# Теологија иконе

*„Он је икона Бога невидљивога“ — зашто Невидљивог сликамо откако је постао видљив*

Средња школа, III разред · Личност Господа Исуса Христа · https://verskanastava.com/srednja/3/teologija-ikone

Када неко пољуби фотографију мајке или баке која живи далеко — кога заправо љуби? Папир? Мастило? Нико нормалан не би рекао да се он „клања папиру“. Сви разумемо да љубав пролази кроз слику и стиже до особе. А ипак, управо око тог питања у VIII веку избио је један од најдужих и најкрвавијих спорова у историји Цркве. Хришћанима су рекли: ви сте идолопоклоници. И Бог је то забранио:

![Икона Тријумфа Православља — поштовање икона после иконоборства](https://verskanastava.com/images/srednja-3/ikona-trijumf-pravoslavlja.webp "Тријумф Православља, византијска икона (око 1400), Британски музеј. Извор: Wikimedia Commons, јавно власништво.")

> „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, …“
> — Изл 20, 4–5

Ако је Бог забранио ликове — како Црква може да слика Христа? Одговор Цркве на то питање није само одбрана једног обичаја. Он је, као што ћемо видети, **исповедање вере у оваплоћење**.

## Невидљиви је постао видљив

Стари Завет забрањује ликове из два разлога. Први: да Израиљ, окружен идолима, не би творевину учинио богом. Други: Бог Израиљев **није имао лика** — на Синају народ је чуо глас, али облика није видео. Невидљивог није било могуће насликати, а свака слика би била измишљотина.

Али нешто се променило. Апостол Павле о Христу пише:

> „Који је икона Бога невидљивога, Прворођени пре сваке твари,“
> — Кол 1, 15

Христос сам каже Филипу:

> „Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видео мене, видео је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца?“
> — Јн 14, 9

А апостол Јован почиње своју посланицу као сведок:

> „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Речи) живота;“
> — 1 Јн 1, 1

Невидљиви Бог је у оваплоћеном Сину постао **видљив**, **чујан**, **опипљив**. На томе Свети **Јован Дамаскин** (VIII век), монах из Палестине, гради своју одбрану икона. У Старом Завету, учи он, Бог није имао тела ни облика, па Га није било могуће насликати. Али откако се Бог јавио у телу и живео међу људима, **ми сликамо оно што смо видели**. Он не одбацује старозаветну заповест — он показује да је она говорила о **идолима** и о **Невидљивом**. Христос није идол, нити је више невидљив.

Прошле године, на часу [Стварање света и човека у православној иконографији](https://verskanastava.com/srednja/2/stvaranje-u-ikonografiji.md), прочитали смо Дамаскинове речи да се не клања материји, него **Творцу материје**, Који је ради нас постао материја и кроз материју извршио наше спасење. Сада можемо да видимо колико је та мисао смела: ко презире материју у којој се Бог јавио, на неки начин презире и тело које је Бог узео. Свети Јован је написао **три беседе (слова) у одбрану светих икона**.

## Шта значи „икона“?

Реч **икона** (грч. _εἰκών_) значи „слика, лик“. Свети Јован Дамаскин разликује више врста ликова, и тај низ нам показује где је место иконе у храму:

| Ко је или шта је „икона“  | Како                                                                                   |
| ------------------------- | -------------------------------------------------------------------------------------- |
| **Син — икона Оца**       | природна икона: исте суштине, у свему једнак Оцу (Кол 1, 15; Јевр 1, 3)                |
| **човек — икона Божја**   | створен „по обличју Божијему“ (Пост 1, 27), позван да Му постане подобан               |
| **старозаветне праслике** | унапред показују оно што ће доћи (купина, ковчег завета, мана…)                        |
| **насликана икона**       | видљиви лик Христа, Богородице, анђела и светих, који нас води ка онима које приказује |

Посланица Јеврејима о Сину каже да је Он „**сјај славе и обличје бића Његовога**“ (Јевр 1, 3). Пре свих насликаних икона постоји **жива** Икона — Син Који вечно показује Оца. Насликана икона Христова зато није људска измишљотина, него сенка те највеће истине: Бог Се дао видети.

## Шта се на икони слика?

Иконоборци, а нарочито цар **Константин V** (VIII век), сматрали су да имају необорив христолошки аргумент. Ако сликаш Христа, говорили су, онда или сликаш и Његово **божанство** — а божанство је неописиво, па то не можеш; или сликаш **само човештво**, одвојено од божанства — па Христа делиш на двојицу, као Несторије. Иконописац је, по њима, или монофизит или несторијанац.

