# Царство Божје — циљ Христове проповеди

*„Да дође Царство Твоје“ — шта је Царство, где је и када долази*

Средња школа, III разред · Христос проповеда Царство Божје · https://verskanastava.com/srednja/3/carstvo-bozje-cilj-propovedi

Сваког дана, у молитви Оче наш, одмах после „да се свети име Твоје“, изговарамо три речи: **да дође царство Твоје**. Изговарамо их толико често да више и не застанемо. А шта заправо тражимо? Да дође — **шта**? Где треба да дође — на небо, у срце, у свет? И **када** — сутра, на крају света, после наше смрти? Ако бисмо питали десет људи, добили бисмо десет одговора. Покушајмо да одговор потражимо тамо где је питање и постављено — у Христовој проповеди.

![Свадбена трпеза у врту ноћу и пет упаљених уљаница код капије](https://verskanastava.com/images/srednja-3/carstvo-bozje-cilj-propovedi.webp)

## Главна тема Христова

Када је Христос почео да проповеда, Његова прва реч била је реч о Царству:

> „И говорећи: Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље.“
> — Мк 1, 15

Он Сам каже зашто је послан:

> „А он им рече: И другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан.“
> — Лк 4, 43

И Јеванђеље које ће апостоли носити свету јесте „јеванђеље о Царству“:

> „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај.“
> — Мт 24, 14

Сетимо се свега што смо ове године читали: [Блаженства](https://verskanastava.com/srednja/3/blazenstva.md) почињу и завршавају се Царством; [Беседа на гори](https://verskanastava.com/srednja/3/beseda-na-gori.md) позива „иштите најпре Царство Божије“; [параболе](https://verskanastava.com/srednja/3/parabole-o-carstvu-bozjem.md) почињу речима „Царство небеско је као …“. Царство Божје није једна од тема Христових — оно је **средиште и циљ** свега што Он говори и чини.

## Четири заблуде о Царству

Баш зато што је тако важно, о Царству постоје и многа погрешна схватања. Свако од њих има у себи и мало истине — зато су и опасна.

| Заблуда                                                                   | Шта каже Писмо           | Исправно схватање                                                                                                                     |
| ------------------------------------------------------------------------- | ------------------------ | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| „Царство Божје је **политичка држава** која треба да победи непријатеље.“ | Јн 18, 36; Јн 6, 15      | Христос одбија да буде земаљски цар. Његово Царство „није од овога света“ — није по мерилима овога света, али се открива **у** свету. |
| „Царство Божје је **само рај после смрти**.“                              | Мт 12, 28; Лк 17, 20–21  | Царство је већ дошло у Христу — у Његовој Личности и Његовим делима; присутно је „унутра у вама“ и међу нама.                         |
| „Царство је **само унутрашње осећање** мира.“                             | Мт 26, 29; Мт 25, 31–34  | Царство има и будућу пуноћу — Други долазак, васкрсење мртвих, „нови свет“; није само психолошко стање.                               |
| „Христос ће **хиљаду година** земаљски владати пре краја света.“          | Символ вере; Отк 21, 1–5 | Црква је одбацила хилијазам. У Символу вере исповедамо: „Његовом Царству неће бити краја“.                                            |

Погледајмо стихове.

**Није политичка држава.** Када је народ после умножења хлебова хтео да Га „учини царем“, Христос се повукао на гору сам (Јн 6, 15). А пред Пилатом је рекао:

> „Исус одговори: Царство моје није од овога света; кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде.“
> — Јн 18, 36

„Није од овога света“ не значи „није у овом свету“, него — **не потиче** одавде и не влада као земаљска царства: силом, страхом, оружјем.

**Није само после смрти.** Фарисеји питају када ће доћи Царство, као да је реч о будућем догађају који ће се видети:

> „А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“
> — Лк 17, 20–21

Грчки израз који је преведен са „унутра у вама“ може значити и „међу вама“. Оба значења су тачна, и треба их држати заједно. Царство је **у срцу** — али не индивидуалистички, као да је довољно „имати Бога у себи“, а Црква није потребна. Царство је и **међу вама** — у заједници окупљеној око Христа, Који стоји пред фарисејима.

