# Појава и развој монаштва

*Од египатске пустиње до Хиландара — живот по Јеванђељу до краја*

Средња школа, IV разред · Црква у историји · https://verskanastava.com/srednja/4/monastvo

Године 386. у Милану један образован младић, професор реторике, слушао је причу свог земљака Понтицијана. Понтицијан је причао како су двојица царских службеника у Триру, шетајући, ушла у једну скромну кућу у којој су живели хришћани и нашла књигу — _Живот Светог Антонија_. Један је почео да чита и већ током читања одлучио да остави службу и све што има и да служи Богу; други му се придружио. Младић који је ово слушао био је потресен: „неуки“ људи освајају Небо, а он, са свим својим знањем, још се копрца у страстима. Убрзо затим, још истог дана, доживео је своје обраћење. Звао се **Августин**, и ову причу записао је у својим _Исповестима_. Каква је то књига која је људе тако мењала — и какав је то живот који је описивала?

![Светогорски манастир на стени изнад мора у свитање](https://verskanastava.com/images/srednja-4/monastvo.webp)

## После гоњења — бело мучеништво

На прошлом часу видели смо да гоњења престају 313. године. Црква постаје слободна, затим и поштована; у њу долазе многи, неки из уверења, а неки зато што је то сада корисно. Претила јој је опасност да се **удобно смести у свету** и заборави да је „путник“ ка Царству.

Управо тада монаштво се снажно шири. Понекад се назива **„бело мучеништво“**: наставак мученичког сведочанства, без проливања крви. Мученик је сведочио да је Христос вреднији од живота; монах сведочи да је Христос вреднији од свега што свет нуди — имања, брака, своје воље. Монаштво није нешто страно Јеванђељу, него његово **радикално испуњење**.

## Библијски корени

Монаси нису измислили нов начин живота. Узоре су налазили у Писму:

- **пророк Илија** — живот у пустињи, пост, огњена ревност за Бога;
- **Свети Јован Крститељ** — пустиња, одећа од камиље длаке, проповед покајања;
- **сам Христос** — четрдесетодневни пост у пустињи, ноћи проведене у молитви на гори;
- **прва заједница у Јерусалиму**, у којој су верни све делили и имали заједничко (уп. Дап 2 и 4) — узор општежића;
- **апостол Павле**, који пише:

> „А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу;“
> — 1 Кор 7, 32

## Почетак — Свети Антоније

Око 270. године у Египту један младић од осамнаестак, двадесет година, коме су умрли родитељи и оставили имање, ушао је у цркву у тренутку кад се читало Јеванђеље:

> „Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.“
> — Мт 19, 21

Схватио је да су те речи упућене **њему лично**. Раздао је имање, побринуо се за млађу сестру и отишао — најпре на ивицу села, код старијег подвижника, затим све даље у пустињу. То је **Свети Антоније Велики** (око 251–356). У пустињи је провео осамдесетак година; око њега су се окупљали ученици, к њему су по савет долазили епископи и философи, а писали су му и цареви. Његов живот описао је **Свети Атанасије Велики**, архиепископ александријски, и та књига — _Живот Светог Антонија_ — проширила је идеал монаштва по целом хришћанском свету, како смо видели на почетку.

Важно је да је Антоније у пустињу отишао **да би се борио**, а не да би се одморио. Пустиња је у Писму место искушења (Христос је у пустињи кушан), и монах у њој излази на мегдан својим страстима. Зато Свети Оци монаха зову **подвижником** — борцем.

