# Христос — истинити Бог и истинити Човек

*Једна Личност у две природе — јеванђелско сведочанство и вера васељенских сабора*

Средња школа, III разред · Личност Господа Исуса Христа · https://verskanastava.com/srednja/3/istiniti-bog-i-istiniti-covek

Ноћ, Галилејско море, велика бура. Таласи запљускују лађу, ученици — међу њима и искусни рибари — већ мисле да ће потонути. А Исус? **Спава** на крми, на узглављу, уморан после дугог дана. Пробуде Га у паници. Он устаје, једном речју заповеда ветру и мору — и настаје тишина велика. Ученици, још више уплашени него пре, питају један другог:

![Христос Сведржитељ, мозаик из Свете Софије у Цариграду](https://verskanastava.com/images/osnovna-7/mozaik-hristos-deisis.webp "Христос Сведржитељ, мозаик Деисиса у Светој Софији у Цариграду (XIII век). Извор: Wikimedia Commons, јавно власништво.")

> „И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и ветар и море слушају?“
> — Мк 4, 41

Ко је спавао у лађи, а ко је утишао буру? Да ли су то **двојица** — уморни човек и свемоћни Бог? Или **Један**? Прошли пут смо видели да је Логос Бог. Данас питамо: да ли је постао **прави** човек — и како је могуће да је Један истовремено и Бог и човек?

## Јеванђеља сведоче

Јеванђеља не теоретишу о Христу. Она приповедају — и у тим причама видимо две стране исте Личности.

| Сведоче о човештву                                                    | Сведоче о божанству                                           |
| --------------------------------------------------------------------- | ------------------------------------------------------------- |
| рођен од Дјеве; „напредоваше у премудрости и у расту“ (Лк 2, 52)      | опрашта грехе — што може само Бог (Мк 2, 5–12)                |
| огладнео у пустињи (Мт 4, 2); уморан од пута седи на извору (Јн 4, 6) | утишава буру (Мк 4, 39)                                       |
| заплакао на гробу Лазаревом (Јн 11, 35)                               | васкрсава Лазара (Јн 11, 43–44)                               |
| моли се у Гетсиманији да Га мимоиђе чаша (Мт 26, 39)                  | „Ја и Отац једно смо“ (Јн 10, 30)                             |
| умире на Крсту (Јн 19, 30)                                            | васкрсава; Тома исповеда: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28) |

Има ли догађаја који не може да се стави само у једну колону? Има — гроб Лазарев. Исти Онај Који се „потресе у духу“ и плаче:

> „Исусу ударише сузе.“
> — Јн 11, 35

…неколико тренутака касније стоји пред отвореном пећином:

> „И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздрешите га и пустите нека иде.“
> — Јн 11, 43–44

Не плаче један, а васкрсава други. **Исти Христос** плаче као човек и васкрсава као Бог.

## Шта и ко

Да бисмо о томе говорили тачно, потребно нам је једно разликовање које су Свети Оци брусили вековима:

- **природа** (суштина) одговара на питање **шта** неко јесте — Бог, човек;
- **личност** (грч. _ипостас_) одговара на питање **ко** неко јесте.

Христос је **један Ко** — вечни Син Божји, Логос — а **двоструко шта**: савршен Бог и савршен човек. Свети Оци кажу да је Логос постао човек „**не престајући бити Бог**“.

Још једна прецизност. Христово човештво никада није постојало „само за себе“, као засебан човек кога би Логос накнадно изабрао и „усвојио“. Од првог тренутка зачећа у утроби Дјеве, Његова људска природа постоји **у Личности Логоса**. Зато у Христу нема „човека Исуса“ поред „Сина Божјег“ — постоји **један Син Божји Који је постао човек**.

## Две грешке и одговор Цркве

У V веку појавила су се два супротна одговора на питање „ко је Христос“. Оба су звучала разумно — и оба су угрожавала наше спасење.

| Учење                     | Шта је тврдило                                                                                                   | Шта губи                                     | Одговор Цркве                                                               |
| ------------------------- | ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------- | -------------------------------------------- | --------------------------------------------------------------------------- |
| **Несторије**             | у Христу су „двојица“ — Син Божји и човек Исус, само морално повезани; Марија је „Христородица“, а не Богородица | **јединство** — Бог није заиста постао човек | **III васељенски сабор, Ефес 431**: једна Личност; Марија је **Богородица** |
| **Евтихије** (монофизити) | људска природа се „растопила“ у божанској као кап меда у мору                                                    | **човештво** — Христос није заиста као ми    | **IV васељенски сабор, Халкидон 451**: две природе у једној Личности        |

**Богородица.** Несторије је тврдио да Марија није родила Бога, него човека Исуса, са којим се Бог касније повезао. Свети **Кирило Александријски** и Сабор у Ефесу одговорили су: Марија није родила „природу“, него **Личност** — а Личност Коју је родила јесте вечни Син Божји, рођен од Оца пре векова, а од ње по телу у времену. То је веровала Црква од почетка; Јелисавета је, испуњена Духом Светим, Марију поздравила овако:

> „И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени?“
> — Лк 1, 43

Ко брани име **Богородица**, брани истину да је **Бог заиста постао човек**.