**Није само осећање.** На Тајној вечери Христос говори о гозби која тек долази:

> „Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“
> — Мт 26, 29

А о Свом Другом доласку каже да ће Цар позвати праведне:

> „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света.“
> — Мт 25, 34

Царство има будућност — стварну, телесну, космичку: васкрсење мртвих и нови свет.

**Није хиљадугодишње земаљско царство.** Неки су, читајући Откривење (Отк 20), очекивали да ће Христос пре краја света хиљаду година владати као земаљски цар. То учење се зове **хилијазам** (грч. хилијас — „хиљада“), и Црква га не прихвата. Отк 20 тумачи се духовно — као време Цркве између Првог и Другог доласка. Пуноћа Царства није још једно, мало боље земаљско царство, него **нова творевина**:

> „И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. …“
> — Отк 21, 4–5

Зато у Символу вере, који певамо на свакој Литургији, исповедамо:

**Из Символа вере**

И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.

**Пази на „тајно узношење“**

Данас се, нарочито на интернету и у филмовима, шире и популарне представе о „тајном узношењу“ верних на небо пре великих невоља, о тачним датумима краја света, о „знацима“ које неко тумачи као новинске вести. Црква их не прихвата. Христос јасно каже да дан и час Свог доласка нико не зна (Мт 24, 36), а Царство не чекамо са страхом и рачуницом, него са надом и будношћу.

## Шта Царство јесте

Ако није ништа од овога — шта је онда Царство Божје?

**Заједница са Светом Тројицом.** Царство је, пре свега, вечни живот — учешће у Божјој љубави и слави:

> „А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“
> — Јн 17, 3

„Познати“ у Писму не значи имати информацију, него живети у заједници. Царство није место, него **однос** — живот у заједници Оца, Сина и Духа Светога, у коју смо позвани.

**Дошло је у Личности Христовој.** Где је Цар, ту је Царство. Христос не доноси Царство као нешто одвојено од Себе — Он Сам **јесте** Царство међу нама.

**„Само-Царство“**

Учени александријски писац **Ориген** (III век) у свом тумачењу Јеванђеља по Матеју назвао је Христа грчком речју **автовасилија** — „Само-Царство“, Царство Божје лично. Ориген је био велики тумач Писма, али су нека његова учења касније одбачена као погрешна, и он се не убраја у Свете Оце. Овај његов израз, међутим, сажима оно што Јеванђеље заиста учи: Царство није „ствар“ коју Христос доноси, него **Он Сам**. Ко има Христа, има Царство.

**Даје се у Духу Светом.** Апостол Павле каже:

> „Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме.“
> — Рим 14, 17

**Свети Григорије Ниски** (IV век), у беседама о молитви Господњој, помиње древно читање ове молитве у коме се, уместо „да дође царство Твоје“, моли да дође **Дух Свети** и очисти нас. Колико год то било необично, мисао је дубока: Царство долази тамо где долази Дух Свети. Зато Литургија, Свете Тајне и свака молитва почињу призивањем Духа.

## Већ сада — а још не

Нацртај временску линију:

**Оваплоћење → Васкрсење → Педесетница → Црква и Литургија → Други долазак**

Прва четири „стајалишта“ припадају ономе што зовемо **„већ сада“**: Царство је дошло у Христу, отворено је Његовим Васкрсењем, дато Духом Светим на Педесетницу, и у Цркви и Светим Тајнама ми га већ стварно окушамо. Последње — Други долазак — јесте **„још не“**: пуноћа, када ће нестати смрти, када ће васкрснути мртви и када ће, како каже апостол, Бог бити „све у свему“ (1 Кор 15, 28).

