# Литургијски контекст молитве Оче наш

*„И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе…“ — Господња молитва на прагу Причешћа*

Средња школа, III разред · Литургија и Свете Тајне · https://verskanastava.com/srednja/3/oce-nas-u-liturgiji

Оче наш знаш напамет. Изговараш га ујутру и увече, пред јело, можда и пред контролни. Али где је он на **Литургији** — на почетку, у средини или на крају? Шта му претходи, а шта одмах следи? Већина нас би морала мало да размисли. А то „где“ уопште није небитно: **текст је исти, али место мења смисао**. Исте речи добијају нову дубину кад их изговарамо **пред Чашом**. Ово је трећи час о Литургији, после лекција [Света Литургија — Светајна Цркве](https://verskanastava.com/srednja/3/liturgija-svetajna-crkve.md) и [Анафора Светог Василија Великог](https://verskanastava.com/srednja/3/anafora-svetog-vasilija.md).

![Налоњ са отвореним молитвеником, свећа и хлеб у каменом храму](https://verskanastava.com/images/srednja-3/oce-nas-u-liturgiji.webp)

**Оче наш**

Оче наш који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.
Амин!

Овако ову молитву пишемо и молимо на **црквенословенском** језику, старим црквеним словима:

![Молитва Господња — Оче наш на црквенословенском језику](https://verskanastava.com/images/osnovna-7/csl-oce-nas.webp "Молитва Господња (Оче наш) на црквенословенском језику. Извор: Wikimedia Commons, јавно власништво.")

## Где је Оче наш?

Пратимо Литургију Светог Јована Златоустог од краја анафоре до Причешћа (у Литургији Светог Василија Оче наш има **исто место**):

| Ред | Део Литургије                | Возглас / садржај                                                                                                                                                                                                                                 |
| --- | ---------------------------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| 1   | **Крај анафоре**             | после епиклезе и спомена Богородице, светих, живих и упокојених: „И дај нам да једним устима и једним срцем славимо…“; „И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама.“                                               |
| 2   | **Просителна јектенија**     | „Поменувши све Свете, опет и опет у миру Господу се помолимо“; „За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо“ … „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ |
| 3   | **Возглас пред Оче наш**     | „И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога Оца и говорити:“                                                                                                                                                |
| 4   | **Оче наш**                  | изговара или поје **сав народ**                                                                                                                                                                                                                   |
| 5   | **Славословље**              | свештеник: „Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“                                                                                                                                       |
| 6   | **Мир и приклањање глава**   | „Мир свима.“ — „И духу твоме.“; „Главе своје Господу приклоните.“ — „Теби, Господе.“                                                                                                                                                              |
| 7   | **Узношење Агнца**           | „Пазимо!“ — „Светиње светима.“ — „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“                                                                                                                                              |
| 8   | **Ломљење Агнца и Причешће** | причешћују се свештенослужитељи, затим верни: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.“                                                                                                                                                    |

Погледај шта се десило пре Оче наш: Дарови су **освећени**, Црква је поменула све свете и цео свет, ђакон је позвао да **„сами себе и једни друге, и сав живот свој“** предамо Христу. А неколико тренутака после Оче наш — **Причешће**. Оче наш, дакле, стоји **на прагу Причешћа**, између освећења Дарова и примања Тела и Крви Христове.

Пази да га не помешаш са **Символом вере**, који се изговара **пре** анафоре („Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали…“).

## Смело и неосуђено

Пред саму молитву свештеник се моли:

**Возглас пред Оче наш**

Свештеник: И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога Оца и говорити:

Зар је потребна **смелост** да Бога назовемо Оцем? Јесте. Ниједан човек нема по себи право да Свемогућег Творца зове „Оче“. Ко то сме — и откуд нам та смелост? Апостол Павле одговара:

> „Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божија.“
> — Рим 8, 15–16

> „А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа.“
> — Гал 4, 6–7

Ту је кључ. Бог је **по природи** Отац Свог Јединородног Сина. Ми постајемо деца Божја **по благодати** — **усиновљењем** у Крштењу и даром Духа Светога, у Христу. Црква никада не изједначава та два синовства: Христос је Син **по природи**, ми смо синови **по благодати**. Али баш зато што смо „у Христу“, смемо да говоримо Његовим речима.

- **Смело** — грчки **парисија** (_παρρησία_): слобода говора, поверење детета које зна да га Отац воли. То није дрскост, него смелост деце.
- **Неосуђено** — свест да смо **недостојни**, а ипак **позвани**. Смелост без смирења била би охолост; смирење без смелости било би страх роба.

Зато се у древној Цркви Оче наш **„предавао“** онима који су се спремали за Крштење, као драгоцено наслеђе, а на Литургији су га заједно изговарали **само верни**, пошто би оглашени изашли. То је била молитва оних који су већ постали деца Божја.

## „Јер је твоје царство…“

На крају молитве свештеник изговара **славословље**:

**Славословље**

Свештеник: Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.
Народ: Амин.

