# „Твоје од Твојих…“ — због свега и за све

*Средиште анафоре — спомен, принос и призив Духа Светога; човек као свештеник творевине*

Средња школа, IV разред · Света Литургија — пројава Царства Божјег · https://verskanastava.com/srednja/4/tvoje-od-tvojih

Дете хоће да оцу купи поклон. Свог новца нема — па узме оно што му је отац дао за џепарац, купи шољу са натписом „Најбољи тата“ и, поносно, преда је оцу. Да ли је то **прави** поклон? Новац је очев, шоља је јефтина, натпис помало смешан. А ипак, отац ту шољу чува годинама. Шта он у њој види? Не вредност новца, него **љубав** — и то да му је дете **вратило** његово, али сада прожето пажњом. Управо то Црква изговара у најсветијем тренутку Литургије: **„Твоје од твојих Теби приносећи…“** Бог не чека од нас нешто што немамо. Чека **нас**, са оним што нам је дао.

![Путир и дискос на часној трпези, око њих жито, грожђе, маслине и цвеће](https://verskanastava.com/images/srednja-4/tvoje-od-tvojih.webp)

## Средиште анафоре

У прошлој лекцији ([„Заблагодаримо Господу…“ — узајамно даривање](https://verskanastava.com/srednja/4/zablagodarimo-gospodu.md)) ушли смо у анафору. После анђелске песме „Свет, Свет, Свет“ свештеник тихо наставља благодарну молитву, у којој се помиње Христов долазак у свет и Тајна вечера. Онда гласно изговара Христове речи:

**Речи установљења**

Свештеник: Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова.
Народ: Амин.
Свештеник: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова.
Народ: Амин.

Затим, у тихој молитви, долази **анамнеза** — спомен. Препричано, свештеник каже: сећајући се ове спасоносне заповести и свега што се ради нас збило — Крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране и другог и славног поновног доласка… И тада, укрстивши руке, уздиже дискос и путир и гласно изговара:

**Приношење**

Свештеник: Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.
Народ: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.

Док народ пева, свештеник тихо призива Духа Светога (**епиклеза**), а затим следи спомен Богородице и свих светих, живих и упокојених.

| Корак                   | Шта се догађа                                                                    | Смисао                             |
| ----------------------- | -------------------------------------------------------------------------------- | ---------------------------------- |
| **1. Речи установљења** | Христове речи са Тајне вечере; народ: „Амин“                                     | Христос Сам установљује ову Трпезу |
| **2. Анамнеза** (тихо)  | спомен Крста, гроба, Васкрсења, Вазнесења, седења с десне стране, Другог доласка | спомен целог дела спасења          |
| **3. Возглас**          | „Твоје од твојих…“; уздизање Дарова                                              | принос Дарова Оцу                  |
| **4. Епиклеза** (тихо)  | призив Духа Светога на нас и на предложене Дарове                                | освећење Дарова и сабраних         |
| **5. Спомињања**        | „Достојно јест“; свети, упокојени, живи                                          | молитва „за све“                   |

Народ на овом месту не „чека“ да свештеник заврши. Песма „Тебе певамо…“ јесте **одговор целог сабрања** на принос — народ **саучествује** у њему.

## Твоје од твојих

Ове речи немају корен у некој „литургијској поезији“, него у Светом Писму. Цар Давид је при крају живота прикупљао злато, сребро и драго камење за храм који ће подићи његов син Соломон. Народ је давао драговољно и обилно. А Давид, уместо да се похвали, моли се:

> „Јер ко сам ја и шта је мој народ да бисмо могли оволико принијети теби драговољно? Јер је од тебе све, и из твојих руку примивши дасмо ти.“
> — 1 Дн 29, 14

Цар — дакле онај који има највише — признаје да **ништа није његово**. Псалам то каже још краће:

> „Господња је земља и пуноћа њена, Васељена и сви који живе у њој.“
> — Пс 23, 1

Хлеб и вино, свет из ког потичу, време које смо уложили да дођемо, и **ми сами** — све је Божје. На Литургији зато не дајемо Богу ништа „своје“; враћамо Му **Његово**, благодарно. Али као и у причи о детету и оцу, у том враћању има нечег новог: **наша слобода и наша љубав**. Бог не тражи наше ствари — тражи да Му их **слободно** вратимо, и у њима себе.

