# Вазнесење и Други долазак Христов

*„Тако ће исто доћи“ — Христос Који је узнео нашу природу Оцу и Који поново долази у слави*

Средња школа, III разред · Пасха, Вазнесење и Педесетница · https://verskanastava.com/srednja/3/vaznesenje-i-drugi-dolazak

Сваких неколико година неко „израчуна“ датум краја света. Вест се рашири интернетом, понеко се уплаши, понеко се наруга — а онда дан прође, и сви забораве до следећег „пророчанства“. Зашто људи то раде? И шта о томе мисли Црква, која у Символу вере сваке недеље исповеда да ће Христос „опет доћи са славом“? Да бисмо одговорили, морамо почети од једног растанка који то није био: од дана када се Христос вазнео на небо.

![Икона Вазнесења Господњег](https://verskanastava.com/images/osnovna-6/ikona-vaznesenje.webp "Вазнесење Господње, руска икона (XV век), Третјаковска галерија. Извор: Wikimedia Commons, јавно власништво.")

## Четрдесет дана

После Васкрсења Христос се није одмах вазнео. Лука у Делима апостолским пише:

> „Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему.“
> — Дап 1, 3

Тих четрдесет дана Христос је јео са ученицима, разговарао са њима, тумачио им Писма — учио их да Га препознају и када Га телесним очима више не буду гледали. На крају им је рекао да остану у Јерусалиму и чекају „обећање Оца“ — Духа Светога (Дап 1, 4–5).

## Последњи благослов

Ученици су и тада питали оно што им је било најважније: „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?“ (Дап 1, 6). Христос им не даје рокове, него задатак:

> „А он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.“
> — Дап 1, 7–8

> „И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човека у хаљинама белим стадоше поред њих, и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо.“
> — Дап 1, 9–11

Јеванђелист Лука бележи Христов последњи покрет — подигнуте руке које благосиљају — и нешто што изненађује:

> „И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом. И беху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!“
> — Лк 24, 50–53

Зашто **радост**, а не туга због растанка? Зато што ово није растанак. Христос не одлази „далеко“, у неки удаљени део свемира. Он сада није ограничен на једно место у Палестини — присутан је **на нов начин**: у Цркви, Духом Светим, нарочито у Евхаристији. Последње речи Јеванђеља по Матеју то кажу без двоумљења:

> „Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“
> — Мт 28, 20

## Наша природа с десне стране Оца

Шта, заправо, значи да се Христос вазнео? Он је Син Божји, и као Бог никада није ни напуштао Оца. Исти Христос узнео се на небо у Свом **човештву** — са Својим васкрслим, прослављеним **телом**. Христос се није „ослободио“ тела као непотребне одеће; Он заувек остаје Богочовек. Наша људска природа, коју је примио од Дјеве, сада је тамо где је Бог — „с десне стране Оца“.

„Десна страна“ није место у простору, јер Бог нема леву и десну страну. То је слика **божанске славе и власти**. Чудо Вазнесења је у томе што је у ту славу унета и **људска природа**. Свети Јован Златоуст у беседи на Вазнесење говори да је наша природа, која је због греха била недостојна чак и земље, данас узнета изнад небеса (препричано). То је почетак **обожења** човека: оно што се догодило Христовом човештву, Бог жели да подари свакоме ко је сједињен са Христом. Сам Христос то је обећао ученицима:

> „У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви.“
> — Јн 14, 2–3

Зато је Вазнесење и темељ наше наде у **васкрсење мртвих**: људско тело није затвор душе, него је позвано у славу. Кондак празника исповеда да се Христос, вазневши се у слави, није одвојио од нас, него остаје са онима који Га љубе (препричано).

## Икона Вазнесења

Погледај икону Вазнесења. Горе је Христос у слави, у кругу светлости који носе анђели. Доле, у средини, стоји **Богородица**, а око Ње апостоли; поред Ње су **два анђела у белим хаљинама**. Богородица је ту **слика Цркве**: мирна, сабрана, у молитви — Црква која остаје на земљи и чека свога Господа. Апостоли око Ње гледају горе, неки зачуђено, неки у молитви.

Ова икона приказује два догађаја у једном: и **Вазнесење** и **Други долазак**. Анђели су рекли: „тако ће исто доћи“. Христос Који се узноси у облаку на исти начин ће се вратити. Зато икона Вазнесења није поглед у прошлост, него у будућност.

## Спасовдан

**Вазнесење Господње** празнује се **40. дан по Васкрсу**, па увек пада у **четвртак**. Наш народ га зове **Спасовдан**. Спасовдан је и **слава града Београда**, када се кроз град иде у литији. До Спасовдана се поздрављамо са „Христос васкрсе!“ — „Ваистину васкрсе!“.

## Време Цркве

Између Вазнесења и Другог доласка живимо ми. То време није „празан ходник“ у коме само чекамо. То је **време Цркве**: време Духа Светога, Кога ће Христос послати на Педесетницу, време Литургије и Светих Тајни, време сведочења „до краја земље“ и време **будности**.

