# Јединство Цркве и сабори

*„Угодно би Светоме Духу и нама“ — саборност Цркве, седам Васељенских сабора и рана раскола*

Средња школа, IV разред · Црква у историји · https://verskanastava.com/srednja/4/jedinstvo-crkve-i-sabori

На старим иконама **Првог васељенског сабора** у средини седи цар Константин, око њега у полукругу епископи, а у рукама држе свитак са почетним речима Символа вере. Доле, у углу, мали и одвојен, седи један човек — **Арије**. Зашто је издвојен? Није био ни убица ни лопов, него угледни свештеник, образован и побожан по спољашњости. Издвојен је због **једне речи** коју није хтео да прихвати — „једносуштан“. Да ли је вредело да се због једне речи сабира цео хришћански свет? И ко у Цркви уопште одлучује шта је истина? На ова питања ћемо одговорити у два корака: најпре шта је јединство Цркве и како се чува, а затим ћемо „ући“ у сабор у Никеји и видети како се то чинило у пракси.

![Икона Првог васељенског сабора у Никеји](https://verskanastava.com/images/osnovna-7/ikona-prvi-vaseljenski-sabor.webp "Први васељенски сабор, икона Михаила Дамаскина (XVI век). Извор: Wikimedia Commons, јавно власништво.")

## Јединство као дар

Пред Своје страдање Христос се молио за ученике и за све који ће поверовати:

> „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“
> — Јн 17, 21

Мера јединства Цркве није јединство једне организације, странке или државе, него **јединство Свете Тројице**: три Личности, једна суштина, један живот љубави. Зато јединство Цркве није договор људи, него **дар** који људи примају и чувају. Апостол Павле набраја на чему оно почива:

> „Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама.“
> — Еф 4, 4–6

Јединство Цркве чува се на три начина, нераздвојно: у **истој вери**, у **истој Евхаристији** (сви се причешћујемо из истог Путира) и у **саборном животу** — кад се појави спор, Црква се сабира. Јединство при том није **униформност**: помесне Цркве имају своје језике, напеве и обичаје, а ипак су једна Црква.

## Апостолски сабор — образац

Први велики спор у Цркви настао је већ у време апостола: морају ли незнабошци који примају Христа најпре да се обрежу и држе цео Мојсијев закон? Опширније смо о томе учили у лекцији [Сабори као израз јединства Цркве](https://verskanastava.com/osnovna/7/sabori-izraz-jedinstva-crkve.md). Сада гледамо **како** је донета одлука:

> „А апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишљење.“
> — Дап 15, 6

Говоре Петар, Варнава и Павле, а закључак изриче Јаков. Затим:

> „Тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом да изаберу између себе људе и да пошаљу у Антиохију с Павлом и Варнавом, Јуду званога Варсава и Силу, људе истакнуте међу браћом,“
> — Дап 15, 22

У писму које шаљу стоји реченица која је постала образац сваког сабора:

> „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно:“
> — Дап 15, 28

(У црквеном предању ове речи се често наводе и у облику „изволи се Духу Светоме и нама“.) Пази на редослед: **прво Дух Свети**, па „и нама“. Сабор није скупштина која гласањем ствара истину, него заједница која се моли, слуша Писмо и Предање и **тражи вољу Духа Светога**. Одлука није надгласавање мањине, него **сагласност у Духу** — у коју укључена је „сва Црква“ (ст. 22).

## Саборност — шта значи „саборна Црква“

У Символу вере исповедамо „једну, свету, **саборну** и апостолску Цркву“. Грчка реч је **καθολική** (католики). Она не значи само „раширена по целом свету“ (то би била само географија), него **пуна, целовита, којој ништа не недостаје**. Свети Игњатије Богоносац, почетком II века, пише хришћанима у Смирни да где се појави епископ, тамо нека буде и народ, као што је где је Христос Исус, тамо и саборна Црква (_Посланица Смирњанима_ 8, препричано).

Одатле следи нешто врло важно: у свакој помесној Цркви која се око свог епископа сабира на Евхаристију присутан је **цео Христос** и зато **цела Црква**. Помесне Цркве нису „филијале“ неког светског средишта, него свака је Црква у пуноћи — а све заједно су једна Црква, јер је Христос један.

Ко је онда **глава** Цркве?