## Четири прилога Халкидона

Халкидонски сабор (451) исповедио је да је Христос **један и исти Син**, савршен у божанству и савршен у човештву, истинити Бог и истинити човек, **познат у две природе** које су сједињене:

| Прилог           | Шта значи                                                          | Против кога |
| ---------------- | ------------------------------------------------------------------ | ----------- |
| **несливено**    | природе се не мешају у неку трећу                                  | монофизита  |
| **непретворено** | ниједна се не претвара у другу (зато кажемо и: **непроменљиво**)   | монофизита  |
| **нераздељиво**  | не деле се на две личности                                         | Несторија   |
| **неразлучно**   | никада се више не раздвајају — ни на Крсту, ни у гробу, ни на небу | Несторија   |

Лакше их памтиш у паровима: прва два **чувају разлику природа**, друга два **јединство Личности**. Халкидон не објашњава тајну до краја — он поставља ограде око ње, да је не бисмо изгубили ни на једну ни на другу страну.

## Две воље, две енергије

Ако је Христос примио **целу** људску природу, онда је примио и **људску вољу** и **људску делатност** (енергију). У VII веку неки су ипак тврдили да Христос има само једну, божанску вољу (монотелитство). Свети **Максим Исповедник** супротставио им се по цену мучеништва — одсечени су му десна рука и језик. Његово учење потврдио је **VI васељенски сабор** (Цариград, 680–681): у Христу су **две воље и две енергије**, божанска и људска, али без сукоба — свака природа делује оно што јој је својствено, у заједници са другом.

Најјасније то видимо у Гетсиманији:

> „И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“
> — Мт 26, 39

Ово је стварна **људска** воља која се ужасава смрти — природно, као свака здрава људска природа. А опет, она **слободно** и с љубављу пристаје уз вољу Божју. Ту, у Гетсиманији, оно што је Адам покварио непослушношћу почиње да се исцељује: људска воља у Христу први пут потпуно и слободно каже Богу „да“.

## Без греха

Христос је узео целу људску природу са њеним **невиним слабостима** — глађу, жеђу, умором, сузама, смрћу. Али **не и грех**:

> „Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без греха.“
> — Јевр 4, 15

Грех не припада људској природи као таквој — он је њена **болест**. Зато Христос, Који је безгрешан, није „мање човек“ од нас. Он је човек онакав какав је човек замишљен: потпуно жив, потпуно слободан.

## Бог је страдао у телу

Пошто је у Христу **једна Личност**, сва Његова дела и сва Његова „искуства“ припадају **једном истом** Сину Божјем. Зато Црква говори смело — смелије него што би рекла филозофија:

> „Коју ни један од кнезова овога века није познао; јер да су је познали, не би Господа славе разапели.“
> — 1 Кор 2, 8

„Господ славе“ је распет. Апостол Павле, на растанку са епископима у Милиту, говори о Цркви „**Господа и Бога** коју стече **крвљу својом**“ (Дап 20, 28). Како Бог може имати крв? Тако што Онај Ко је проливао крв **јесте** Бог — али је страдао **по Свом човештву**. Божанска природа сама по себи не страда; страда Син Божји, у телу које је учинио Својим.

То се зове **општење својстава**: оно што припада једној природи исказујемо о једној Личности. Зато можемо рећи и „Марија је родила Бога“ и „Син Божји је умро“ — а да природе не помешамо. Свети Оци за то користе слику **гвожђа у ватри**: ужарено гвожђе гори и пече као ватра, а остаје гвожђе. Свака слика је ипак само **делимична** — Бог није ватра, нити се ишта у творевини може потпуно упоредити са Христом. Никако не користи слике **мешања** (кафа и млеко): то је управо монофизитска представа.