## Спомен који чини присутним

На Тајној вечери Христос је рекао:

> „И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.“
> — Лк 22, 19

Шта значи „спомен“ (грч. **анамнеза**)? Није исто што и на часу историје, где „се сећамо“ битке од пре шест векова. У библијском смислу, спомен **чини присутним** оно чега се сећамо. Јеврејско предање учи да на пасхалној вечери свака генерација треба да се види као да је **сама** изашла из Египта. Христов спомен чини **Њега** присутним — Распетог и Васкрслог.

А сада погледај још једном списак у анамнези: Крст, гроб, Васкрсење, Вазнесење, седење с десне стране — и **други и славни поновни долазак**. Црква се „сећа“ догађаја који се **још није збио**. О томе си већ учио ([Света Литургија — пројава Царства небеског](https://verskanastava.com/srednja/3/liturgija-projava-carstva.md)), али сада видиш где тачно то стоји: **непосредно пред принос**. Црква приноси Дарове као неко ко већ стоји на крају историје. У Литургији се прошлост (Крст, Васкрсење) и будућност (Други долазак, Царство) сусрећу у једном **„сада“** — оном истом „сада и увек“ из првог возгласа ([„Благословено Царство…“](https://verskanastava.com/srednja/4/blagosloveno-carstvo.md)).

Покушај ово: сети се некога кога волиш, а ко није ту. Понекад то сећање буде толико живо да ти је тај човек готово **присутан**. Где је разлика између таквог сећања и литургијске анамнезе? Наше сећање, ма колико живо, остаје у нама. Литургијски спомен није наш психолошки напор — Христос је **заиста** присутан, јер Дух Свети чини оно што Црква моли.

## Теби приносећи — Ко приноси?

Принос се упућује **Оцу**. Али ко заиста приноси — свештеник? Док се пева Херувимска песма, свештеник у тихој молитви исповеда да је Христос **Онај Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје** (препричано). Свештеник само служи Христовом приносу. Посланица Јеврејима то каже овако:

> „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника, који седе с десне стране престола Величанства на небесима, свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човек.“
> — Јевр 8, 1–2

Иконописци су ту истину насликали. У олтарској апсиди многих византијских и српских храмова, испод представе Богородице, налази се фреска **Причешће апостола**. На њој је **Христос** као Архијереј насликан **двапут** — с једне стране даје апостолима Хлеб, с друге Чашу. Апостоли прилазе у реду, приклоњени. А фреска се налази **изнад Часне трпезе**: свештеник служи „испод“ Христа. Порука је јасна — Литургија није дело свештеника као појединца; прави Првосвештеник је **Христос**, а ми, сабрани, учествујемо у **Његовом** приносу. Принос се узноси **Оцу, кроз Сина, у Духу Светоме**.

## Због свега и за све

Израз „због свега и за све“ (грч. _κατὰ πάντα καὶ διὰ πάντα_) тумачи су разумели у више нијанси. Два основна смисла су ова:

- **Због свега** — приносимо **због свега што је Бог учинио**: због свега што је управо поменуто у анамнези, од стварања до Другог доласка.
- **За све** — приносимо **у име и ради целог света** и свих људи. Литургија није приватна побожност сабраних: Црква у њој приноси сву творевину.

Колико је широко то „за све“, види се одмах после епиклезе, у спомињањима. Свештеник гласно помиње Богородицу:

**Спомен Богородице**

Свештеник: Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију.
Народ: Достојно је ваистину блаженом звати тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Богородицу величамо.

У тихим молитвама свештеник тада помиње (препричано): праоце, патријархе, пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике и све праведне, Светог Јована Крститеља и светитеља чији је дан; све **упокојене** у нади васкрсења; **целу васељену** и свету саборну и апостолску Цркву; оне који живе у чистоти и благочестивости; власти и народ; **град** у коме се служи и сваки град и земљу; оне који **путују**, **болују**, **пате** и оне који су у **ропству**. Ђакон помиње упокојене и живе које хоће. А свештеник гласно:

**Спомен живих**

Свештеник: Најпре помени, Господе, најсветијег Патријарха (или високопреосвештенога Митрополита или преосвештеног Епископа) нашег (име), и даруј га светим твојим Црквама у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје.
Народ: И све и сва.