> „И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, Која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“
> — Еф 1, 22–23

Глава Цркве је **Христос**. Ниједан појединац — ни најугледнији епископ, ни патријарх, ни папа — није сам по себи **непогрешиви судија вере**. Источни патријарси су то 1848. године, у окружној посланици, изразили речима да је **чувар побожности само тело Цркве, то јест сам народ Божји** (препричано). То не значи да о вери „одлучују сви подједнако“: епископи, као наследници апостола, на сабору **сведоче** веру својих Цркава. Али цела Црква — епископи, свештенство, монаси и верни народ — у Духу Светоме **препознаје** да ли је сабор истинито исповедио веру. Руски богослов XIX века Алексеј Хомјаков развио је ову мисао у учење о **саборности** као заједници љубави и слободе; то је његово богословско тумачење, а не догмат, али је дубоко утицало на православну мисао.

## Седам Васељенских сабора

Кад су после 313. престала гоњења, епископи су могли први пут да се окупе из целог царства. Православна Црква признаје **седам** Васељенских сабора:

| Сабор             | Година, цар                       | Јерес                                                             | Учење Цркве                                                                                                   |
| ----------------- | --------------------------------- | ----------------------------------------------------------------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **I — Никеја**    | 325, Константин Велики            | **Арије**: Син је створење, „било је кад Га није било“            | Син је **једносуштан Оцу**; први део Символа вере                                                             |
| **II — Цариград** | 381, Теодосије Велики             | **духоборци** (повезују се са Македонијем): Дух Свети је створење | божанство Духа Светога, „Који од Оца исходи“; Символ вере довршен                                             |
| **III — Ефес**    | 431, Теодосије II                 | **Несторије**: Марија је само „Христородица“                      | Христос је једна Личност; Марија је **Богородица**                                                            |
| **IV — Халкидон** | 451, Маркијан                     | **монофизитство** (Евтихије): у Христу само једна природа         | једна Ипостас у **две природе** — несливено, непретворено, нераздељиво, неразлучно                            |
| **V — Цариград**  | 553, Јустинијан                   | остаци несторијанства („Три поглавља“)                            | потврда Халкидона: једна Ипостас Логоса                                                                       |
| **VI — Цариград** | 680–681, Константин IV            | **монотелитство**: у Христу само једна воља                       | **две воље** и две енергије у Христу (учење Св. Максима Исповедника)                                          |
| **VII — Никеја**  | 787, Константин VI и царица Ирина | **иконоборство**                                                  | иконама се указује **поклоњење части**, а служење (λατρεία) припада само Богу; част иконе прелази на Праобраз |

Каноне (правила) за живот Цркве донео је и **Трулски сабор** у Цариграду (691–692), који Православна Црква сматра допуном Петог и Шестог сабора. А Свети Сава је 1219. године у **Законоправилу** (Номоканону) пренео каноне сабора у живот Српске Цркве.

Заједничка нит свих седам сабора је једна: **спасао нас је истинити Бог Који је постао истинити човек**. Ако би Христос био створење (Арије), подељен на две личности (Несторије), без праве људске природе (монофизити) или без праве људске воље (монотелити) — човек не би могао бити спасен ни обожен. А ако је Бог заиста постао видљив човек, онда се може и сликати — отуда VII сабор.

**Свети Атанасије Велики, О оваплоћењу Логоса (54, 3), у нашем преводу**

„Он се очовечио да бисмо се ми обожили.“

## Сабор у Никеји изблиза

Замисли да се налазиш у Никеји 325. године. Око 300 епископа, многи са траговима мучења из недавних гоњења. Спор је почео у Александрији, где је свештеник **Арије** учио да је Син највише и најсавршеније **створење**, кроз које је Бог створио све остало — али не Бог по природи: „било је кад Га није било“. Ослањао се на нека места из Писма — на пример на Христове речи „Отац мој већи је од мене“ (Јн 14, 28) и на грчки превод Прич 8, 22, где Премудрост каже да ју је Господ створио као почетак путева Својих. Против њега су устали архиепископ **Александар Александријски** и његов млади ђакон **Атанасије**. Ево главних тврдњи и одговора:

| Тврдња Арија                                | Одговор Православних                                                                                                                                                            |
| ------------------------------------------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| „Било је кад Сина није било.“               | Син је вечан; нема времена „пре“ Сина (Јн 1, 1)                                                                                                                                 |
| „Син је створење, макар највише.“           | Све је кроз Њега постало — значи, Он није део створеног (Јн 1, 3)                                                                                                               |
| „Отац је већи од мене“ (Јн 14, 28).         | Свети Оци ово тумаче као речи о Христовом човештву, или о томе да је Отац извор Сина и Духа — а не о неједнакости по суштини; Христос каже и: „Ја и Отац једно смо“ (Јн 10, 30) |
| „Христос је учитељ и узор — то је довољно.“ | Тома исповеда: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28); узор нас не може обожити — само Бог Који је постао човек сједињује нас са Богом                                             |