**Вазнесење** → **време Цркве** (Дух Свети, Литургија, сведочење, будност) → **Други долазак** — „Његовом Царству неће бити краја“.

## Он ће опет доћи

Шта Писмо открива о Другом доласку? Прво — он ће бити **видљив свима** и **у слави**, а не скривен, у неком тајном углу:

> „Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега.“
> — Мт 24, 27

> „И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом.“
> — Мт 24, 30

Друго — **време не зна нико**:

> „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.“
> — Мт 24, 36

Треће — Христос долази као **Цар и Судија**, а мерило суда изненађује:

> „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми.“
> — Мт 25, 34–36

> „И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
> — Мт 25, 40

Суд не пита колико смо знали, него **колико смо волели**. Суд је, у ствари, **откривење истине** о сваком од нас пред лицем Христове љубави: светлост у којој постаје видљиво да ли смо постали способни да ту љубав примимо. Зато Страшни суд није суд освете, него суд Љубави — а Судија је Онај Који је за нас умро.

Црква ову веру исповеда у Символу вере, који певамо на свакој Литургији:

**Символ вере (6. и 7. члан)**

И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.

Четврто — Други долазак није **уништење** света, него његово **преображење**. Свети Јован у Откривењу види крај историје као почетак:

> „И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините.“
> — Отк 21, 3–5

Бог не баца Своју творевину, него је **обнавља** — зато свети Јован види „небо ново и земљу нову“ (Отк 21, 1).

## Шта Црква не учи

Око Другог доласка настало је много заблуда. Црква о њима говори мирно, без подсмеха, али јасно:

| Заблуда                                                   | Зашто је Црква одбацује                                                                                          |
| --------------------------------------------------------- | ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **прорачунавање датума** краја света                      | супротно речима Христовим: „о дану томе и о часу нико не зна“ (Мт 24, 36); „није ваше знати времена“ (Дап 1, 7)  |
| **хилијазам** — земаљско „хиљадугодишње царство“ Христово | Црква га је одбацила; зато Символ вере исповеда да Његовом Царству „неће бити краја“                             |
| **„тајно узношење“** верних пре невоља (енгл. _rapture_)  | новије протестантско учење, страно Предању Цркве; Христов долазак биће један, видљив свима, као муња (Мт 24, 27) |

Сензационалистички сајтови и „пророчанства“ хране се страхом. Јеванђеље не тражи да израчунамо крај, него да будемо **спремни** сваког дана.

## Сећање на будућност

Литургија почиње речима: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Од првог возгласа, Црква се окреће Царству које долази. У средишњој молитви Литургије Светог Јована Златоуста свештеник се, после Христових речи над Даровима, сећа свега што је Христос учинио за нас — Крста, гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на небеса, седења с десне стране Оца — и **Другог и славног доласка**, као да се већ збио. Нигде човек не „памти будућност“ — осим на Литургији. Она је **предокус Царства** које долази.

## Будни, а не уплашени

Ако не знамо дан, како онда да живимо? Христос одговара причом о **десет девојака** које су чекале женика: пет мудрих имало је уље у светиљкама, пет лудих није (Мт 25, 1–12). Поука је једноставна:

> „Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи.“
> — Мт 25, 13

Будност не значи нервозно ишчекивање катастрофе, него живот **пред лицем Христовим**: да сваки дан живимо тако да бисмо се радовали Његовом доласку — у молитви, у Причешћу, у делима љубави према најмањој браћи Христовој. Хришћанин не живи у страху од „краја света“, него у радосном ишчекивању **Онога Који долази**. Зато последња молитва Светог Писма није вапај страха, него чежње:

> „Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“
> — Отк 22, 20

## Укратко

- Четрдесет дана после Васкрсења Христос се вазнео на небо са Маслинске горе, благосиљајући ученике; Вазнесење (Спасовдан) празнујемо 40. дан по Васкрсу, увек у четвртак.
- Христос се није „ослободио“ тела — узнео је Своју прослављену људску природу и узвисио је с десне стране Оца; то је почетак нашег обожења и темељ наде у васкрсење.
- Вазнесење није растанак — апостоли се враћају „са радошћу великом“, јер је Христос са нама на нов начин, у Цркви и Духом Светим, „у све дане до свршетка века“.
- Христос ће поново доћи видљиво и у слави, „да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја“; дан и час не зна нико осим Оца.
- Мерило суда је љубав према најмањој браћи Христовој (Мт 25, 40); Други долазак није уништење, него преображење света — ново небо и нова земља.
- Црква одбацује прорачунавање датума краја света, хилијазам и учење о „тајном узношењу“; хришћанин живи у будности и радосном ишчекивању, не у страху.

## Кључни појмови

- **Вазнесење** — Узношење васкрслог Христа на небо 40. дан по Васкрсењу; празник Спасовдан.
- **Седење с десне стране Оца** — Слика Христове божанске славе, у коју је унета и Његова прослављена људска природа.
- **Други долазак (Парусија)** — Славни долазак Христов на крају историје ради суда и преображења света.
- **Хилијазам** — Учење о земаљском „хиљадугодишњем царству“ Христовом пре краја света; Црква га је одбацила.