Ове речи нису случајне. Синодски превод Јеванђеља по Матеју завршава Господњу молитву сличним славословљем:

> „И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје Царство и сила и слава у векове. Амин.“
> — Мт 6, 13

На Литургији свештеник то славословље изговара у **тринитарном облику** — „Оца и Сина и Светога Духа“. А сад се сети како Литургија **почиње**: **„Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“** Литургија почиње Царством, а Оче наш, пред самим Причешћем, завршава се Царством. Између тих речи цело сабрање је на путу ка Царству — и пред Чашом је стигло на праг.

## Прозбе пред Чашом

Сада прочитај прозбе још једном, као да их први пут изговараш — непосредно пред Причешће:

| Прозба                                     | Литургијски смисао                                                                                                                                                                                |
| ------------------------------------------ | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **„да се свети име Твоје“**                | одмах затим чујемо „Светиње светима“: у Причешћу људи постају **свети**, а Бог се прославља у освећеним људима                                                                                    |
| **„да дође царство Твоје“**                | Литургија почиње „Благословено Царство…“, а Оче наш се завршава „Јер је твоје царство…“ — у Причешћу нам Царство долази као **предокус**                                                          |
| **„хлеб наш насушни“**                     | грчки _епиусиос_: хлеб потребан за живот; Свети Кирило Јерусалимски у Тајноводственим поукама ову прозбу тумачи и као молитву за **евхаристијски Хлеб**, који је дат за суштину душе (препричано) |
| **„опрости нам … као што и ми опраштамо“** | пред Чашом се приступа **помирен са свима**; зато одмах затим „Мир свима“                                                                                                                         |
| **„не уведи нас у искушење“**              | молитва да нас Причешће сачува и да му не приступимо **„на суд или на осуду“**                                                                                                                    |

Прозба о праштању има чврст ослонац у Христовим речима:

> „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“
> — Мт 5, 23–24

А речи „на суд или на осуду“ узете су из молитве коју верни говоре пред само Причешће:

**Из молитве пред Причешће**

Нека ми причешћивање светим Тајнама твојим, Господе, не буде на суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.

Свети Кирило Јерусалимски (IV век), тумачећи новокрштенима Литургију у својим **Тајноводственим поукама**, објашњава Оче наш управо на овом месту — после освећења Дарова, пред „Светиње светима“. Тако знамо да је Господња молитва још у IV веку стајала пред Причешћем.

## Цела Литургија у једној молитви

Још је Тертулијан (III век) Оче наш назвао **сажетком целог Јеванђеља** (препричано). На Литургији он је и нешто више — **кратка Литургија**:

- обраћамо се **Оцу**, кроз **Сина**, у **Духу Светом** — као што се и цела анафора обраћа Оцу;
- тражимо **Царство, Хлеб, опроштај и избављење**;
- и **све то одмах примамо** у Причешћу.

Оче наш на Литургији није „још једна молитва“ између других, него **глас усиновљене деце пред Трпезом Оца**.

**Задатак за следећу Литургију**

На следећој Литургији ослушни возглас „И удостој нас, Владико…“ и онда **свесно** изговори или отпевај Оче наш са свим народом. Обрати пажњу на оно што следи: „Мир свима“, „Главе своје Господу приклоните“, „Светиње светима“. Која ти је прозба тог јутра била најближа — и зашто?

## Укратко

- На Литургији се Оче наш изговара после анафоре (освећења Дарова) и просителне јектеније, а пре „Мир свима“, „Светиње светима“ и Причешћа — на прагу Чаше. Не мешај га са Символом вере, који је пре анафоре.
- Свештеник пре Оче наш моли: „И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога Оца…“ — смелост (парисија) је поверење деце, а не дрскост.
- Бога смемо звати Оцем јер смо у Крштењу примили „Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ (Рим 8, 15). Христос је Син по природи, ми смо синови по благодати.
- Славословље „Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа…“ изговара свештеник; оно одговара почетном возгласу „Благословено Царство…“.
- Прозбе пред Чашом добијају пуни смисао: Царство које предокушавамо, „хлеб насушни“ и као Хлеб Евхаристије (Свети Кирило Јерусалимски), опроштај и помирење пре „Мир свима“, молитва да Причешћу не приступимо на осуду.

## Кључни појмови

- **Господња молитва** — Молитва Оче наш, коју је Христос дао ученицима (Мт 6, 9–13; Лк 11, 2–4).
- **Просителна јектенија** — Низ прозби после анафоре („Поменувши све Свете…“), пре возгласа за Оче наш.
- **Смелост (парисија)** — Слобода и поверење деце Божје у обраћању Оцу, дата усиновљењем у Христу.
- **Насушни (епиусиос)** — Хлеб потребан за живот и постојање; Оци га тумаче и као евхаристијски Хлеб.
- **Славословље** — Завршни возглас којим се слави Бог; на Литургији после Оче наш: „Јер је твоје царство…“.