Евхаристија као храна — нико се не рађа сваког дана, али сваког дана мора да једе. Ко би се крстио, а никада се не би причешћивао, личио би на новорођенче коме нико не даје да једе.

**Црква — мајка**

Свети Кипријан Картагински (III век), у спису _О јединству Цркве_, каже:

**„Не може имати Бога за Оца ко нема Цркву за мајку.“**

Зашто баш мајка? Зато што се у Цркви **рађамо** (Крштење), у њој се **хранимо** (Евхаристија), у њој **растемо** и у њој бивамо **исцељивани** (Покајање). Као што се нико не рађа без мајке, тако ни у нови живот у Христу нико не улази сам, без Цркве.

## Лична, а не приватна вера

На часу о [човеку и заједници](https://verskanastava.com/srednja/1/covek-i-zajednica.md) упознали смо разлику између **индивидуе** и **личности**. Човек створен по икони Свете Тројице постаје права личност у заједници, отворен у љубави — а не као затворена индивидуа. Применимо то сада на веру:

|                   | Индивидуа                      | Личност                                |
| ----------------- | ------------------------------ | -------------------------------------- |
| **полазиште**     | „ја и моје“                    | „ми“ — отвореност према Богу и другима |
| **вера**          | приватно мишљење, „моја ствар“ | живот у Цркви, однос са Богом и браћом |
| **други људи**    | граница или сметња             | дар; без њих ни ја нисам потпун        |
| **кад неко пати** | „то је његов проблем“          | „с њим страдају сви удови“             |

Пажљиво: **вера мора бити лична**. Нико не може да верује уместо мене, нико не може да се моли уместо мене, нити да се уместо мене покаје. Православна Црква никада није учила да је довољно „бити уписан“ — она тражи живу, личну веру сваког човека. Али **лично није исто што и приватно**. Приватно значи затворено, одвојено, само моје. Лична вера живи се **у заједници**, као што се лично срце не може одвојити од тела и куцати само за себе.

Како би, онда, могао да одговориш вршњаку који каже: „Вера је моја приватна ствар — ни Црква ни други немају везе са тим“? На пример, у три реченице:

**Одговор у три реченице**

Вера јесте лична, јер нико не може да верује уместо мене — али хришћанин је по Крштењу уд Тела Христовог, а уд не може да живи одвојен од тела (1 Кор 12). Свети Кипријан каже да не може имати Бога за Оца ко нема Цркву за мајку, јер се у Цркви рађамо и хранимо. Зато ни моја вера није само „моја“: кад ја страдам, страдају и други, а кад сам на Литургији, ту смо сви заједно — „ми“, а не „ја“.

Покушај да саставиш и свој одговор, својим речима.

## Душа света

Да ли човек Цркве мора да живи одвојено од других, у неком свом свету? Један непознати хришћански писац из II–III века одговорио је на то питање у спису који се зове **Посланица Диогнету**. Ево шта, у сажетку, пише о хришћанима свог времена:

Хришћани се од других људи не разликују ни по земљи, ни по језику, ни по обичајима. Живе у својим градовима, говоре језиком свог народа, носе исту одећу и једу исту храну као и други. А ипак је њихов живот другачији: воле све људе, не одбацују децу, не узвраћају злом за зло. И, како каже писац, **оно што је душа у телу, то су хришћани у свету** — невидљиво, али живо присутни свуда, држећи свет на окупу.

Човек Цркве се, дакле, не препознаје по томе што бежи од света, него по томе **како живи у њему**. Где се то данас може видети?

| Где            | По чему се препознаје човек Цркве (примери)                                        |
| -------------- | ---------------------------------------------------------------------------------- |
| **у школи**    | не учествује у исмевању слабијег; помаже другу у учењу; не вара на контролном      |
| **у породици** | поштује родитеље; прашта брату и сестри; моли се са својима                        |
| **на мрежама** | не шири увреде и гласине; не стиди се да каже шта верује, али без свађе и охолости |
| **у друштву**  | помаже болесне, старе и сиромашне — често заједно са својом парохијом              |

Када у парохији неко тешко оболи, остане без посла или изгуби најмилије, то је тренутак када речи „с њим страдају сви удови“ постају стварност: посете, молитва, помоћ, храна, друштво. Тако Тело Христово постаје видљиво.

**Ти си потребан**

Црква није потпуна без тебе — и то није фраза. Ниједан уд није сувишан, а „слабији“ су неопходни. Размисли ове недеље: по чему би твоји другови могли да препознају да си ти човек Цркве — не по речима, него по животу?

## Укратко

- Хришћанин је онај ко припада Христу; ученици су тим именом најпре названи у Антиохији (Дап 11, 26).
- Црква је Тело Христово: Христос је Глава, а крштени су удови — сваки јединствен и потребан, али нико сам.
- Човек Цркве постаје се Крштењем и Миропомазањем, остаје се Евхаристијом, а Покајањем се враћа у заједницу када је грехом наруши.
- Вера мора бити лична — нико не верује уместо мене — али није приватна, јер се живи у заједници.
- Хришћани живе у свету као и други, али другачијим животом; по Посланици Диогнету, они су у свету оно што је душа у телу.

## Кључни појмови

- **Хришћанин** — Онај ко припада Христу — крштени уд Цркве; име је први пут употребљено у Антиохији (Дап 11, 26).
- **Тело Христово** — Библијска слика Цркве (1 Кор 12; Еф 1, 22–23) — Христос је Глава, а верни су удови сједињени Духом Светим.
- **Личност** — Човек отворен у љубави према Богу и другима; права личност остварује се у заједници, по икони Свете Тројице.
- **Индивидуа** — Човек затворен у себе, који другога доживљава као границу или претњу.
- **Миропомазање** — Света Тајна печата дара Духа Светога; у Православној Цркви врши се одмах после Крштења, и над децом.