Цар Давид

Када бирате капитена екипе, кога бирате — највишег, најјачег, најлепшег? Људи обично гледају оно што се види споља. Бог гледа другачије. Данас ћемо упознати дечака пастира кога нико није ни позвао кад је требало бирати цара — а Бог је изабрао баш њега. Тај дечак постао је највећи цар Израиља, песник и пророк, и праотац Господа Исуса Христа по телу.

Народ тражи цара

После судија народ Израиља затражио је од пророка Самуила да му постави цара, као што имају други народи. Самуило се ожалостио, јер је прави Цар Израиља — Бог. Ипак, по Божјој вољи, помазао је првог цара, Саула. Саул је почео добро, али је постао непослушан и горд, и Бог га је одбацио.

Господ гледа на срце

Бог је послао Самуила у Витлејем, у кућу Јесеја, Рутиног унука. Јесеј је довео своје синове, једног по једног. Најстарији је био висок и леп, и Самуило је помислио да је то сигурно Божји изабраник. Али Бог му је рекао:

„Али Господ рече Самуилу: Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио; јер не гледам на што човјек гледа: Човјек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце.“

1 Сам 16, 7

Ниједан од седморице није био изабран. „Јесу ли ти то сви синови?“ — питао је Самуило. Остао је још најмлађи, Давид, који је чувао овце. Кад су га довели, Бог је рекао Самуилу да је то он:

„Тада Самуило узе рог с уљем и помаза га усред браће његове, и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана. …“

1 Сам 16, 13

Помазање је знак да Бог некога бира за службу и даје му Своју благодат. Јеврејска реч Месија и грчка реч Христос значе исто — Помазаник. Али пази: Господ Исус Христос није „помазан“ уљем као цареви. Он је Сам Помазаник Божји — Син Божји, на Коме почива Дух Свети.

Давид је знао и лепо да свира. Када је цара Саула мучио зао дух, Давид му је свирао и Саулу је било лакше.

Давид и Голијат

Филистејци и Израиљци стајали су на два брда, а између њих била је долина. Из филистејског табора сваки дан је излазио џин Голијат, у тешком бронзаном оклопу, и четрдесет дана изазивао Израиљце на мегдан. Сви су се плашили — и цар Саул.

Дечак Давид донео је храну браћи и чуо Голијатове увреде. Рекао је да ће он изаћи на мегдан. Господ га је, рекао је, сачувао од лава и медведа док је чувао стадо — сачуваће га и сада. Саул му је дао свој тешки оклоп, али Давид га је скинуо. Узео је свој пастирски штап, пет глатких каменчића из потока и праћку. Голијату је рекао:

„А Давид рече Филистејину: Ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве којега си ружио. … И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи …“

1 Сам 17, 45. 47

Први камен погодио је Голијата у чело и џин је пао. У чему је била Давидова снага? Не у мишићима, него у поверењу у Бога.

И пред нама данас стоје „Голијати“: страх, лоша навика, подсмех других. Ни ми их не побеђујемо сами, него, као Давид, у име Господа — молитвом и поверењем у Бога.

Цар у Јерусалиму

Саул је постао љубоморан на Давида и дуго га је прогонио. Давид је двапут могао да га убије, али га је поштедео, јер је Саул био помазаник Господњи. Није враћао зло за зло.

После Саулове смрти Давид је постао цар — око 1000. године пре Христа. Освојио је Јерусалим и учинио га престоницом. Зато се Јерусалим зове и „град Давидов“. У Јерусалим је свечано унео ковчег завета — у њему су биле плоче са Десет Божјих заповести — и од радости је играо пред Господом.

Вечно царство

Давид је живео у лепој кући од кедровог дрвета, а ковчег Божји стајао је под шатором. Зато је пожелео да Богу сагради храм. Али пророк Натан донео му је Божју поруку: храм ће сазидати Давидов син, а Бог ће Давиду дати нешто много веће:

„Кад се наврше дани твоји и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Он ће сазидати дом имену мојему, и утврдићу пријесто царства његова довијека. … Него ће тврд бити дом твој и царство твоје довијека пред тобом, и пријесто ће твој стајати довијека.“

2 Сам 7, 12–13. 16

Чије царство траје довека? Ниједан земаљски цар не царује довека. То обећање испунило се у Христу, Који се по телу родио из Давидовог рода. Зато Јеванђеље почиње овако:

„Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина.“

Мт 1, 1

А када је Христос на Цвети улазио у Јерусалим, народ Му је клицао:

„А народ, који иђаше пред њим и за њим, викаше говорећи: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“

Мт 21, 9

Пад и покајање

И велики цар може тешко да згреши. Давид је пожелео туђу жену и проузроковао смрт њеног мужа, кога је послао у рат. Мислио је да то нико неће сазнати.

Тада му је Бог послао пророка Натана. Натан му је испричао причу: у једном граду живела су два човека, богаташ који је имао много оваца и говеда и сиромах који је имао само једну малу овчицу. Хранио ју је и волео као своје дете. Када је богаташу дошао гост, није хтео да узме од својих оваца, него је сиромаху отео ону једину овчицу. Давид се разгневио и рекао да такав човек заслужује казну. А Натан му је рекао:

„Тада рече Натан Давиду: Ти си тај. …“

2 Сам 12, 7

Давид је могао да се љути, да се правда, да окриви друге. Али он није учинио ништа од тога. Признао је:

„Тада рече Давид Натану: Сагријеших Господу. А Натан рече Давиду: И Господ је пронио гријех твој; нећеш умријети.“

2 Сам 12, 13

Ово је срце Давидове приче. Давид није велики зато што никада није погрешио, него зато што се искрено покајао и вратио Богу. Тада је, како каже и наслов псалма, испевао покајни псалам — педесети псалам (у Даничићевом преводу Светог Писма то је 51. псалам). Ево његовог почетка:

„Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мога, и од греха мога очисти ме. Јер безакоње моје ја знам, и грех је мој стално преда мном. Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних. Да се оправдаш у речима Својим, и победиш када Ти суде.“

Пс 50, 1–4

Давид не моли само да му Бог опрости, него да му обнови срце и врати радост:

„Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у утроби мојој. Не одбаци ме од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога, и Духом владалачким утврди ме.“

Пс 50, 10–12

„Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.“

Пс 50, 17

Овај псалам Црква чита на јутрењу и у многим молитвама. Кад год погрешимо, можемо и ми да кажемо Давидовим речима: „Помилуј ме, Боже!“ — и да пођемо на исповест. Бог не одбацује срце које се каје.

Давидове врлине

Црква слави Светог пророка и цара Давида у недељу после Божића. Давид није био само пастир, јунак и цар — био је и песник. Његове песме, псалми, певају се у Цркви и данас. О њима учимо у лекцији Псалми Давидови.