Шта је потребно да би у некој земљи било доста млека и меда? Зелени пашњаци за стада, ливаде пуне цвећа за пчеле, вода — и мир. Када се Бог јавио Мојсију у купини која гори, а не сагорева, обећао је да ће Свој народ извести из ропства „у земљу добру и пространу, у земљу гдје млијеко и мед тече“ (Изл 3, 8). Да ли су стигли?
Четрдесет година у пустињи
Од Синаја до обећане земље није било далеко. Али народ није веровао Богу и непрестано је гунђао, па је морао да лута по пустињи четрдесет година — док не одрасте ново поколење (Бр 14). Све то време Бог их је хранио маном и водио.
Мојсије гледа земљу
На крају пута Мојсије се попео на гору Нево (у Даничићевом преводу Навав), преко реке Јордана. Одатле му је Бог показао целу обећану земљу. Мојсије у њу није ушао: умро је тамо, када му је било сто двадесет година (Понз 34, 7). Писмо о њему каже:
„Али не уста више пророк у Израиљу као Мојсије, којега Господ позна лицем к лицу.“
Понз 34, 10
Народ је добио новог вођу — Исуса Навина, Мојсијевог помоћника. Бог га је храбрио овим речима:
„Нијесам ли ти заповједио: Буди слободан и храбар? Не бој се и не плаши се; јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш.“
Ис Нав 1, 9
Име Исус (јевр. Јошуа) значи „Господ спасава“. Исус Навин уводи народ у обећану земљу и зато је праслика Господа Исуса Христа, Који нас уводи у Царство Небеско. Пази: то су две различите личности са истим именом. Исус Навин је праведни вођа, а Христос је Син Божји, Спаситељ света.
Преко Јордана до Јерихона
Свештеници су понели ковчег завета и закорачили у реку Јордан, која је тада била пуна преко обала. Чим су ногама дотакли воду, река се зауставила:
„А свештеници који ношаху ковчег завјета Господњега, стајаху на суху усред Јордана тврдо, и сав Израиљ иђаше по суху, докле сав народ не пријеђе преко Јордана.“
Ис Нав 3, 17
Из реке су узели дванаест камења — по један за свако племе — и поставили их као спомен, да деца једног дана питају шта значи то камење и чују шта је Бог учинио (Ис Нав 4, 5–7).
Сети се: и кроз Црвено море народ је прошао по сувом. А на Јордану ће се много векова касније крстити Господ Исус Христос.
Први град иза Јордана био је Јерихон, са високим и јаким зидинама. Бог је заповедио нешто необично: шест дана народ је једном дневно, ћутећи, обилазио град, а пред ковчегом су ишли свештеници и трубили у трубе од овнујских рогова. Седмог дана обишли су град седам пута.
„Тада повика народ и затрубише трубе, и кад народ чу глас трубни и повика иза гласа, попадаше зидови на мјесту свом …“
Ис Нав 6, 20
Да ли су Израиљци освојили Јерихон својом снагом? Не. Бог је од њих тражио послушност и поверење. Спасена је била Рава, жена из Јерихона која је сакрила израиљске уходе.
Време судија
Када се настанио у земљи, народ је често заборављао Бога. Тада се понављао један исти круг (Суд 2, 11–19):
народ заборави Бога и служи идолима → долази невоља (непријатељи) → народ се каје и вапи Богу → Бог подиже судију → мир… и поново заборав.
„Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку онијех што их плијењаху.“
Суд 2, 16
Судије нису били судије какве знамо данас, него вође-избавитељи које је Бог подизао пре времена царева.
| Судија | Шта је учинио | Поука |
|---|---|---|
| Девора | пророчица и судија; охрабрила је вођу Варака да победи непријатеља (Суд 4–5) | Бог даје снагу и храброст |
| Гедеон | са само 300 људи, трубама и бакљама победио је велику војску Мадијанаца (Суд 6–7) | победа долази од Бога, а не од броја |
| Самсон | назореј — посвећен Богу — огромне снаге; кад је издао завет, изгубио је снагу, а на крају се покајао (Суд 13–16) | снага је Божји дар; губи се гордошћу |
| Самуило | као дечак у светињи чуо је Божји глас и спремно одговорио; последњи судија и пророк (1 Сам 3) | ослушкивати Божји глас |
Када га је Бог позвао по имену, мали Самуило је одговорио:
„А Господ дође и стаде; и зовну као прије: Самуило! Самуило! А Самуило рече: Говори, чује слуга твој.“
1 Сам 3, 10
Самуилове речи можемо понети као кратку молитву:
Самуилова молитва
Говори, Господе, слуга Твој слуша.
Рута — верност и љубав
У време судија у Витлејему је завладала глад, па је Ноемина са породицом отишла у суседну земљу Моав. Тамо је остала удовица, а умрли су јој и синови. Снаха Рута, Моавка, није хтела да је остави:
„Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.“
Рута 1, 16
У Витлејему је Рута скупљала класје на њиви доброг човека Воза, који ју је узео за жену. Добили су сина Овида:
„… Он би отац Јесеја, оца Давидова.“
Рута 4, 17
Рута → Овид → Јесеј → цар Давид. Рута се спомиње и у родослову Господа Исуса Христа (Мт 1, 5). Шта нам говори то што је у Христовом родослову и једна жена из другог народа? Да Бог позива све народе.
Земља — слика Царства
На крају времена судија народ је од Самуила тражио цара, какве су имали и други народи (1 Сам 8) — о томе у следећој лекцији.
Обећана земља била је велики Божји дар, који се чува верношћу Богу. Али она никада није била коначни циљ. Посланица Јеврејима каже да прави одмор тек долази:
„Према томе, народу Божијем тек предстоји починак.“
Јевр 4, 9
Тај прави „починак“ је Царство Небеско. Аврамова обећања испунила су се у Христу — у Цркви и у Царству Небеском, у које нас уводи Господ Исус Христос.