# Канон и богонадахнутост Светог Писма

*Ко је одредио које књиге чине Библију и у ком смислу је Писмо „богонадахнуто“?*

Средња школа, I разред · Свето Писмо и Свето Предање · https://verskanastava.com/srednja/1/kanon-i-bogonadahnutost

Ко је написао Библију? Бог? Људи? Или и Бог и људи? Ако мислиш да је одговор једноставан, замисли два пријатеља: један каже да је Библија „пала с неба“ готова, свака реч издиктирана, а други да је то „само стара људска књига“, као свака друга. Обојица нешто важно пропуштају. А ту је и друго питање, које многи никада не поставе: **ко је одлучио** које књиге уопште улазе у Библију — и зашто баш те?

![Страница Синајског кодекса — почетак Јеванђеља по Матеју на грчком](https://verskanastava.com/images/srednja-1/sinajski-kodeks.webp "Синајски кодекс (IV век), почетак Јеванђеља по Матеју. Извор: Wikimedia Commons, јавно власништво.")

## Шта значи „богонадахнуто“

Апостол Павле пише свом ученику Тимотију, кога су мајка и бака од детињства васпитавале у вери (уп. 2 Тим 1, 5):

> „Но ти стој у томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио,
> И што из детињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса.
> Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитање у праведности,
> Да буде савршен Божији човек, припремљен за свако добро дело.“
> — 2 Тим 3, 14–17

Грчка реч коју Павле користи је **θεόπνευστος** (теопнеустос) — „Богом надахнут“, буквално „Богом удахнут“. Сетимо се како је Бог створио човека: удахнуо му је дах живота. Тако и Писмо има у себи Божји дах — **Дух Свети** је у њему живо присутан. Зато Писмо није само занимљива стара књига, него књига која може да „умудри за спасење“.

Апостол Петар каже још нешто:

> „И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу.
> Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“
> — 2 Пт 1, 20–21

Приметимо три ствари. Писци су **свети људи** — не случајни записничари, него људи вере и молитве. Дух Свети их је **покретао** — Он је извор. А они **говоре** — својим језиком и својом личношћу. И још: пошто Писмо не настаје „човечијом вољом“, оно се не може ни тумачити „по личном тумачењу“, самовољно (о томе више у лекцији [Црква — место тумачења Светог Писма и Предања](https://verskanastava.com/srednja/1/crkva-tumac-pisma-i-predanja.md)).

## Диктат или синергија?

Постоје два погрешна одговора на питање с почетка: „само Бог“ и „само људи“. Православни одговор је: **и Бог и људи — заједно**. Ту сарадњу зовемо **синергија** (грч. συνεργία, „заједничко дејство“).

| „Механички диктат“ (погрешно)           | Синергија (православно)                                    |
| --------------------------------------- | ---------------------------------------------------------- |
| човек је само „перо“ које записује      | човек је **сарадник** Божји                                |
| нема разлике у стилу међу књигама       | сваки писац има **свој стил, језик и књижевну врсту**      |
| свака реч је „пала с неба“, мимо човека | Бог открива истину **кроз човеково искуство, веру и речи** |
| Писмо се може читати без Цркве          | Писмо је настало **у Цркви** и у њој се тумачи             |

Најбољи доказ су **четири Јеванђеља**. Марко пише кратко и живо, као да журимо са њим од догађаја до догађаја. Лука пише као брижни историчар. Јован пише дубоко, богословски, као онај који је дуго размишљао о тајни Христовој. Да ли то умањује истину Јеванђеља? Не — то је **иста истина, сведочена из четири угла**, као што четири сведока истог догађаја причају свако на свој начин, а управо зато им верујемо.

Лука нам чак и сам открива како је радио:

> „Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама,
> Као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Речи (Логоса),
> Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле,
> Да познаш темељ оних речи којима си научен.“
> — Лк 1, 1–4

| Шта је учинио Лука („људско“)                | Шта је учинио Дух Свети („Божје“)                    |
| -------------------------------------------- | ---------------------------------------------------- |
| ослонио се на сведочанство очевидаца         | надахнуо га и водио                                  |
| све тачно испитао од почетка                 | сачувао истинитост онога што је записано             |
| поређао и написао, својим стилом, за Теофила | дао циљ — „да познаш темељ“, поуздану истину спасења |

**Истина спасења**

Богонадахнутост не значи да је Писмо уџбеник физике, биологије или астрономије. Писмо открива **истину спасења** — ко је Бог, ко је човек и како човек долази у заједницу са Богом. Јован то каже отворено: „А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово“ (Јн 20, 31). То не значи да је Писмо „мање истинито“ — значи да његову истину треба тражити тамо где је Бог ставио.

