Учио си веронауку осам година. Зашто је учити и у средњој школи? Можда зато што си се променио више него што примећујеш. Питања која сада постављаш нису она из детињства. Не питаш више само „Ко је створио свет?“, него и: Има ли мој живот смисао? Шта је слобода? Зашто патимо? Може ли се неком заиста веровати? Шта је истина? Ова година веронауке не нуди брзе одговоре. Позива те на пут на коме се на таква питања одговара.
„Дођите и видите“
На самом почетку Јеванђеља по Јовану двојица ученика Светог Јована Крститеља крећу за Исусом. Он се окреће и пита их шта траже. Они Га питају где станује:
„А Исус обазревши се и видевши их, где иду за њим, рече им: Шта тражите? А они му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, где станујеш? Рече им: Дођите и видите! И отидоше, и видеше где станује; и осташе код њега онај дан. А бејаше око десетога часа.“
Јн 1, 38–39
Христос им није дао адресу, него позив. Није им одржао предавање о томе ко је Он, него их је позвао да проведу дан са Њим. Један од те двојице, Андреј, одмах је отишао по брата Симона: „Нашли смо Месију“ (Јн 1, 41). Јеванђелист је после много година још памтио тачан час тог сусрета. Тако памтимо само оно што нам је променило живот.
Ту је кључ ове године: Бог се не упознаје као лекција, него као Личност — у сусрету и у заједници. Зато веронаука није само учење о Богу, него позив да Га упознаш у Цркви: у молитви, у Светим Тајнама и у животу по Јеванђељу.
Реч која одзвања
Наш предмет се зове Православни катихизис. Реч долази од грчког глагола κατηχέω (катихео): поучавати усмено, гласом, тако да реч одзвања у човеку. Вера се од почетка није преносила само књигом, него живом речју, од човека човеку, од учитеља ученику, од родитеља детету.
У древној Цркви одрасли нису крштавани одмах. Онај ко је желео да постане хришћанин најпре је постајао катихумен или оглашени. Неко време, понекад и годинама, учио је веру, молио се и постио, да би на Крштење дошао свесно и слободно. Свети Кирило Јерусалимски (IV век) оставио је своје Огласне поуке, беседе које је држао таквим људима пред Крштење, и Тајноводствене поуке за новокрштене.
Траг те древне праксе остао је у тексту Свете Литургије. После јеванђеља и молитава за оглашене ђакон узвикује:
Зашто су морали да изађу? Зато што оно што следи, приношење Дарова и Причешће, није представа коју гледају посматрачи. То је живот оних који су Крштењем постали део Тела Христовог. Катихизис води ка том животу, а не замењује га.
Веронаука није религиологија
О религијама се може учити и на часовима историје, социологије или философије: шта неки народи верују, како се моле, какве храмове граде. То је корисно знање. Ипак, веронаука је нешто друго. Она не посматра веру споља, као један од многих „производа“ међу којима се бира. Православна Црква сведочи пуноћу истине у Христу. Чини то са пуним поштовањем према сваком човеку, без обзира на то шта он верује.
Вера није ни само „део традиције и културе“. Крсна слава, Божић и Васкрс јесу део нашег народног живота. Али слава није само породично окупљање, него црквени празник: молитва, освећење жита и колача, благодарење Богу и молитвено сећање на светитеља заштитника. Обичаји имају смисла тек кад воде ка Богу.
Пет тема, много питања
| Тема | Нека питања на која ћемо тражити одговор |
|---|---|
| Бог Који Се открива | Може ли човек сазнати Бога? Зашто човек тражи Бога? Шта значи да Се Бог открива? Зашто хришћани исповедају Бога Тројицу? |
| Вера | Шта значи веровати? Како се Бог познаје љубављу? Зашто је вера без дела мртва? |
| Црква — заједница | Зашто не могу бити хришћанин сам? Шта је моја парохија? Шта се дешава на Литургији? |
| Свето Писмо и Свето Предање | Како је настало Свето Писмо? Ко га тумачи? Која је разлика између црквеног Предања и народних обичаја? |
| Хришћански живот и смисао | „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист“; шта нам говоре житија светих; смисао и бесмисао живота. |
Теме нису одвојене целине. Бог Који Се открива позива на веру. Вера се живи у Цркви. Црква чува и тумачи Свето Писмо и Предање. Из свега тога израста живот који има смисао.
Наш договор
- Прибор: свеска за веронауку и Нови Завет (може и електронско издање Синодског превода).
- Молитва: час почињемо молитвом „Царе небески“, а завршавамо са „Достојно је“. Ко не жели да се моли, стоји у тишини и поштовању.
- Слобода и поштовање: свако питање је добродошло. Не исмевамо туђа мишљења и искуства.
- Праћење: прати се активност на часу, радни листићи, свеска и мали пројекти. Оцена из верске наставе је описна.
- Живот Цркве: посета парохијском храму, разговор са парохом и учешће у Литургији јесу препорука и позив, никад принуда.
Многи се на почетку питају: „Да ли морам да верујем да бих добио добру оцену?“ Не. Оцењују се рад и знање, а вера је слободан одговор човека на Божји позив. Бог никога не присиљава, па ни веронаука не сме.
Годину почињемо молитвом Духу Светоме, Који нас упућује у истину:
Царе небески — молитва пре учења
Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.
Овако ову молитву пишемо и молимо на црквенословенском језику, старим црквеним словима:
А на крају часа благодаримо Богу молитвом Пресветој Богородици:
Достојно је — молитва после учења
Достојно је ваистину блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога-Реч непорочно роди, ваистину Богородицу величамо.