# Анафора Светог Василија Великог *Благодарење за целу историју спасења — када се и како служи Литургија Светог Василија* Средња школа, III разред · Литургија и Свете Тајне · https://verskanastava.com/srednja/3/anafora-svetog-vasilija Ако си неке недеље у Великом посту стајао (или стајала) на Литургији, можда си приметио нешто необично: служба траје дуже, хор између возгласа чека, а свештеник пред Часном трпезом дуго и тихо чита. Тих недеља Црква не служи „обичну“ Литургију Светог Јована Златоустог, него другу — **Литургију Светог Василија Великог**. Ток је исти, а разлика је највише у ономе што се тихо чита: у **анафори**. На прошлом часу смо видели да је Литургија [Светајна Цркве](https://verskanastava.com/srednja/3/liturgija-svetajna-crkve.md); данас улазимо у њено срце. ![Часна трпеза са путиром и дискосом под воздухом, свеће и отворен служебник](https://verskanastava.com/images/srednja-3/anafora-svetog-vasilija.webp) ## Свети Василије Велики Свети Василије рођен је око **330. године** у **Кесарији Кападокијској** (у Малој Азији, данас Турска), у породици у којој је било више светитеља. Школовао се у најбољим школама свог времена, а онда је све оставио ради подвижничког живота. Од 370. године био је **архиепископ Кесарије**, а упокојио се **379. године**, исцрпљен трудом и подвигом. - Са Светим **Григоријем Богословом** и својим братом Светим **Григоријем Ниским** убраја се у **Кападокијске Оце**; са Светим Григоријем Богословом и Светим Јованом Златоустим Црква га прославља као једног од **Три јерарха**. - Бранио је веру **Никејског сабора** против аријанства и написао дело **„О Светом Духу“**, у коме сведочи да се Дух Свети са Оцем и Сином заједно поштује и слави. - Написао је **правила за монахе**, која православно монаштво и данас поштује. - Пред Кесаријом је подигао читав комплекс за сиромашне, болесне и путнике — **Василијаду**. О њој ћемо више говорити у последњим лекцијама године. Празнује се **1. јануара по црквеном календару (14. јануара)**, заједно са Обрезањем Господњим. Црква га опева овако: **Тропар Светом Василију Великом (глас први)** По свој земљи пронесе се глас о теби, јер она прими благовест твоју којом си богодолично изложио догмате; природу си био објаснио, а људски живот Богом украсио. Царствени свештениче, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе наше душе. ## Десет пута годишње Литургија Светог Василија не служи се сваке недеље, него **десет пута годишње**: | Дан | Број | Напомена | | -------------------------------------- | ---- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- | | **првих пет недеља Великог поста** | 5 | Недеља Православља, Светог Григорија Паламе, Крстопоклона, Светог Јована Лествичника, Свете Марије Египћанке (на Цвети — Златоустова) | | **Велики четвртак** | 1 | спомен Тајне вечере; служи се са вечерњем | | **Велика субота** | 1 | са вечерњем; почетак васкршње радости | | **Бадњи дан** (6. јануар) | 1 | навечерје Божића; са вечерњем | | **Крстовдан** (18. јануар) | 1 | навечерје Богојављења; са вечерњем | | **Свети Василије Велики** (14. јануар) | 1 | празник светитеља | **Правило:** ако Бадњи дан или Крстовдан падну у **суботу или недељу**, тог дана се служи Литургија Светог Јована Златоустог, а Литургија Светог Василија премешта се **на сам празник** — на Божић, односно на Богојављење (тада не почиње вечерњем). Не мешај ову Литургију са **Литургијом Пређеосвећених Дарова**, која се служи радним данима Великог поста и која уопште нема анафоре. ## Шта је анафора? **Анафора** (грч. „узношење“) је средишња молитва Литургије, у којој Црква **благодари Богу Оцу** и у којој Дарови постају Тело и Крв Христова. Највећи њен део свештеник чита тихо, а народ чује возгласе и одговара на њих. Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија имају **исти ток**, а разликују се пре свега по тим тихим молитвама анафоре. Анафора почиње дијалогом свештеника и народа — истим у обе Литургије: **Почетак анафоре** Свештеник: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. Народ: И са духом твојим. Свештеник: Горе имајмо срца! Народ: Имамо их ка Господу. Свештеник: Заблагодаримо Господу. Народ: Достојно и праведно је благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој. „Горе имајмо срца“ — то је кључ целе анафоре. Евхаристија се не служи „доле“, у бригама и рачуницама, него узнетог срца, пред лицем Божјим. ## Анафора корак по корак | Део анафоре | Садржај | Особеност код Светог Василија | | --------------------------- | ----------------------------------------------------------------------------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ | | **Дијалог** | „Благодат Господа нашега…“, „Горе имајмо срца“, „Заблагодаримо Господу“ | исти у обе Литургије | | **Благодарење и „Свет“** | слављење Бога; анђелска песма „Свет, Свет, Свет, Господ Саваот“ (уп. Ис 6, 3) | опширно богословље о Сину као икони Оца и о Духу Светом | | **Спомен историје спасења** | шта је Бог учинио за нас | **најопширнији део**: стварање, рај, пад, Закон и пророци, Оваплоћење, Крст, силазак у ад, Васкрсење, Вазнесење, Други долазак | | **Установљење** | речи Христове са Тајне вечере: „Примите, једите…“, „Пијте из ње сви…“ | исте речи у обе Литургије | | **Анамнеза и принос** | „Твоје од твојих…“ | Дарови се пре епиклезе називају **антитиповима** Тела и Крви | | **Епиклеза** | призив Духа Светога на нас и на Дарове | моли се да Дух дође и благослови, освети и **покаже** хлеб Телом, а вино Крвљу Христовом | | **Спомени** | Богородица, свети, живи и упокојени | уместо „Достојно јест“ пева се **„О Теби се радује“**; веома опширни спомени свих сталежа и потреба | Тиха молитва анафоре почиње речима „Ти који јеси, Владико…“. Свети Василије у њој слави Бога Који је изнад сваког разума и речи, а онда богословствује: Син је **жива икона** Очеве доброте, која у Себи показује Оца — Реч жива, Бог истинити, предвечна Премудрост, Светлост истинита; а кроз Сина се јавио **Дух Свети**, Дух истине, дар усиновљења, залог будућег наслеђа, извор освећења (препричано). Види се рука писца дела „О Светом Духу“ — исповест вере постаје молитва. Затим свештеник позива на анђелску песму: **Победничка песма** Свештеник: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи. Народ: Свет, Свет, Свет, Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама. ## Благодарење за целу историју После „Свет“ долази део по коме је анафора Светог Василија најпознатија. Свештеник тихо наставља („Са овим блаженим Силама, човекољубиви Владико…“) и **приповеда Богу** шта је Он учинио за човека. Препричано, без наводника, њен ток је отприлике овакав: 1. Бог је створио човека од праха земље и **почаствовао га Својом иконом**, ставио га у рај и обећао му бесмртност и вечна добра ако држи заповест. 2. Човек је, преварен од змије, заповест преступио; изгнан је из раја и вратио се у земљу од које је узет. 3. Али Бог **није заувек одвратио лице** од Свог створења, нити заборавио дело Својих руку: посећивао га је на многе начине — слао пророке, дао Закон на помоћ, поставио анђеле за чуваре. 4. А кад је дошла пуноћа времена, проговорио нам је кроз **Сина**, Који је, будући Бог пре векова, **оваплотио се од Свете Дјеве**, постао нам сличан у свему осим греха, водом и Духом нас препородио, предао Себе смрти, **сишао у ад** да Собом испуни све, разрешио болове смрти, **васкрсао трећег дана** као првенац из мртвих, узнео се на небеса и седи с десне стране Оца — и **доћи ће** да суди свету. 5. Оставио нам је као спомен Свог страдања ове Дарове које приносимо. Зашто Црква, баш у тренутку кад приноси Дарове, помиње цео пут од стварања до Другог доласка? Зато што **Евхаристија значи благодарење**. Свети Василије нас учи да свет и историју не гледамо као низ случајности, него као **дело Божје љубави** која ни после пада није напустила човека. Анафора је **богословље у молитви** — вера Цркве изречена као „хвала“. Ову мисао смо прошле године срели у лекцији [Прародитељски грех у светлости богослужбених текстова](https://verskanastava.com/srednja/2/greh-u-bogosluzbenim-tekstovima.md): пад је у анафори увек праћен Божјом бригом. Онда свештеник наглас изговара Христове речи са Тајне вечере: **Речи установљења** Свештеник: Даде својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. Народ: Амин. Свештеник: Даде својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива, на отпуштење грехова. Народ: Амин. Следи **анамнеза** — спомен Крста, гроба, Васкрсења, Вазнесења и Другог доласка — и приношење: **Приношење** Свештеник: Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све. Народ: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо ти се, Боже наш. ## Епиклеза — Дух Свети над Даровима Сада долази врхунац. У тихој молитви („Стога, Пресвети…“) свештеник у име свих исповеда да се, недостојни, усуђујемо да приступимо светом жртвенику, и **моли Оца** да по Његовој доброти дође **Дух Свети на нас и на предложене Дарове** и да их благослови, освети и **покаже**: овај хлеб — самим часним Телом Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, а ову чашу — самом часном Крвљу Његовом (препричано). Две ствари треба добро запамтити: - **Освећење Дарова не приписујемо само речима установљења**, као да свештеник изговарањем Христових речи „изврши“ промену (тако се мисли на Западу). Црква **призива Духа Светога**, Који Дарове показује Телом и Крвљу Христовом. Речи установљења и епиклеза припадају једној молитви Цркве. - У