Одговор Цркве долази право са Халкидона (подсети се: [Христос — истинити Бог и истинити Човек](https://verskanastava.com/srednja/3/istiniti-bog-i-istiniti-covek.md)). На икони се не слика **природа** — ни божанска, ни „гола“ људска. Слика се **Личност** (ипостас). А Личност у Христу је **једна**: вечни Син Божји, Који је постао човек. Икона приказује **Њега**, у Његовом **видљивом, људском лику**.

Ово је нарочито разрадио Свети **Теодор Студит** (759–826), игуман цариградског манастира Студион, у својим списима против иконобораца:

- Христос је по божанству **неописив**, а по човештву **описив** — има лице, раст, црте које су апостоли гледали. Ако Христос не би могао да се наслика, значило би да није **стварно** постао човек.
- Икона и праобраз су **једно по сличности и по имену** — на икони Христовој је Христос, а не неко други — а **различити по суштини**: икона је од дрвета и боја, а Христос није.
- Зато се част која се указује икони **не дели**: она се не зауставља на дрвету, него иде Ономе Чији је лик.

Важна граница: **Бог Отац** се није оваплотио, па Га православна икона не слика као старца. Света Тројица се приказује кроз **Гостољубље Аврамово** (најпознатија је икона Светог Андреја Рубљова), а три анђела нису „портрет“ Оца, Сина и Духа.

## Иконоборство и VII васељенски сабор

| Време    | Догађај                                                                                                                                                 |
| -------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| VIII век | цареви иконоборци забрањују и уништавају иконе; многи монаси и верни страдају као **исповедници**; Свети Јован Дамаскин пише три беседе у одбрану икона |
| **787.** | **VII васељенски сабор у Никеји** — иконе Христа, Богородице, анђела и светих треба поштовати                                                           |
| IX век   | нови талас иконоборства; **Свети Теодор Студит** брани иконе и страда у прогонству                                                                      |
| **843.** | коначна победа поштовања икона — **Торжество Православља**, које славимо у прву недељу Великог поста (**Недеља Православља**)                           |

Сабор у Никеји (787) донео је одлуку коју, препричану, можемо овако да сажмемо: иконе Христа, Богородице, анђела и светих постављају се у храмове, на свете сасуде и одежде, на зидове и даске, у домове и поред путева. Што их чешће гледамо, то се више сећамо оних који су на њима и чезнемо за њима. Иконама се указује **поштовање** — целивањем, свећом и тамјаном, како је древни обичај — а не **истинско служење** (грч. _латрија_), које приличи **само божанској природи**. Јер част која се указује икони прелази на праобраз, и ко поштује икону, поштује у њој **Личност** онога ко је на њој насликан.

Кључ је, дакле, разликовање две речи:

| **Поштовање** (част, „поклоњење части“)             | **Служење** (латрија), обожавање               |
| --------------------------------------------------- | ---------------------------------------------- |
| иконама, Богородици, светитељима, светим предметима | **само Богу** — Оцу, Сину и Светоме Духу       |
| целивање, свећа, кандило, тамјан, метанија          | клањање и служење Богу, жртва хвале, Литургија |

Зато се за иконе у богословљу користи израз **„поклоњење части“** (грч. _тиметике проскинесис_): то је поштовање, исказано целивањем, свећом и метанијом, а не клањање и служење какво припада само Богу. Реч „поклоњење“ ту значи поклон из поштовања, никако обожавање.

Иконе **поштујемо**, а **Богу се клањамо**. Зато не кажемо да се „молимо икони“, него да се **пред иконом** молимо Христу, Богородици или светитељу.

## Част прелази на праобраз

Сабор се позвао на реченицу Светог **Василија Великог** (IV век), из његовог списа _О Светом Духу_ (гл. 18): **част указана икони прелази на праобраз**. Занимљиво је у ком контексту Василије ту мисао износи. Он уопште не говори о иконама, него о **Светој Тројици**: објашњава зашто Отац и Син нису „два Бога“. Лик цара и сам цар, каже он, нису два цара — ко поштује царев лик, поштује цара. Тако и Син, савршена Икона Оца, не „одузима“ Оцу славу, него је Њему узноси.