**„И све и сва“** — и све људе и све ствари. Тај кратки одговор народа сажима целу лекцију. Апостол Павле то тражи од Цркве од самог почетка:

> „Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“
> — 1 Тим 2, 1–4

На Литургији **нико није изван молитве Цркве** — ни живи, ни упокојени, ни они које не познајемо, ни они које не волимо. Колико је широк наш списак, толико је широко наше срце.

**Вежба: мој списак „за све“**

Направи списак свих које Црква помиње у анафори. Онда га допуни **конкретним** људима и ситуацијама из нашег времена: болесни у твојој породици, избеглице, прогоњени хришћани, жртве насиља, неко у твом одељењу ко је сам — и неко кога **не волиш**. Понеси тај списак на следећу Литургију. Ако желиш, имена живих и упокојених дај и за проскомидију.

Пази на једно често питање: ако се молимо „за све“, да ли то значи да су све вере исте, или да сви могу да приступе Чаши? **Не.** Црква се моли за спасење целог света и свих људи, јер Бог „хоће да се сви људи спасу“. Али Причешће је израз јединства у **истој вери** — о томе у следећој лекцији.

## Дух Свети освећује

После возгласа, док народ пева „Тебе певамо…“, свештеник у тихој молитви приноси словесну и бескрвну службу и моли Оца да ниспошље Духа Светога **на нас и на ове предложене Дарове** — и да хлеб учини Телом, а вино Крвљу Христовом, претворивши их Духом Својим Светим (препричано). Ђакон на то трипут одговара „Амин“.

Две ствари треба добро разумети:

- **Дарови се не освећују „магијском“ силом речи**, ни „тачно у тренутку“ речи установљења (тако се учило у западном схоластичком богословљу). Освећење је дело **Духа Светога** на молитву Цркве у целој анафори, која се довршава епиклезом. Детаљније о томе учио си у лекцији [Анафора Светог Василија Великог](https://verskanastava.com/srednja/3/anafora-svetog-vasilija.md).
- **Дух се призива и на нас**, не само на Дарове. Литургија не освећује само хлеб и вино, него и сабрање — да бисмо, причешћујући се, постали једно Тело.

## Исправно схватање

Евхаристија се често погрешно разуме — и међу онима који иду у цркву. Провери пет тврдњи:

| Тврдња                                                       | Правилан одговор                                                                                                           |
| ------------------------------------------------------------ | -------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- |
| „На свакој Литургији Христос се поново жртвује.“             | **Не.** Жртва Христова је једна и непоновљива; на Литургији је та **иста** жртва присутна у бескрвном виду.                |
| „Ако свештеник није свет, Дарови се не освећују.“            | **Не.** Дарове освећује Дух Свети на молитву Цркве; свештеник је служитељ, не извор благодати — иако је позван на светост. |
| „Природа је моја, могу с њом да радим шта хоћу.“             | **Не.** „Господња је земља“ — човек је домаћин и свештеник творевине, а не њен власник.                                    |
| „Литургија је молитва само за оне који су у храму.“          | **Не.** „За све“ — Црква се моли за живе и упокојене, за цео свет.                                                         |
| „Анамнеза је као годишњица — подсећамо се прошлог догађаја.“ | **Делимично.** Сећамо се, али тако да је Христос и Његово дело стварно присутно — па чак и будући Други долазак.           |

Прва тврдња је најважнија, па ево Писма:

> „Том вољом смо освећени приношењем тела Исуса Христа једном за свагда. … А Он, приневши једну жртву за грехе, занавек седе с десне стране Бога, … Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувек оне који се освећују.“
> — Јевр 10, 10. 12. 14

„Једном за свагда“, „једну жртву“, „једним приносом“. Литургија не додаје ништа Голготи — она нас уводи у њу. И не говори језиком правног „задовољења“, као да Бог тражи наплату: Христов принос је дар љубави Сина Оцу, у који смо и ми примљени.

Друга тврдња тражи и пастирску напомену. Свештеници су људи; неки нас разочарају. Црква никада није учила да је то небитно — свештеник је позван на светост више од других. Али ни цинизам („сви су они такви“) није хришћански одговор. Благодат Тајне не зависи од њега, и то је утеха: Христос нас не оставља зависне од туђе слабости.