Како нешто може бити и присутно и будуће? Помисли на **праскозорје**. Када небо на истоку почне да руди, светлост дана је **заиста** ту — то није обећање светлости, него светлост. А ипак још није подне. Тако је и Царство у Цркви — **стварно**, али чека пуноћу.

**Не одвајати, а не ни мешати**

Царство и Црква нису исто, али се не могу одвојити. Црква је **икона и предокус** Царства, место где се оно већ даје — али Црква на земљи још носи наше грехе и слабости, и још чека пуноћу. Царство није ни **плата** за добро владање, него **дар заједнице** са Богом, за који се човек слободно отвара.

## Литургија почиње Царством

Сваки пут када свештеник почиње Литургију, прве речи које изговара јесу:

**Почетни возглас Литургије**

Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Чије је Царство? **Свете Тројице.** Када је? **Сада** — и увек, и у векове векова. Литургија није само сећање на прошлост, него **улазак у Царство које долази**. Зато се на њој окупља цела Црква, зато се причешћујемо „храном Царства“. **Свети Николај Кавасила** (XIV век), у свом Тумачењу Божанствене Литургије, учи да се у Литургији Црква открива као оно што јесте — Тело Христово.

Царство се у Литургији помиње стално. Пронађимо нека места:

| Место у Литургији                                                  | Шта открива о Царству                                                  |
| ------------------------------------------------------------------ | ---------------------------------------------------------------------- |
| почетни возглас: „Благословено Царство …“                          | Литургија је улазак у Царство Свете Тројице                            |
| Блаженства, уз речи покајаног разбојника                           | Царство се отвара покајању                                             |
| Херувимска песма: „Као они који ће примити Цара свих …“            | Христос као Цар долази к нама; ми смо као анђели који Му служе         |
| Велики вход: „… да помене Господ Бог у Царству своме …“            | молимо се да сви, живи и уснули, буду поменути у Царству               |
| анафора — свештеник се тихо сећа и Другог и славног доласка        | Литургија се „сећа“ и онога што тек долази — будућност је већ присутна |
| завршетак молитве Оче наш: „Јер је твоје царство и сила и слава …“ | Царство припада Богу, а ми смо удостојени да Га зовемо Оцем            |

Чак и у јектенији за упокојене Црква тражи за њих управо Царство:

**Из јектеније за упокојене**

Милост Божју, Царство небеско, и опроштај грехова њихових молимо од Христа, бесмртнога Цара и Бога нашега.

Зато на Литургији нико не може бити „гледалац“. Ко само посматра, остаје пред вратима; ко учествује, улази. О томе ћемо више учити у лекцији [Света Литургија — пројава Царства небеског](https://verskanastava.com/srednja/3/liturgija-projava-carstva.md).

## Четири става

Покушај да заузмеш став према овим тврдњама, а онда упореди са учењем Цркве:

| Тврдња                                                          | Учење Цркве                                                                                                                                                           |
| --------------------------------------------------------------- | --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| „Хришћанин треба да мисли само на небо, а земља га се не тиче.“ | **Не.** Ко чека Царство, већ сада живи по његовим мерилима — у љубави, правди, бризи за творевину. Царство преображава свет, а не бежи од њега.                       |
| „Ако је Царство у мени, није ми потребна Црква.“                | **Не.** Царство је и „међу вама“ — у заједници око Христа. Лично искуство Бога расте у Цркви, у Светим Тајнама, са другима.                                           |
| „Добар човек може да изгради савршено друштво — рај на земљи.“  | **Не.** Историја идеологија двадесетог века показује супротно: без Бога и покајања човек не може створити Царство. Ипак, хришћани су позвани да чине добро у друштву. |
| „Царство Божје можемо окусити већ на овој Литургији.“           | **Да.** Литургија је предокус Царства — Христос је ту, Дух Свети нас сабира, причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом.                                                 |

## Земаљско и небеско царство

Српски народ је питање о Царству вековима носио у једној песми. У народној песми **„Пропаст царства српскога“** пред Косовску битку долеће соко од Јерусалима — а то је, каже песма, светитељ Илија — и доноси кнезу Лазару књигу од Богородице, са питањем: које царство бира — земаљско или небеско? Лазар размишља и закључује:

**Из народне песме „Пропаст царства српскога“**

„земаљско је замалено царство, / а небеско увек и довека“

Песма даље каже да кнез гради цркву на Косову и **причешћује војску** — избор Царства потврђује се Евхаристијом.