Оци Седмог сабора су ту мисао пренели на насликану икону. Тиме је показано да теологија иконе није додатак вери, него израста из **истог** корена као и учење о Светој Тројици и о Христу. Јер какав је твој Христос — такав је и твој однос према Његовој икони.

## Како икона говори

Икона није портрет „по моделу“ и не слика се да би била само „лепа“. Она се слика да **сведочи истину** и **позива на молитву**. Зато је зовемо **богословље у бојама**, а иконописац се за рад припрема постом и молитвом.

| Елемент            | Шта видимо                                                     | Шта открива                                                                                           |
| ------------------ | -------------------------------------------------------------- | ----------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **перспектива**    | линије се не сустичу „у дубини“, него се шире према посматрачу | **обрнута перспектива** — не гледамо ми у слику, него Царство Божје излази нама у сусрет              |
| **светлост**       | нема спољашњег извора светлости ни сенки; злато позадине       | лице сија **изнутра** — преображење; злато — **нестворена светлост** и вечност                        |
| **лице и тело**    | мирно лице, велике очи, без страсти                            | није портрет „по моделу“, него лик **обоженог** човештва                                              |
| **натпис и знаци** | IC XC; у Христовом ореолу крст и ὁ ὤν                          | ὁ ὤν — „**Који јесте**“ (Изл 3, 14): Онај Ко је насликан јесте Бог; натпис сведочи **ко** је на икони |

Последњи ред је богословски најгушћи. Ὁ ὬΝ је име којим се Бог открио Мојсију из несагориве купине:

> „А Господ рече Мојсију: Ја сам онај што јест. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевијем: Који јест, он ме посла к вама.“
> — Изл 3, 14

То име стоји око **људског** лица Христовог. Нема јаснијег исповедања Халкидона: лице је човеково, а Онај Чије је лице — **јесте Бог**. Зато је натпис толико важан да се икона без натписа сматрала недовршеном.

Упореди икону са ренесансном сликом Христа (на пример, са портретом исте епохе): ренесансни сликар нас поставља као **посматраче** једног тренутка у природној светлости; иконописац нас ставља **пред Некога** Ко нас гледа из вечности. То није спор „лепше — ружније“: западна уметност има своје велико богатство. Реч је о **различитој сврси** — портрет приказује особу, икона води у заједницу са њом.

## Читамо икону

Икону читамо постављајући јој увек иста три питања: **Ко је приказан?** (натпис) — **Шта показују гест, боја, светлост?** — **Куда нас упућује?**

**Богородица Одигитрија** („Путеводитељица“). Богородица држи Христа на руци и **руком показује на Њега** — јер Он је Пут. Натпис **ΜΡ ΘΥ** значи **Мајка Божја**: у две грчке скраћенице стаје цела одлука Ефеског сабора. На њеном огртачу (**мафорију**) су **три звезде** — знак њеног **приснодјевства**: пре, у и после рођења Христовог. (Пази: оне немају везе са римокатоличким учењем о „безгрешном зачећу“.)

**Бели анђео** из манастира **Милешеве** (XIII век) — анђео седи на камену одваљеном са празног гроба Христовог и мироносицама показује покров. Сијајуће беле одежде и светлост лица сведоче: Христос је васкрсао. Сведок Васкрсења гледа нас већ осам векова са зида једне српске задужбине.

**Свети Сава** на иконама и фрескама најчешће држи **књигу или свитак** — знак да је учитељ, просветитељ и законодавац, а не само владарски син који се замонашио.

Српско наслеђе иконе можеш да пратиш од Студенице и Милешеве до **Хиландара**, где се чува икона Богородице **Тројеручице**, коју предање везује управо за Светог Јована Дамаскина (подсети се: [Икона — прозор у вечност](https://verskanastava.com/osnovna/8/ikona-prozor-u-vecnost.md)).

## Бранимо икону

Иконоборачки приговори нису нестали у IX веку — у другачијем облику чујемо их и данас. Ево како би на њих одговорили Оци Седмог сабора:

| Приговор                                                 | Одговор                                                                                                                                                          |
| -------------------------------------------------------- | ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| „Бог је забранио ликове“ (Изл 20, 4).                    | Забрана се односила на **идоле** и на **Невидљивог**; Бог је постао видљив у Христу (Кол 1, 15). Сам Бог је наредио да се на ковчегу завета начине **херувими**. |
| „Ко слика Христа, или дели природе или слика божанство.“ | Сликамо **Личност** Сина Божјег у Њеном видљивом, људском лику; Личност је **једна** (Халкидон).                                                                 |
| „Клањање икони је идолопоклонство.“                      | Иконама указујемо **част**, а **служење** (латрија) припада само Богу; част прелази на праобраз (Свети Василије Велики).                                         |
| „Боја и дрво су обична материја.“                        | Бог је **Творац материје** и Сам је примио тело; материја може бити носилац благодати (Свети Јован Дамаскин).                                                    |

О херувимима над ковчегом завета Бог Мојсију заповеда:

> „И начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу.“
> — Изл 25, 18

Дакле, ни у Старом Завету забрана није значила „никакве слике“, него „никакве идоле“.

