# Вера која се моли

*„Верујем, Господе, и исповедам“ — вера, нада и љубав у молитвама Цркве*

Средња школа, I разред · Вера · https://verskanastava.com/srednja/1/vera-koja-se-moli

На Литургији, после позива „Двери, двери“, цео храм почиње заједно да пева Символ вере — стотине гласова, деца и старци, хор и народ. А прва реч коју сви изговарају је — **„Верујем“**. Зашто не „верујемо“, кад смо сви ту, заједно? Ово питање није граматичка ситница. Оно отвара врата у тајну хришћанске молитве: у њој је вера истовремено **најличнија** ствар на свету и **заједничко** благо целе Цркве. У лекцији [Света Тројица у молитви Цркве](https://verskanastava.com/srednja/1/sveta-trojica-u-molitvi.md) видели смо како Црква у молитви исповеда Свету Тројицу. Данас ћемо видети како се у молитвама Цркве **вера, нада и љубав** претварају у живот — и како ти речи можеш да учиниш својим.

![Танке свеће горе у камену манастирске цркве пред отвореном књигом](https://verskanastava.com/images/srednja-1/vera-koja-se-moli.webp)

## Верујем — или верујемо?

Вера је **лична**. Нико не може да верује уместо мене — ни мама и тата, ни свештеник, ни цео народ. Пред Богом свако стоји својим лицем и свако одговара на Његов позив својом слободом. Зато кажем: „Верујем.“

Али вера је и **саборна**. Речи које изговарам нисам ја смислио. Исповедам **веру Цркве**, истим речима које су пре мене изговарали Свети Оци на саборима, мученици пред судијама и моји преци у истом храму. Моја вера није „моје лично мишљење о Богу“, него учешће у вери целе Цркве. Зато Символ вере певамо **заједно** — у једнини, али једним гласом.

Јеванђеље нам даје и утеху: вера не мора да буде савршена да би се молила. Отац болесног дечака, кад му је Христос рекао да је све могуће ономе ко верује, одговорио је молитвом коју може да понови свако ко сумња:

> „И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!“
> — Мк 9, 24

Молитва није награда за оне који већ савршено верују. Она је место где вера **расте**.

## Символ вере на Литургији

Погледај где у Литургији стоји Символ вере. После Великог входа, кад су Дарови пренети на Часну трпезу, ђакон позива на љубав, а народ одговара исповедањем Свете Тројице. Одмах затим следи Символ вере:

**Пред Символ вере**

Свештеник: Мир свима.
Народ: И духу твоме.
Ђакон: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали.
Народ: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву.
Ђакон: Двери, двери, премудрошћу пазимо!

**Символ вере**

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединороднога, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века. Амин.

Овако ову молитву пишемо и молимо на **црквенословенском** језику, старим црквеним словима:

![Символ вере на црквенословенском језику, старим црквеним словима](https://verskanastava.com/images/osnovna-7/csl-simvol-vere.webp "Символ вере на црквенословенском језику. Извор: Wikimedia Commons (Zenithseeker), CC0.")

Чланове Символа вере упознао си у седмом разреду ([Символ вере](https://verskanastava.com/osnovna/7/simvol-vere.md)). Сада обрати пажњу на нешто друго: **где** га Црква исповеда и **шта** му претходи.

## Зашто баш пре анафоре?

Ток овог дела Литургије иде овако:

**Велики вход** → **„Љубимо једни друге…“** → **„Двери, двери…“** → **Символ вере** → **анафора** (узношење и освећење Дарова) → **Причешће**.

Пре него што Црква узнесе Дарове Оцу и пре него што приступи Чаши, она мора да буде **једно** — најпре у **љубави**, па у **вери**. Редослед није случајан: Свету Тројицу, Која вечно живи у заједници љубави, може достојно да исповеди само заједница која се воли. Причешће, дакле, није приватни чин појединца, него заједница оних који **исто верују и љубе једни друге**.

Ту се спаја све што смо учили у претходној лекцији: **вера → љубав → Евхаристија → живот**. Вера која се исповеда устима, а не жели мир са братом, остаје на прагу. Стари хришћански принцип каже да **Црква моли онако како верује, и верује онако како моли** — зато се православна вера најбоље учи из њених молитава.

## „Верујем, Господе, и исповедам“

Пред само Причешће, ђакон показује Чашу народу и позива. Затим свештеник изговара, а верни понављају молитву пред Причешће:

**Позив на Причешће**

Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.