Погледај сама места из Писма:

> „У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.“
> — Јн 1, 1–3

> „Ја и Отац једно смо.“
> — Јн 10, 30

> „И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!“
> — Јн 20, 28

> „Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно,“
> — Кол 2, 9

А Аријево омиљено место:

> „Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу; јер Отац мој већи је од мене.“
> — Јн 14, 28

Пази на опасност: тумачење ових речи не сме да склизне у тврдњу да је Син „мање Бог“. Син је по **суштини** једнак Оцу; Отац је **извор** Божанства, али без икаквог првенства по суштини.

Арије је своје тврдње поткрепљивао Писмом — и зато сабор није могао да одговори само понављањем библијских речи, које је Арије такође изговарао, тумачећи их на свој начин. Зато су Оци употребили **нову реч**, која се не налази у Писму: **једносуштан** (ὁμοούσιος) — исте суштине. Нова реч није донела нову веру, него је **заштитила стару** — ону коју Црква има од апостола. Тако и данас на свакој Литургији исповедамо:

**Символ вере (о Сину)**

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединороднога, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

А Други сабор (381) довршио је Символ вере речима о Духу Светом:

> „А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене.“
> — Јн 15, 26

**Символ вере (о Духу Светом)**

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

Да ли је ово била свађа или тражење истине? По чему се сабор разликује од **парламента**? У парламенту већина одлучује, а мањина се покорава док се однос снага не промени. Оци у Никеји нису „изгласали“ Христово божанство, него су **исповедили** оно што Црква увек верује. И још нешто: Црква осуђује заблуду, али не мрзи човека — она се моли за обраћење свих који лутају.

## Пријем сабора

Ко је одлучио да је неки сабор „васељенски“? Ни цар, ни број епископа. **Цареви** су сазивали саборе и бринули о реду, али веру су **исповедали епископи** — а цела Црква је временом препознала да ли су то учинили верно. Историја даје поучне примере:

- **Ефес 449.** Цар Теодосије II сазвао је сабор као васељенски, њиме је насилно председавао Диоскор Александријски, и он је оправдао Евтихија. Црква га није примила — у историји је остао као „**Разбојнички сабор**“, а две године касније Халкидон је исповедио праву веру.
- **Папа Хонорије.** Шести васељенски сабор (680–681) осудио је, поред других, и римског папу Хонорија (VII век), јер је подржао монотелитско учење. Ни најугледнија катедра не гарантује сама по себи непогрешивост.
- **Лион 1274. и Фиренца 1439.** Представници Истока у тешким политичким приликама потписали су уније са Римом. Народ и већи део Цркве нису их примили; у Фиренци је потпис одлучно одбио **Свети Марко Ефески**, кога Црква поштује као исповедника православља.

Отуда појам **рецепције** (пријема): сабор је истинит не зато што се тако назвао, него зато што га је цело тело Цркве, у Духу Светоме, препознало као глас своје вере.

## Сабори данас

Саборност није само прошлост. **Свети архијерејски сабор** Српске Православне Цркве редовно се састаје, а одлуке о вери и поретку Цркве доносе се саборно. Помесне Православне Цркве — Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Српска, Румунска, Бугарска, Грузијска и друге — имају исту веру и међусобно евхаристијско општење; међу њима Цариградски патријарх има **првенство части**, не власт над осталима.

Јединство Цркве може да угрози и нешто што није јерес о Богу: када се Црква поистовети са једним народом. Сабор у Цариграду 1872. године осудио је **етнофилетизам** — уверење да се Црква дели по народима и да народност стоји изнад црквеног јединства. Свака помесна Црква воли свој народ, али Црква није ничија национална установа.