## Канон — мерило

Замисли да свако у разреду има свој лењир, са различито обележеним центиметрима. Свако мерење би било другачије и нико се ни са ким не би сложио. Лењир служи ономе чему служи само ако **сви користе исто мерило**.

Грчка реч **κανών** (канон) првобитно значи **трска за мерење**, па затим **мерило, правило**. **Канон Светог Писма** је мерило — списак књига које Црква прима као богонадахнуте.

Ко је саставио тај списак? Овде треба запамтити нешто што многе изненади: **Црква је постојала пре него што су новозаветни списи записани и сабрани.** Христос није оставио књигу, него Цркву. Апостоли су најпре проповедали, па тек онда писали. Неколико деценија хришћани су живели, крштавали се, причешћивали и умирали за Христа а да нису имали „Нови Завет“ у једној књизи.

У првим вековима кружило је много списа. Међу њима је Црква, вођена Духом Светим, **препознала** оне у којима чује глас апостолског сведочења. Њена мерила била су:

1. **апостолско порекло** — спис потиче од апостола или њихових ученика;
2. **правоверност** — слаже се са вером коју је Црква примила од апостола;
3. **општа употреба** — чита се на богослужењу у Црквама широм света.

Мерила се примењују **заједно**; ниједно само по себи не одлучује. Стар и правоверан спис није још зато и апостолски, а спис који носи име неког апостола није зато и правоверан.

## Како је канон препознат

| Време                 | Шта се догађа                                                                                                                                  |
| --------------------- | ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| друга половина I века | апостоли и њихови ученици пишу Јеванђеља и посланице; Цркве их читају на сабрањима и размењују                                                 |
| II–III век            | настају и бројни други списи, неки правоверни и корисни, а неки са туђим учењем; Црква разликује једне од других                               |
| дуго разматрање       | о неким књигама дуже се расправљало — нарочито о Посланици Јеврејима (на Западу) и о Откривењу (на Истоку)                                     |
| **367. година**       | **Св. Атанасије Велики**, архиепископ александријски, у својој 39. пасхалној (васкршњој) посланици **први наводи тачно 27 књига** Новог Завета |
| IV–V век              | помесни сабори — Лаодикијски (средина IV века) и Картагински (397. и 419) — баве се списком књига                                              |
| **691/692. година**   | **Трулски сабор** потврђује каноне тих сабора и посланицу Св. Атанасија                                                                        |

То што се о неким књигама дуго расправљало не показује несигурност, него **озбиљност**: Црква није одлучивала брзоплето. Дакле, **Црква није „измислила“ Писмо, али га је препознала и сачувала**. Свети Атанасије, набрајајући књиге, наводи и неке које нису у канону, а које се ипак препоручују за читање онима који се припремају за Крштење — међу њима је и „Пастир“ Јермин.

Ту лежи и одговор на једно важно питање. Неки хришћани верују да је за веру довољно „само Писмо“, без Предања. Али **без Предања Цркве не бисмо ни знали које књиге чине Писмо** — сам списак књига не стоји нигде у Библији. Канон је сведочанство да Писмо **живи у Цркви**.

## Канонске, неканонске и апокрифи

| Врста                              | Опис                                                        | Пример                                    |
| ---------------------------------- | ----------------------------------------------------------- | ----------------------------------------- |
| **канонске**                       | књиге које Црква прима као богонадахнуте                    | 4 Јеванђеља, Псалми, Исаија               |
| **неканонске** (корисне за читање) | старозаветне књиге из Септуагинте које Црква чита и поштује | Товија, Премудрост Соломонова, Макавејске |
| **апокрифи**                       | списи ван канона, често са учењем супротним вери Цркве      | „Јеванђеље по Томи“                       |

Пази на речи: неканонске старозаветне књиге **нису апокрифи**. Православна Црква их чита, поштује и одломке из њих чита на богослужењу.