Да ли је Лазар изабрао пораз? Гледано очима овога света — изгубио је битку и живот. Гледано очима Јеванђеља — изабрао је **верност**. Његов избор није бекство из света ни презир према земаљском, него **поредак вредности**: вечно иде испред пролазног. То је исто оно што Христос каже — „Царство моје није од овога света“ и „иштите најпре Царство Божије“. Свети кнез Лазар прославља се на **Видовдан, 28. јуна**.

**Пази**

Народна песма **није Свето Писмо** — она сведочи како је народ доживео Јеванђеље. **Косовски завет** није политички програм ни повод за непријатељство према било ком народу. То је духовни избор верности Христу, а Царство небеско није ни „наше“ ни „туђе“ — у њега су позвани сви.

## Иштите најпре Царство

Ако је Царство циљ Христове проповеди, шта је онда циљ **мог** живота? Знање, каријера, пријатељства, љубав — ништа од тога није „мање важно“. Али све то добија прави смисао тек када је **управљено ка Царству**. То није бекство из света: ко чека Царство, већ сада живи по његовим мерилима — љубави, правде, мира.

Сваког дана бирамо између „замаленог“ и „вечног“ — не у великим биткама, него у малим одлукама: да ли ћу опростити, да ли ћу у недељу ујутру отићи на Литургију, да ли ћу рећи истину кад ме кошта. Када следећи пут кажеш „да дође царство Твоје“, знаћеш шта тражиш: да Бог царује твојим животом **већ сада** — и да дође дан када ће бити све у свему.

## Укратко

- Царство Божје је прва и главна тема Христове проповеди — о њему говоре Блаженства, Беседа на гори и параболе („Испунило се време и приближило се Царство Божије“).
- Царство није политичка држава (Јн 18, 36), није само рај после смрти, није само унутрашње осећање, а није ни хиљадугодишње земаљско царство (хилијазам) — „Његовом Царству неће бити краја“.
- Царство је вечна заједница љубави са Светом Тројицом; дошло је у Личности Христовој — где је Цар, ту је Царство — и даје се у Духу Светом.
- Царство је „већ сада“ — у Цркви, Литургији и Светим Тајнама, као стварни предокус — „а још не“ у пуноћи, која долази о Другом доласку, када ће Бог бити „све у свему“.
- Литургија почиње речима „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ — она је улазак у Царство које долази. Свети кнез Лазар изабрао је Царство небеско; такав избор не бежи од света, него ставља вечно испред пролазног.

## Кључни појмови

- **Царство Божје (небеско)** — Вечна заједница љубави са Светом Тројицом, која је дошла у Христу, даје се у Духу Светом у Цркви, а у пуноћи ће се открити о Другом доласку.
- **Есхатологија** — Грч. „учење о последњим стварима“ — о Другом доласку, васкрсењу мртвих, суду и животу будућег века.
- **„Већ сада — а још не“** — Израз за стварност Царства — оно је заиста присутно у Христу и Цркви, а његова пуноћа ће се открити на крају историје.
- **Хилијазам** — Грч. хилијас — „хиљада“; погрешно учење о хиљадугодишњем земаљском царству Христовом пре краја света.
- **Предокус Царства** — Стварно, а делимично учешће у Царству већ сада — пре свега у Литургији и Светим Тајнама.
- **Анамнеза** — Грч. „сећање“; део анафоре у коме се Црква сећа Христових спасоносних дела, укључујући и Други долазак.
- **Косовски завет** — Опредељење Светог кнеза Лазара и српског народа за Царство небеско као највишу вредност; празнује се на Видовдан, 28. јуна.