Пази, међутим, на једну замку: **икона није амајлија**. Она не делује магијски, сама од себе. Благодат се даје кроз **молитву и веру**, у заједници Цркве. Икона није предмет који „ради“ уместо нас, него позив на сусрет са оним ко је на њој.

## Икона у молитви — у храму и у дому

| Радња                         | Шта значи                                     |
| ----------------------------- | --------------------------------------------- |
| **целивање иконе**            | љубав и поштовање према ономе ко је насликан  |
| **паљење кандила**            | светлост вере и молитве која не гасне         |
| **кађење**                    | молитва која се као тамјан уздиже Богу        |
| **крсно знамење пред иконом** | исповедање вере у распетог и васкрслог Христа |

Кађење има своју псаломску песму, коју Црква пева на сваком вечерњу:

> „Да се уздигне молитва моја, као кађење пред лице Твоје; уздизање руку мојих жртва вечерња.“
> — Пс 140, 2

У православном дому икона има своје место — најчешће на **источном зиду**, а на почасном месту је **икона крсне славе**. Пред њом се породица моли и пали кандило. Није свеједно где икона стоји: она није „украс поред телевизора“, него знак да је ово дом у коме Христос има прво место.

## Икона нас гледа

Вратимо се на почетак. Ко целива фотографију, љуби особу. Ко целива икону Христову, исповеда да је Невидљиви постао видљив, да је Бог узео лице. **Икона постоји зато што је Бог постао човек.** Ко одбацује икону, на неки начин одбацује оваплоћење.

Али икона има и други правац. Она нас **гледа** исто колико и ми њу. Светитељ на икони је човек преображен благодаћу — лик Божји обасјан светлошћу. То је позив: да и ми постанемо оно што је на њој — **жива икона**.

**За размишљање**

Изабери једну икону из свог дома или парохијског храма. Ко је на њој? По чему га препознајеш — натпис, одећа, предмет у руци, гест? Куда те та икона упућује?

## Укратко

- Икона је могућа и потребна зато што је невидљиви Бог постао видљив у оваплоћеном Сину — Христос је „икона Бога невидљивога“ (Кол 1, 15). Ко одбацује икону, на неки начин одбацује оваплоћење.
- На икони се не слика божанска природа, него Личност (ипостас) Сина Божјег у Њеном видљивом, људском лику — по човештву Христос је описив.
- VII васељенски сабор (Никеја, 787) учи да иконама указујемо поштовање (част), а служење, латрија, припада само Богу; част иконе прелази на праобраз (Свети Василије Велики).
- Свети Јован Дамаскин (VIII век) и Свети Теодор Студит (IX век) бранили су иконе; коначна победа 843. слави се у Недељи Православља.
- Икона има свој језик — обрнута перспектива, светлост без сенке, злато, преображено лице, натпис — она је „богословље у бојама“ и позив на молитву и светост.

## Кључни појмови

- **Икона** — Грч. „слика, лик“; свети лик Христа, Богородице, анђела или светитеља, који сведочи оваплоћење и води ка заједници са праобразом.
- **Праобраз** — Личност приказана на икони, на коју се односи част указана икони.
- **Иконоборство** — Покрет VIII–IX века који је одбацивао и уништавао иконе; осуђен на VII васељенском сабору (787).
- **Поштовање и служење** — Иконама се указује част — поштовање (целивање, свећа, кандило, тамјан); служење (грч. латрија), тј. обожавање, припада само Богу.
- **Обрнута перспектива** — Начин грађења простора у икони у коме се линије шире ка дубини, па икона као да излази у сусрет посматрачу.
- **Одигитрија** — Грч. „Путеводитељица“; тип иконе Богородице која руком показује на Христа — Пут.
- **Мафорије** — Огртач Богородице на иконама; три звезде на њему означавају њено приснодјевство (пре, у и после рођења Христовог).