Документарци и интернет понекад говоре о „скривеним јеванђељима“ која је „Црква сакрила“. Истина је мирнија. Ти списи су углавном каснији (II век и после), нису апостолски и проповедају **другачије учење** — често гностичко, по коме се човек спасава тајним знањем за изабране. Црква их је **знала и одбацила, а не сакрила**: Свети Оци и црквени писци првих векова их помињу и побијају.

## „Сабор“ у учионици

Хајде да мерила применимо сами. Пред нама је пет стварних ранохришћанских списа:

| Спис                                           | Шта знамо о њему                                                                   | Одлука Цркве                |
| ---------------------------------------------- | ---------------------------------------------------------------------------------- | --------------------------- |
| **Јеванђеље по Марку**                         | I век; предање га везује за Марка, ученика апостола Петра; читано у свим Црквама   | **канон**                   |
| **Посланица Јеврејима**                        | о писцу се расправљало, али је учење апостолско; Исток ју је од раније читао       | **канон**                   |
| **Посланица Св. Климента Римског Коринћанима** | крај I века; правоверна, понегде читана на богослужењу; није апостолска            | **корисно, али ван канона** |
| **„Пастир“ Јермин**                            | II век; поучан, понегде читан; није апостолски                                     | **корисно, али ван канона** |
| **„Јеванђеље по Томи“**                        | II век; изреке са гностичким учењем (спасење тајним знањем); није читано у Црквама | **апокриф**                 |

Свети Климент Римски је светитељ и **апостолски муж** — ученик апостолâ. Његова посланица је драгоцена и правоверна, али није део канона: није апостолска. А „Јеванђеље по Томи“ није опасно зато што носи име апостола, него зато што проповеда другу веру.

Пази на још нешто: ни прави сабори нису „гласали о истини“. Црква на саборима не **изгласава** истину, него **препознаје и сведочи** оно што је одувек веровала, вођена Духом Светим. Пример те живе мудрости је **Откривење**: оно је у канону, али се у Православној Цркви не чита на Литургији.

**Исти Дух**

Писмо је реч Божја изречена људским речима. Исти Дух Свети Који је надахнуо свете писце водио је Цркву да препозна њихове књиге — и данас, у Цркви, отвара наш ум да их разумемо. Зато канон није ограничење, него **поуздано мерило**: штити нас да не залутамо међу хиљадама гласова.

## Укратко

- Писмо је богонадахнуто (θεόπνευστος) — свети људи писали су покретани Духом Светим, али својим језиком, стилом и личношћу; то је синергија Бога и човека, а не механички диктат.
- Писмо је реч Божја изречена људским речима; оно открива истину спасења, а није уџбеник природних наука.
- Канон (грч. κανών, „мерило, правило“) је збир књига које Црква прима као богонадахнуто Свето Писмо.
- Црква је постојала пре записаног Новог Завета; вођена Духом Светим, она је канон препознала и сачувала — по апостолском пореклу, правоверности и општој употреби у Црквама.
- Св. Атанасије Велики у пасхалној посланици 367. године први наводи тачно 27 књига Новог Завета.
- Канонске књиге Црква прима као богонадахнуте, неканонске старозаветне чита као корисне, а апокрифе, који често уче другачије од вере Цркве, не прима.

## Кључни појмови

- **Канон** — Грч. κανών, „мерило, правило“ — збир књига које Црква прима као богонадахнуто Свето Писмо.
- **Богонадахнутост** — Дејство Духа Светога на свете писце, који су, задржавајући своју личност и слободу, записали Божје откривење (грч. θεόπνευστος, „Богом надахнут“).
- **Синергија** — Грч. συνεργία, „заједничко дејство“ — сарадња Бога и човека.
- **Апокрифи** — Списи ван канона који се представљају као апостолски, а често садрже учење супротно вери Цркве.
- **Апостолски мужеви** — Ученици апостола и њихових ученика (нпр. Св. Климент Римски, Св. Игњатије Богоносац), чији су списи драгоцени, али ван канона.
- **Гностицизам** — Јерес II века која учи да се спасење стиче тајним знањем; извор многих апокрифа.