**Молитва пред свето Причешће**

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело твоје, и ово сама часна Крв твоја. Стога Ти се молим, помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју и делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама твојим на отпуштење грехова и на живот вечни. Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те, помени ме, Господе, у Царству твоме. Нека ми причешћивање светим Тајнама твојим, Господе, не буде на суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.

Ова молитва је изаткана од речи Светог Писма. Погледај њене корене:

| Израз из молитве                                     | Библијски корен                    | Шта исповедамо                                                      |
| ---------------------------------------------------- | ---------------------------------- | ------------------------------------------------------------------- |
| „… Христос, Син Бога живога“                         | Петрово исповедање (Мт 16, 16)     | **веру** апостола: Исус је Христос и Син Божји                      |
| „… да грешнике спасеш, од којих сам први ја“         | апостол Павле (1 Тим 1, 15)        | **смирење**: не судим другима, себе видим као првог грешника        |
| „… као разбојник исповедам Те, помени ме, Господе …“ | благоразумни разбојник (Лк 23, 42) | **наду** у Царство и у Божју милост — и у последњем тренутку живота |
| „… да ми не буде на суд или на осуду“                | 1 Кор 11, 27–29                    | **страх Божји** и одговорност пред Тајном                           |

> „А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога.“
> — Мт 16, 16

> „Истинита је реч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја.“
> — 1 Тим 1, 15

> „И рече Исусу: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.“
> — Лк 23, 42

> „Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега.“
> — 1 Кор 11, 27–29

У једној молитви су, дакле, **вера** (исповедам да је Он Христос и да је ово заиста Његово Тело и Крв), **нада** (као разбојник, који је са крста ушао у рај) и **љубав** (желим да будем један с Њим, „причасник Тајне Вечере“) — али и **покајање**.

**„Од којих сам први ја“**

Ове речи **нису** болесно самопонижавање, нити тврдња да сам „гори од свих“ по некој табели. Апостол Павле, који их је први написао, знао је колико је био прогонитељ Цркве — и колико му је опроштено. Ко себе види као „првог грешника“, тај **престаје да суди другима** и отвара се Божјој милости. То је смирење — а смирење је почетак сваке праве молитве.

Припрема за Причешће није формалност ни „услов који треба испунити“, али ни нешто споредно. Причешће је **дар**, коме се приступа са страхом Божјим, вером и љубављу — **покајањем, молитвом и постом**, по благослову духовника. О томе како да се спремаш, разговарај са својим парохом или духовником.

## Молитва Светог Јефрема Сирина

Свети Јефрем Сирин (IV век) оставио је Цркви кратку молитву која се у **Великом посту** чита на богослужењима, а после сваког стиха чини се **метанија** — поклон до земље:

**Молитва Светог Јефрема Сирина**

Господе и Владико живота мога,
духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми,
духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме.
Да, Господе Царе, подај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

О овој молитви учио си у лекцији [Пост](https://verskanastava.com/osnovna/8/post.md). Сада погледај како она звучи у животу средњошколца. Мане и врлине у њој нису поређане насумично — свакој мани Свети Јефрем супротставља једну врлину:

| Не дај ми …                                                                                                     | Подај ми …                                                                                          |
| --------------------------------------------------------------------------------------------------------------- | --------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **леност** — не само лењост за учење, него духовна успаваност: „молићу се сутра“, „нема смисла трудити се“      | **целомудрије** — целовит, сабран ум и живот; да не будем „расут“ на хиљаду страна                  |
| **мрзовољу** — униније, малодушност: „ништа не вреди“, сивило и безвољност у којима човек одустаје од свега     | **смиреноумље** — истинито виђење себе пред Богом, без гордости, али и без очаја                    |
| **властољубље** — жељу да владам другима, да ме слушају, да је у друштву „све по мом“                           | **трпљење** — способност да издржим, сачекам, поднесем другога и не одустанем                       |
| **празнословље** — празне и непромишљене речи, оговарање, коментари „само да нешто кажем“, и уживо и на мрежама | **љубав** — врх свих врлина, који се најбоље види у ономе што говоримо о другима и како им говоримо |

А онда последња молба — можда најтежа: **„да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога“**. Зашто је тако лако видети туђе грехе, а тако тешко своје? Ово је место где вера постаје живот, баш као у Јаковљевој посланици ([Вера и живот](https://verskanastava.com/srednja/1/vera-i-zivot.md)): вера која се моли овим речима не може после молитве да изађе и оговара.

## Исусова молитва

Најкраћа молитва Цркве је истовремено и најпотпуније исповедање вере:

**Исусова молитва**

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.

