# Стварање човека по икони и подобију Божјем

*Створен по икони Божјој, позван да постане сличан Богу — по узору на Христа, Икону Оца*

Средња школа, II разред · Стварање света и човека · https://verskanastava.com/srednja/2/stvaranje-coveka-po-ikoni

Огледало у празној соби. Шта оно показује ако нико не стоји пред њим? Зид, прозор, део намештаја — али ниједно лице. Огледало може да прими лик само ако је **окренуто** према некоме. Слично је са портретом и са иконом: и један и друга упућују на некога ко није сама слика. Без тог односа према **прволику** слика губи свој смисао. Данас ћемо видети да је човек, по Светом Писму, управо таква „слика“ — створен да одражава Некога.

![Грумен црвене глине на дрвеном столу у расцветалом врту поред извора](https://verskanastava.com/images/srednja-2/stvaranje-coveka-po-ikoni.webp)

## Савет Свете Тројице

Све остало Бог ствара кратком заповешћу: „Нека буде…“. Када долази на ред човек, текст мења тон:

> „Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.“
> — Пост 1, 26

Даничићев превод, према хебрејском тексту, каже „по својему обличју“. У грчком **преводу Седамдесеторице** (LXX), који Црква користи у богослужењу и по коме су Оци тумачили Писмо, стоји: **по икони Нашој и по подобију**. Отуда у језику Цркве два кључна појма — **икона** (или образ) и **подобије**.

Зашто Бог говори у множини — „да начинимо“, „као што смо ми“? Свети Оци у томе виде **наговештај Свете Тројице**: човек није створен само једном заповешћу, као остала творевина, него као плод „савета“ Бога Који је заједница Личности. Ово је наговештај, прочитан у светлости Христа, а не доказ којим бисмо „израчунали“ Тројицу из Старог Завета.

## Шта Писмо каже о човеку

Књига Постања о стварању човека говори на два места, и свако открива нешто друго:

| Одломак           | Шта сазнајемо о човеку                                                                                                                     |
| ----------------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ |
| **Пост 1, 26–28** | створен је по обличју (икони) Божјем; као мушко и женско; благословен је и позван да „влада“ земљом, тј. да буде њен домаћин и брине о њој |
| **Пост 2, 7**     | Бог образује човека од праха земаљског и удахне му дах живота — човек је јединство земаљског и онога што је од Бога                        |
| **Пост 2, 18–23** | „Није добро да је човјек сам“ — човек је створен за **заједницу**; жена је једнака човеку по природи                                       |

> „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“
> — Пост 1, 27

> „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.“
> — Пост 2, 7

Када Бог доведе жену, Адам је препознаје као себи једнаку:

> „А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.“
> — Пост 2, 23

Икона Божја, дакле, није нешто што човек има сам за себе, затворен у себе. Бог Који је Тројица ствара човека као биће **односа** — са Богом, са другим човеком, са светом.

## Цео човек

Где је у човеку икона Божја? У разуму? У души? Свети Оци не допуштају да се она сведе на један „део“. **Цео човек**, у јединству душе и тела, створен је по икони Божјој.

Ово је важно, јер је у старом свету било веома раширено мишљење (нарочито код платоничара) да је тело **тамница душе** и да је спасење бекство душе из тела. Хришћанство учи другачије. Тело није зло ни тамница, него део човека створеног по икони Божјој. Зато Црква не исповеда „бесмртност душе“ као крај приче, него **васкрсење тела**. Зато се у Цркви тело пости, тело прима Причешће, а тела светих — **мошти** — Црква чува и поштује.

## Икона и подобије

Свети Оци праве разлику између **иконе** и **подобија**. Укратко: икона је оно што је човеку **дато**, а подобије оно што му је **задато**.

|                   | **По икони** (образу)                                                                     | **По подобију** (сличности)                                                 |
| ----------------- | ----------------------------------------------------------------------------------------- | --------------------------------------------------------------------------- |
| Шта значи         | дато стварањем: словесност (разум и реч), слобода, личност, способност љубави и заједнице | задато: да се слободно, уз Божју благодат, уподоби Богу у врлини и светости |
| Губи ли се?       | не губи се ни грехом — помрачује се, али остаје                                           | може се остварити или промашити                                             |
| Где се остварује? | имамо је сви, од стварања                                                                 | у Цркви — кроз Свете Тајне, молитву, подвиг и љубав према ближњем           |

Свети **Јован Дамаскин** у _Тачном изложењу православне вере_ (II, 12) учи да израз „по икони“ означава **умност и слободну вољу**, а „по подобију“ — **уподобљавање Богу у врлини**, колико је то човеку могуће.

## Зашто не одмах савршен?

Ако Бог може све, зашто није човека створио одмах савршеним, „готовим“ светитељем? Свети **Иринеј Лионски** (II век) Адама види као **дете**: створено добро, али позвано да **расте** ка савршенству (_Против јереси_ IV, 38). Детету се не може „убацити“ зрелост; оно је стиче живећи и учећи у љубави.