## Свештеник творевине

Ако на Литургији приносимо свет **„за све“**, какав треба да буде наш однос према свету **изван** храма? Апостол Павле пише да и творевина чека:

> „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“
> — Рим 8, 19–22

Човек је створен да буде **свештеник творевине** — да прима свет као дар и да га приноси Богу. Протопрезвитер Александар Шмеман (XX век), у књизи _За живот света_, ову мисао је нарочито развио; то је богословско тумачење, а не нова догма, али верно ономе што Литургија каже. Еколошка криза ([о њој си учио у другом разреду](https://verskanastava.com/srednja/2/ekoloska-kriza.md)) почиње када човек свет сматра **само својим власништвом**.

Евхаристијски однос према свету можемо сажети у две реченице: **користити, а не трошити; благодарити, а не присвајати.** Конкретно, то може значити:

- не бацати храну — хлеб који смо примили као дар;
- време и таленте не сматрати само „својим капиталом“, него даром за друге;
- не мучити животиње и не уништавати природу „јер могу“;
- према свом **телу** се односити као према дару, а не као према роби за излог;
- на мобилни телефон, одећу, ствари гледати мање као потрошач, а више као домаћин.

**За следећу Литургију**

Прати тренутак када се Дарови уздижу — „Твоје од твојих…“ — и тихо, заједно са свима, отпевај или изговори: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо…“ Помисли тада на свој списак „за све“. А код куће запиши **два конкретна начина** на која ти можеш живети евхаристијски однос према свету.

Принос се узноси Оцу, кроз Сина, у Духу Светоме. Христос је Онај Који приноси и Који се приноси — а ми, у Њему, **због свега и за све**, благодаримо.

## Укратко

- Средиште анафоре иде овим редом: речи установљења — анамнеза (спомен) — возглас „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све“ уз уздизање Дарова — епиклеза (призив Духа Светога) — „Достојно јест“ и спомињања.
- „Твоје од твојих“: Богу не дајемо ништа своје, него Му благодарно враћамо Његово — као цар Давид: „од тебе све, и из твојих руку примивши дасмо ти“ (1 Дн 29, 14); „Господња је земља и пуноћа њена“ (Пс 23, 1).
- Анамнеза није пуко присећање: Христов спомен чини Њега и Његово дело присутним. Црква се „сећа“ и Другог доласка — прошлост и будућност сусрећу се у једном „сада“.
- Принос се упућује Оцу, а Онај Који заиста приноси јесте Христос, једини Првосвештеник (Јевр 8, 1–2); Литургија не понавља Голготу, него је присутна иста једна жртва, бескрвно (Јевр 10, 10).
- „Због свега“ — због свега што је Бог учинио; „за све“ — у име и ради целог света. Црква се моли за свете, упокојене и живе, за васељену, за путнике, болесне, сужње — народ одговара „И све и сва“.
- Дарове освећује Дух Свети на молитву Цркве, а не лична светост свештеника; човек је позван да буде свештеник творевине — да свет користи, а не троши, да благодари, а не присваја.

## Кључни појмови

- **Анамнеза** — (грч. „спомен, сећање“) Део анафоре у коме Црква спомиње цело дело спасења, па и Други долазак; сећање које догађај чини присутним.
- **Епиклеза** — (грч. „призивање“) Молитва којом Црква призива Духа Светога на сабране и на Дарове, да их учини Телом и Крвљу Христовом.
- **Речи установљења** — Христове речи са Тајне вечере („Примите, једите…“, „Пијте из ње сви…“), које свештеник изговара у анафори.
- **Бескрвна жртва** — Литургијски израз за Евхаристију — иста једна Христова жртва, присутна без новог проливања крви.
- **Диптиси (спомињања)** — Молитве после епиклезе у којима Црква спомиње Богородицу, светитеље, упокојене и живе — „за све“.
- **Причешће апостола** — Тема олтарског живописа — Христос као Архијереј дели апостолима Тело и Крв; икона Литургије.
- **Свештеник творевине** — Назначење човека да свет прима као Божји дар и приноси га Богу у благодарности.