Погледај шта исповедамо у свакој њеној речи:

| Реч                     | Шта исповедамо                                                                                             |
| ----------------------- | ---------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **Господе**             | Христос је Господ — Бог                                                                                    |
| **Исусе**               | име које значи „Бог спасава“ — Он је мој Спаситељ                                                          |
| **Христе**              | Месија, Помазаник, Кога су пророци најављивали                                                             |
| **Сине Божји**          | Он је вечни Син Оца — у молитви је присутна и Света Тројица: исповедамо Сина Оца, а то чинимо Духом Светим |
| **помилуј ме грешнога** | молитва покајања, као цариникова у храму                                                                   |

Корен ове молитве је у Јеванђељу — у вапају слепаца крај пута и, пре свега, у молитви цариника:

> „А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!“
> — Лк 18, 13

Монаси и многи верни молили су се овом молитвом **непрестано** — на путу, на послу, пред сан. То предање тихе, непрестане молитве зове се **исихазам** (од грчке речи за тишину, мир), а у XIV веку бранио га је **Свети Григорије Палама**. Често се моли уз **бројаницу**: на сваком чвору изговара се по једна молитва.

**Пази**

Исусова молитва **није магијска формула, ни техника, ни мантра** која „делује сама од себе“. Она је **лични призив Христа** — разговор са Њим. Изговара се **пажљиво, са вером и смирењем**, у животу Цркве, по могућству уз савет духовника. Име Христово не призивамо да бисмо „постигли стање“, него да бисмо били с Њим.

Покушај, у тишини: три пута, полако и пажљиво, изговори у себи Исусову молитву.

## Молитва — школа живе вере

Погледај све молитве из ове лекције заједно:

- у **Символу вере** исповедамо **веру** — лично и саборно, после позива на љубав;
- у **молитви пред Причешће** спајају се **вера, нада и љубав**, и покајање;
- у **молитви Светог Јефрема** вера се претвара у **борбу против мана** и молбу за врлине;
- у **Исусовој молитви** цела вера стане у једну реченицу.

Молитве Цркве **нису туђе речи** које понављамо напамет, као лозинку. Оне су као кућа коју су градили свети — а ми у њу можемо да **уђемо** и да у њој живимо. Свака реч коју изговоримо са пажњом постаје **наша**.

**Твој корак**

Изабери једно за ову седмицу: научи напамет бар први део молитве **„Верујем, Господе, и исповедам“** (она постоји у више српских превода — научи је онако како се моли у твојој парохији) — или **сваког дана** десет пута, са пажњом, изговори Исусову молитву. А кад следећи пут будеш на Литургији, ослушни тренутак кад ђакон каже „Љубимо једни друге“ — и сети се некога с ким треба да се помириш.

Вера никада не може да буде „сама“ — она се моли са другима и живи у заједници. О томе говори следећа лекција: [Човек и заједница](https://verskanastava.com/srednja/1/covek-i-zajednica.md).

## Укратко

- Символ вере певамо сви заједно, а гласи „Верујем“: вера је лична — нико не може да верује уместо мене — и саборна — исповедам је у Цркви, истим речима као Свети Оци.
- На Литургији Символ вере долази после позива „Љубимо једни друге“ и пре анафоре: Тајни се приступа као једно у љубави и у вери.
- Молитва пред Причешће сабира веру (исповедање Христа, Мт 16, 16), смирење (1 Тим 1, 15), наду (разбојник, Лк 23, 42) и страх Божји (1 Кор 11, 27–29).
- Молитвом Светог Јефрема Сирина молимо да нас Бог ослободи лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, а дарује целомудрије, смиреноумље, трпљење и љубав — и да видимо своје грехе, а не судимо брату.
- Исусова молитва је најкраће исповедање вере и покајања; корен јој је у молитви цариника (Лк 18, 13). Није техника ни мантра, него лични призив Христа.
- Молитве Цркве нису туђе речи које понављамо напамет, него речи у које можемо да уђемо и учинимо их својим.

## Кључни појмови

- **Символ вере** — Исповедање вере Цркве у дванаест чланова, које верни на Литургији певају пре анафоре.
- **Анафора** — „Узношење“; средишња молитва Литургије, у којој се Дарови приносе Оцу и освећују.
- **Молитва Светог Јефрема Сирина** — Кратка покајна молитва Великог поста за дар врлина и виђење сопствених грехова; чита се уз метаније.
- **Исусова молитва** — „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“; најкраће исповедање вере и покајања.
- **Метанија** — Поклон до земље у молитви, израз покајања и смирења.
- **Исихазам** — Подвижничко предање тихе, непрестане молитве (Исусове молитве); бранио га је Свети Григорије Палама (XIV век).