## Рана раскола

Највећа рана на телу хришћанства је раскол између **Истока и Запада**. Обично се везује за **1054. годину**: тада су легати римског папе, на челу са кардиналом Хумбертом, на Часну трпезу Свете Софије у Цариграду положили булу о искључењу патријарха Михаила Керуларија, а патријарх и његов синод одговорили су осудом легата. Али историчари се слажу да раскол **није догађај једног дана**, него **дуг процес** отуђења, у коме је кривице било на обе стране:

- **језик и култура** — Исток је мислио и молио се на грчком, Запад на латинском; све мање су се разумели;
- **политика** — цареви на Истоку, нови франачки цареви на Западу;
- **филиокве** — додатак „и од Сина“ уз речи да Дух Свети „од Оца исходи“ унет је у Символ вере најпре у Шпанији (Толедо, 589), а затим се ширио на Западу. Карактеристично је да га папа Лав III почетком IX века није хтео унети и да је дао да се Символ, без додатка, уреже на сребрне плоче у Риму; у римску Литургију ушао је тек 1014. Православна Црква учи, по Јн 15, 26, да Дух Свети исходи од Оца, и Символ изговара без додатка, који није донео ниједан Васељенски сабор;
- **власт римског епископа** — у првом миленијуму Рим је међу патријаршијама имао **првенство части**; Исток није прихватио каснији захтев да римски епископ има врховну власт над целом Црквом и, још касније, учење о његовој непогрешивости;
- **1204.** крсташи Четвртог крсташког рата освојили су и опљачкали Цариград — рана која је отуђење претворила у дубок раздор.

О овоме треба говорити **мирно и поштено**. Римокатолици нису непријатељи; многи од њих искрено воле Христа. Године 1965. папа Павле VI и патријарх Атинагора узајамно су **скинули анатеме из 1054.** Тиме евхаристијско општење није обновљено — јер јединство Цркве није ствар добре воље и дипломатије, него **једне вере**. Православна Црква верује да је она сачувала ту веру без додатака и одузимања, и зато јединство види у повратку заједничкој вери првог миленијума, а не у потчињавању неком средишту.

А до тада Црква чини оно што може и што мора — моли се, на почетку сваке Литургије:

**Из велике јектеније**

Ђакон: За мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо.

Сабори нису измислили нову веру — сачували су веру апостола речима које је време тражило. Кад на Литургији изговарамо „једносуштног Оцу“, понављамо исповедање Отаца из Никеје. И ми смо, на неки начин, део тог сабора.

## Укратко

- Јединство Цркве није организациони договор, него дар и слика јединства Свете Тројице (Јн 17, 21); чува се у истој вери, истој Евхаристији и саборном животу (Еф 4, 4–6).
- Апостолски сабор (Дап 15) је образац: Црква се сабира, слуша Писмо и Предање, моли се и тражи вољу Духа — „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дап 15, 28). Одлука није надгласавање, него сагласност у Духу.
- Саборност (καθολική) значи пуноћа: у свакој помесној Цркви око епископа на Евхаристији присутни су цео Христос и цела Црква. Глава Цркве је Христос; ниједан епископ није сам по себи непогрешиви судија вере — истину чува цело тело Цркве, које сабор прима као истинит.
- Седам Васељенских сабора: Никеја 325 (Арије), Цариград 381 (Македоније), Ефес 431 (Несторије), Халкидон 451 (монофизити), Цариград 553 („Три поглавља“), Цариград 680–681 (монотелити), Никеја 787 (иконоборци). Заједничка нит: спасао нас је истинити Бог Који је постао истинити човек.
- У Никеји Оци нису „изгласали“ Христово божанство, него исповедили веру апостола новом речју: Син је „рођен, не створен, једносуштан Оцу“ — само Бог Који је постао човек може човека обожити.
- Велики раскол између Истока и Запада (обично се везује за 1054) био је дуг процес отуђења; главна богословска питања била су додатак „и од Сина“ (филиокве) Символу вере и захтеви римског епископа за влашћу над целом Црквом. Црква се моли „за сједињење свих“.

## Кључни појмови

- **Саборност** — Својство Цркве (грч. καθολική) — пуноћа истине и благодати, присутна у свакој евхаристијској заједници око епископа; начин живота и одлучивања у заједници.
- **Васељенски сабор** — Сабор епископа целе Цркве, чије је одлуке Црква примила као израз своје вере; Православна Црква признаје седам.
- **Јерес** — Учење које свесно одступа од вере Цркве и тиме нарушава заједницу.
- **Једносуштан** — Грч. ὁμοούσιος — исте суштине; Син је истинити Бог као и Отац (I сабор).
- **Рецепција (пријем)** — Прихватање сабора од стране целе Цркве као истинитог израза њене вере; без тога ни сабор сазван као „васељенски“ не постаје то.
- **Обожење** — Циљ човековог живота — сједињење са Богом по благодати, могуће зато што је Син Божји постао човек.
- **Раскол** — Прекид евхаристијске заједнице између делова Цркве.