## Три облика монашког живота

| Облик                        | Оснивач, место, време                                                                                  | Начин живота                                                                                                    |
| ---------------------------- | ------------------------------------------------------------------------------------------------------ | --------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **Пустињачки** (анахоретски) | Св. Антоније Велики, Египат (крај III и IV век)                                                        | монах живи сам, у молитви, посту и раду; око искусног старца окупљају се ученици                                |
| **Општежиће** (киновија)     | Св. Пахомије Велики, Тавениса у Горњем Египту, око 320; Св. Василије Велики у Кападокији               | заједничка молитва, трпеза и рад, послушност игуману; брига о сиромашнима и болеснима                           |
| **Лавра**                    | Палестина; међу највећим подвижницима Св. Сава Освећени (439–532), оснивач Велике лавре код Јерусалима | монаси током седмице живе у засебним келијама, а суботом и недељом се сабирају на Литургију и заједничку трпезу |

**Свети Пахомије** био је војник, који је упознао хришћане кроз њихову доброту према војницима, крстио се и постао монах. Схватио је да самоћа није за свакога и да је **заједница** сама по себи школа љубави: у општежићу се смирење учи у сусрету са братом, а не у машти. Основао је више манастира, а за своју сестру Марију и женски манастир.

**Свети Василије Велики** (IV век), архиепископ Кесарије Кападокијске, написао је **правила монашког живота**, која и данас обликују православно монаштво. У својим правилима пита: ако човек живи сасвим сам, коме ће опрати ноге (препричано)? Зато је монаштво повезао са служењем: уз манастир је подигао читав комплекс за болесне, сиромашне и путнике. Монашки живот у његовој породици водила је и његова сестра, **Света Макрина** — јер монаштво од почетка није само мушки пут. **Монахиње** су део исте историје.

## Од Синаја до Свете Горе

Монаштво се убрзо проширило по целом хришћанском свету:

- **Синај** — у манастиру под Синајском гором живео је **Свети Јован Лествичник** (VII век), писац _Лествице_, књиге о тридесет степеника духовног узрастања, која се и данас чита у Великом посту.
- **Цариград** — у Студитском манастиру **Свети Теодор Студит** (759–826) уредио је општежитељни живот и богослужење; његов поредак утицао је на многе манастире, па и на светогорске.
- **Света Гора (Атос)** — на полуострву у северној Грчкој монаси живе од IX века, а **Свети Атанасије Атонски** 963. године оснива **Велику лавру**. Света Гора постаје средиште православног монаштва, где се до данас без прекида служи и моли. Из светогорске молитвене традиције израстао је и исихазам, о коме ћемо учити посебно ([Исихазам](https://verskanastava.com/srednja/4/isihazam.md)).

## Завети и смисао монаштва

Приликом **пострига** монах полаже завете и добија ново име:

| Завет                           | Смисао                                                                                                    |
| ------------------------------- | --------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| **Девственост** (целомудреност) | сва љубав и снага усмерени Богу и ближњима; живот „као анђели“ — зато се монаштво зове **анђеоски образ** |
| **Послушност**                  | одрицање од самовоље, слобода од егоизма, по узору на Христа Који је био послушан до смрти                |
| **Нестјажање** (сиромаштво)     | ништа се не поседује лично; слобода од ствари                                                             |

Сва три завета погађају три најјача „ослонца“ човека: тело, вољу и имовину. Зашто би неко добровољно одустао од њих? Не зато што су лоши — брак, слобода и имање су Божји дарови. Него зато што монах жели да сведочи да је **Бог довољан** и да је Царство Божје стварније од свега пролазног. Монах не бежи од света **из мржње** према њему, него **из љубави** према Богу — и молитвом **носи свет** пред Бога. Колико су монаси и монахиње вековима молили за оне који их никада нису упознали?

Манастир је по свом устројству **икона Царства**: заједница у којој нико ништа не сматра својим, у којој се дан мери молитвом, а **средиште је храм и Литургија**. Зато монаштво није „посебна Црква“ у Цркви, него њено есхатолошко сведочанство: подсетник свима да „овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр 13, 14).

## Хиландар и српско монаштво

Српска историја незамислива је без монаштва. Млади **Растко Немањић** отишао је на Свету Гору и постао монах **Сава**. За њим је пошао и његов отац, велики жупан **Стефан Немања**, који се 1196. одрекао престола и постао монах **Симеон**. Године **1198.** отац и син добили су од византијског цара дозволу да обнове запустели манастир **Хиландар**, који постаје српска светогорска обитељ. Свети Симеон упокојио се у Хиландару 1199. године.