## Зашто је то важно за мене?

Свети **Григорије Богослов** (IV век) рекао је реченицу која сажима цео овај час:

**Свети Григорије Богослов, Посланица Кледонију (101. посланица)**

„Оно што није примљено, није ни исцељено.“

Размисли:

- Да Христос **није имао праву људску душу и вољу**, наша душа и воља не би биле исцељене — остале бисмо изван спасења.
- Да Христос **није истинити Бог**, у Њему се не бисмо сусрели са Самим Богом — само са још једним добрим човеком.

Само ако је истинити Бог, Христос нас **сједињује са Богом**; само ако је истинити човек, **наша** природа је у Њему исцељена и узнесена. Зато хришћани у Христу не виде само узор, него **место сусрета** Бога и човека — заувек.

## Пази како говориш

| Погрешно (зашто)                                                  | Тачно                                                            |
| ----------------------------------------------------------------- | ---------------------------------------------------------------- |
| „Бог је боравио у човеку Исусу“ (несторијански — два субјекта)    | **Син Божји је постао човек.**                                   |
| „Исус је човек кога је Бог усинио“ (Христос као „усвојени“ човек) | Син Божји је **по природи** Син; ми смо деца Божја по благодати. |
| „Христос је био Бог који је само изгледао као човек“ (докетизам)  | Христос је **истински** човек — гладан, уморан, смртан.          |
| „Христово човештво се претопило у божанство“ (монофизитски)       | Природе остају **несливене** — и после Васкрсења.                |
| „Христос је пола Бог, пола човек“                                 | Христос је **сав Бог и сав човек**.                              |

## Песма Цркве

На свакој Литургији, после другог антифона, пева се песма у којој је сажета цела данашња лекција. По предању, саставио ју је цар Јустинијан (VI век):

**Јединородни Сине**

Јединородни Сине и Речи Божја,
бесмртан си, и изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и приснодјеве Марије,
и непроменљиво постао си човек;
био си распет, Христе Боже, и смрћу смрт сатро;
Ти си један од Свете Тројице,
прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас.

Пронађи у њој речи које исповедају да је Христос **Бог** („Јединородни Сине и Речи Божја“, „бесмртан“, „један од Свете Тројице“) и речи које исповедају да је **постао човек** („оваплотиш“, „постао си човек“, „био си распет“). Видиш ли и Халкидон („непроменљиво“) и Ефес („од Свете Богородице“)? Песма каже да је **Бесмртни** био распет — то је општење својстава у литургијском језику.

**За размишљање**

Ако је Христос и после Васкрсења и Вазнесења **заувек** и Бог и човек — шта то говори о вредности **твог** тела, твог ума и твоје слободне воље? На следећем часу видећемо зашто нам управо ова истина допушта да Христа сликамо на иконама.

## Укратко

- Природа одговара на питање „шта“ неко јесте, а личност (ипостас) на питање „ко“ неко јесте. Христос је један „Ко“ — вечни Син Божји — а двоструко „шта“: савршен Бог и савршен човек.
- Јеванђеља сведоче и једно и друго — исти Христос плаче на гробу као човек и васкрсава Лазара као Бог.
- Против Несторија III васељенски сабор (Ефес, 431) исповеда једну Личност и назива Дјеву Марију Богородицом; против монофизита IV сабор (Халкидон, 451) исповеда две природе — несливено, непретворено, нераздељиво, неразлучно.
- VI васељенски сабор (Цариград, 680–681), уз учење Светог Максима Исповедника, исповеда у Христу две воље и две енергије; људска воља слободно се покорава божанској.
- Пошто је Личност једна, смемо рећи да је „Бог страдао у телу“ и да је Марија родила Бога — својства обе природе приписујемо једном Христу.
- „Оно што није примљено, није ни исцељено“ — само ако је Христос истинити Бог и истинити човек, наша природа је у Њему исцељена и сједињена са Богом.

## Кључни појмови

- **Природа (суштина)** — Оно што неко јесте — „шта“ (божанска, људска природа).
- **Личност (ипостас)** — Онај ко јесте — „ко“; у Христу је једна Личност — вечни Син Божји.
- **Ипостасно јединство** — Сједињење божанске и људске природе у једној Личности Сина Божјег, без мешања и без раздвајања.
- **Богородица** — Назив Пресвете Дјеве Марије потврђен на III васељенском сабору (431) — она је по телу родила Сина Божјег, а не само човека.
- **Халкидонски орос** — Вероисповедна одлука IV васељенског сабора (451) о две природе у једној Личности Христовој — несливено, непретворено, нераздељиво, неразлучно.
- **Општење својстава** — Пошто је Христос једна Личност, оно што припада једној природи исказујемо о целом Христу („Бог је страдао у телу“, „Господ славе распет“), а да се природе не мешају.