Разлог је **љубав**. Љубав не може бити принудна. Бог није хтео робота који „мора“ да буде добар, него личност која ће слободно одговорити на Његову љубав и, у заједници са Њим, сама расти. Слобода је, дакле, део иконе Божје у нама — и најлепши и најопаснији дар.

## Позван да постане бог по благодати

Докле води тај раст? Свети **Григорије Богослов** у надгробној беседи Светом Василију Великом наводи речи свога пријатеља:

**Свети Григорије Богослов, Беседа 43, 48 — речи Светог Василија Великог**

Човек је створење које је добило заповест да постане бог.

То је **обожење**. Али пази: човек не постаје Бог **по природи** — остаје створење и остаје он сам, личност. Обожење је учешће у Божјем животу **по благодати**, кроз нестворене Божје енергије. То није плод човековог напора без Бога: подобије се не остварује „сопственом снагом“, него у сарадњи са благодаћу, у Цркви.

## Христос — Прволик по Коме смо створени

Ко је, онда, онај „лик“ по коме је човек створен? Апостол Павле даје одговор:

> „Који је икона Бога невидљивога, Прворођени пре сваке твари …“
> — Кол 1, 15

**Син Божји је Икона Оца**, а човек је створен **по Икони** — по Христу. Зато се пуни смисао стварања човека открива тек у **Оваплоћењу**: Христос нам показује шта значи бити истински човек. Апостол Га назива „последњим Адамом“:

> „Тако је и написано: Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.“
> — 1 Кор 15, 45

Свети **Атанасије Велики** у делу _О оваплоћењу Логоса_ (14) ово објашњава сликом из сликарства: када се портрет на дасци упрља и избледи, а сликар хоће да га обнови, онај чији је то портрет мора поново да дође и да позира, да би се лик обновио на истој дасци. Тако је, каже Атанасије, Логос, Икона Оца, дошао међу нас, да обнови човека створеног по Њему.

## Сваки човек је икона Божја

Шта из свега овога следи за свакодневни живот?

- **Сваки човек**, и онај ко нам није драг, и онај ко је погрешио, носи у себи икону Божју. Зато нико није „безвредан“, нико није само „случај“, „број“ или „губитник“.
- И **тело** је створено по икони Божјој — зато га не презиремо, али га ни не обожавамо: чувамо га, постом и Причешћем уводимо у заједницу са Богом.
- Подобије не настаје само од себе. Оно расте у **Цркви** — кроз Свете Тајне, молитву, подвиг и љубав према ближњем.

На Литургији свештеник кади **иконе**, а онда и **народ**. Није то празан обичај. Кад кади иконе, поштује оне који су на њима насликани; кад кади народ, поштује **живе иконе Божје** које стоје у храму.

**За размишљање**

Огледало има смисла само док је окренуто ка лицу. И икона Божја у нама најјасније сија када смо **окренути ка Богу**. Следећи пут кад у храму свештеник окади и тебе, сети се зашто. И размисли: зашто је свака особа достојна поштовања, чак и када греши?

## Укратко

- Свето Писмо о стварању човека говори на два места — Пост 1, 26–28 (по обличју Божјем, мушко и женско, домаћин земље) и Пост 2, 7. 18–23 (прах земаљски и дах живота; створен за заједницу).
- „По икони“ је оно што је човеку дато стварањем (словесност, слобода, личност, способност љубави); „по подобију“ је оно што му је задато — да се слободно, уз благодат, уподоби Богу.
- Икона Божја грехом се помрачује, али се не губи; зато ниједан човек није „безвредан“.
- Цео човек, у јединству душе и тела, створен је по икони Божјој; тело није тамница душе.
- Христос је Икона Бога невидљивога (Кол 1, 15) и Прволик по Коме смо створени; у Њему видимо шта значи бити истински човек.
- Циљ човековог живота је обожење — заједница са Богом по благодати, а не по природи.

## Кључни појмови

- **Икона (образ) Божја** — Божји печат у човеку дат стварањем — словесност, слобода, личносно постојање и способност љубави.
- **Подобије** — Слободно уподобљавање човека Богу кроз врлину и живот у благодати; остварује се у Цркви.
- **Обожење** — Сједињење човека са Богом по благодати, кроз учешће у нествореним Божјим енергијама; циљ људског живота.
- **Личност** — Начин постојања човека као јединственог и непоновљивог бића, створеног за слободну заједницу љубави.
- **Прволик** — Онај кога икона приказује и на кога упућује; Прволик по коме је човек створен јесте Христос.
- **Превод Седамдесеторице (LXX)** — Грчки превод Старог Завета настао пре Христа, који Црква користи у богослужењу.