Хиландар је постао **расадник српског монаштва, писмености и богословља**. Свети Сава написао је **типике** — правила живота и богослужења — за своју испосницу у Кареји, за Хиландар и за Студеницу. Из монашке средине изашли су први српски епископи, а монаштво је постало темељ **самосталне (аутокефалне) Српске Цркве**, коју је Свети Сава уредио 1219. године. Многи манастири — Студеница, Жича, Милешева, Дечани, Пећка патријаршија — постали су срце духовног живота народа.

**Мали истраживачки задатак**

Изабери један манастир у својој епархији и сазнај: ко га је основао, коме је посвећен, ко у њему живи данас — братство (монаси) или сестринство (монахиње). Ако можеш, посети га и разговарај са неким од њих. Кад идеш у манастир, поштуј поредак обитељи и њену тишину.

## Брак и монаштво

Да ли је монаштво само за „изабране“, а сви остали су хришћани „другог реда“? Не. Црква је још у IV веку, на **сабору у Гангри** (у Малој Азији), осудила оне који у име подвижништва **презиру брак** или се гнушају венчаних. **Брак и монаштво** су два благословена пута ка истом Царству. Свети Оци понекад кажу да је монах „сав окренут“ Богу, а супружници се спасавају кроз љубав једно према другом и према деци — и једни и други уче исто: да живе не за себе.

Шта монаси могу да науче нас који ћемо већином живети у браку и у свету?

- **Молитва** има своје време у дану, као што има и јело.
- **Пост** је вежба слободе — у свету који нам стално говори да морамо имати све одмах.
- **Нестјажање** учи да ствари служе човеку, а не човек стварима.
- **Послушност** почиње кад престанем да мислим да се све мора вртети око мене.

Монаси су Јеванђеље схватили дословно — и тиме нас подсећају да је оно упућено и нама.

## Укратко

- Монаштво се снажно развија у IV веку, после престанка гоњења, као „бело мучеништво“ — наставак мученичког сведочанства без проливања крви, у Цркви која је постала слободна и могла би да се „удобно смести“ у свету.
- Библијски узори: пророк Илија, Св. Јован Крститељ, Христов пост у пустињи, позив богатом младићу (Мт 19, 21), Павлове речи о неожењенима (1 Кор 7, 32).
- Три облика: пустињачки (Св. Антоније Велики, Египат), општежиће — киновија (Св. Пахомије, Тавениса; Св. Василије Велики, Кападокија) и лавра (Палестина, Св. Сава Освећени).
- Три завета: девственост (целомудреност), послушност и нестјажање. Монах не бежи од света из мржње, него из љубави према Богу, и молитвом носи свет пред Бога; манастир је икона Царства, а његово средиште је Литургија.
- Св. Атанасије Атонски оснива Велику лавру на Светој Гори (963); Св. Симеон и Св. Сава обнављају Хиландар (1198), расадник српског монаштва, писмености и богословља.
- Брак и монаштво су два благословена пута ка истом Царству; Црква је још у IV веку (сабор у Гангри) осудила оне који презиру брак у име подвига.

## Кључни појмови

- **Монах** — Грч. μοναχός — „један, усамљен“; хришћанин који се заветима посвећује Богу у девствености, послушности и нестјажању.
- **Анахорет (пустињак)** — Монах који живи сам, у молитви, посту и раду, удаљен од света.
- **Киновија (општежиће)** — Манастир са заједничким животом, молитвом, трпезом и радом, под руководством игумана.
- **Лавра** — Облик монашког живота у коме монаси током седмице живе у засебним келијама, а суботом и недељом се сабирају на Литургију и заједничку трпезу; касније назив за велике манастире.
- **Постриг** — Чин примања монаштва, у коме монах полаже завете и добија ново име.
- **Типик** — Правило манастирског живота и богослужења; Свети Сава написао је типике за Хиландар и Студеницу.