овој анафори се Дарови пре епиклезе називају **„антитиповима“** Тела и Крви. То **не значи** да су и после освећења само „слика“ или символ. Свети Јован Дамаскин (Тачно изложење православне вере IV, 13) и Седми васељенски сабор (787) објашњавају да их је Свети Василије тако назвао **пре** освећења, а да после освећења **јесу** Тело и Крв Христова. ## „О Теби се радује“ и спомени После освећења свештеник помиње Богородицу: **Спомен Богородице и задостојник** Свештеник: Особито са пресветом, пречистом, преблагословеном, славном владичицом нашом Богородицом и приснодјевом Маријом. Народ: Теби се, благодатна, радује сва твар: Анђелски сабор и људски род; освећени Храме и Рају духовни, девичанства похвало. Из тебе се Бог оваплоти и Дете постаде, Он, превечни Бог наш. Јер крило твоје учини престолом, и утробу твоју показа широм од небеса. Теби се, благодатна, радује сва твар, слава теби. Ова песма, коју у народу зовемо **„О Теби се радује“**, пева се на Литургији Светог Василија **уместо „Достојно јест“**. Она је толико омиљена да је по њој насликана и посебна икона, „Теби се, Благодатна, радује свака твар“: око Богородице са Христом сабрани су анђели и људи свих сталежа. Зато је ова песма и слика онога што следи — **спомена целе Цркве**. Спомени у анафори Светог Василија (почињу тихом молитвом „Са Светим Јованом Пророком…“) необично су опширни. Свештеник моли за Цркву по целој васељени, за оне који доносе дарове и чине добро, за оне у пустињама, горама и пећинама, за оне у браку и у девствености; моли да Бог одгаја децу, води младе, подржи старе, утеши малодушне, сабере расејане, врати заблуделе; моли за путнике, удовице, сирочад, сужње и болесне — и, на крају, да Бог помене и оне које ми, из незнања или заборава, нисмо поменули, јер **Он зна свакога** и његову молбу, дом и потребу (препричано). Ниједан човек није заборављен. ## Предање о скраћивању Постоји **предање** да је Свети Јован Златоусти, због немоћи људи, **скратио** молитве Литургије Светог Василија и тако саставио своју Литургију. То је лепо предање, које показује блиску везу две Литургије, али **није утврђена историјска чињеница** — тако га и треба изговарати. ## Литургија и Василијада Исти светитељ који је написао ову узвишену анафору подигао је пред Кесаријом **Василијаду** за сиромашне, болесне и странце. То није случајност. Ко Богу „због свега и за све“ благодари за човека створеног по Његовој икони, не може да прође поред тог човека кад је гладан или болестан. **Литургија и служење ближњима не могу се раздвојити** — о томе ће бити речи у последњим лекцијама ове године, почев од [„Ако једном од ових малих учинисте…“](https://verskanastava.com/srednja/3/ako-jednom-od-ovih-malih.md). **Задатак за Велики пост** Иди бар на једну недељну Литургију Светог Василија у Великом посту. Обрати пажњу на дуже тишине пред Часном трпезом — у њима се чита благодарење за целу историју спасења — и на песму „О Теби се радује“. За шта би ти, у својој „историји“, рекао (или рекла) Богу хвала? ## Укратко - Свети Василије Велики (око 330–379), архиепископ Кесарије Кападокијске, један од Кападокијских Отаца и Три јерарха, бранилац Никејске вере, писац дела „О Светом Духу“ и оснивач Василијаде. Празнује се 1/14. јануара. - Литургија Светог Василија служи се десет пута годишње: првих пет недеља Великог поста (на Цвети не), Велики четвртак, Велика субота, Бадњи дан, Крстовдан и празник Светог Василија. Ако навечерје Божића или Богојављења падне у суботу или недељу, служи се на сам празник. - Анафора (грч. „узношење“): дијалог — благодарење и „Свет, свет, свет“ — спомен историје спасења — речи установљења — анамнеза и принос — епиклеза — спомени. - Особеност Василијеве анафоре је опширно благодарење за целу историју спасења: од стварања човека по икони Божјој, преко пада и Божјег старања, до Оваплоћења, Крста, Васкрсења, Вазнесења и Другог доласка. - Дарове не освећују саме речи установљења: Црква призива Духа Светога (епиклеза) да хлеб покаже Телом, а вино Крвљу Христовом. Уместо „Достојно јест“ пева се „О Теби се радује“. ## Кључни појмови - **Анафора** — (грч. „узношење“) Средишња евхаристијска молитва Литургије, у којој Црква благодари Оцу и у којој Дарови постају Тело и Крв Христова. - **Анамнеза** — (грч. „спомен“) Спомен Христовог спасоносног дела — Крста, гроба, Васкрсења, Вазнесења и Другог доласка — у анафори. - **Епиклеза** — Призив Духа Светога на верне и на Дарове да постану Тело и Крв Христова. - **Задостојник** — Песма Богородици после освећења Дарова; на Литургији Светог Василија — „О Теби се радује“. - **Кападокијски Оци** — Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски — богослови из Кападокије (IV век), браниоци вере у Свету Тројицу.