Отвори шаку пуну семења. Шта треба да се деси да од малог зрна постане клас? Потребни су земља, вода, сунце и време. А да ли семе расте свуда једнако? На камену неће, у трњу ће се угушити. Христос је често говорио управо о таквим стварима — о семену, овцама, хлебу, путу — о ономе што су људи сваки дан гледали. Зашто је Син Божји учио баш тако?
Где и како је Христос проповедао
Христос није имао једну учионицу. Проповедао је у синагогама (у Назарету, у Капернауму), у јерусалимском Храму, на гори (сети се Беседе на Гори), из лађе на језеру, док је ишао путем, у кућама у које је био позван. Говорио је једноставно, тако да Га разумеју и рибари и деца, али са снагом коју људи нису навикли да чују:
„И када заврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји.“
Мт 7, 28–29
Књижевници су тумачили туђе речи, а Христос говори као Онај Који је Сам Господ. Најчешће је учио у причама:
„Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше.“
Мт 13, 34
Шта је парабола?
Парабола (прича) је кратка прича из свакодневног живота која открива истину о Богу и Царству Божјем. Христос је говорио у причама да би слушаоце подстакао да размишљају, и да би истину примили они који је траже отвореног срца. Прича не „натера“ никога — она позива. Ко жели, тражи њен смисао, пита, враћа јој се. Тако су чинили и апостоли: приступили су Христу и питали Га зашто говори у причама, а касније Га молили да им протумачи причу (Мт 13, 10. 36).
Прича о сејачу
Сејач је изашао да сеје. Нека зрна пала су покрај пута, и птице су их позобале. Друга су пала на камено тло, брзо никла, али су се осушила јер нису имала корена. Трећа су пала у трње, које их је угушило. А нека су пала на добру земљу и донела род — „једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет“ (Мт 13, 3–9).
Ову причу Христос је Сам протумачио ученицима (Мт 13, 18–23): семе је реч Божја, а тло је срце човека.
| Тло | Какво је срце | Пример данас |
|---|---|---|
| пут | не разуме реч и не прима је, па је зли однесе | „Не занима ме.“ |
| камено тло | прими реч с радошћу, али нема корена; кад је тешко, одустане | одушеви се, па брзо заборави |
| трње | бриге и богатство угуше реч | „Немам времена за Бога.“ |
| добра земља | чује, разуме и доноси плод | живи по Јеванђељу |
„А посејано на доброј земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.“
Мт 13, 23
Пет прича о Царству
Горушично зрно. Горушица (сенф) има ситно, једва видљиво семе. А Христос каже:
„… Царство небеско је као зрно горушично које узме човек и посеје на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.“
Мт 13, 31–32
Царство Божје почело је мало — Христос и дванаест апостола — а израсло је у велико дрво: Цркву која је раширена по целом свету.
Изгубљена овца. Пастир има сто оваца. Када се једна изгуби, он оставља деведесет и девет и иде да тражи изгубљену док је не нађе; онда је радосно носи на раменима кући (Лк 15, 4–6).
„Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем.“
Лк 15, 7
Бог тражи сваког човека лично. Нико за Њега није „само један од многих“.
Блудни син. Млађи син тражи од оца свој део имања, одлази у далеку земљу и тамо све расипа. Када настане глад, чува туђе свиње и гладује. Тада „дође себи“ и одлучи да се врати и каже оцу да више није достојан да се зове његовим сином (Лк 15, 11–19). А отац га је чекао:
„И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“
Лк 15, 20
Отац не тражи од сина да прво „отплати“ оно што је учинио и не смишља му казну. Трчи му у сусрет, облачи га у најлепшу хаљину, ставља му прстен на руку и приређује гозбу:
„Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.“
Лк 15, 24
Отац у причи је Бог. Покајање је повратак у заједницу са Оцем, а гозба је радост Царства — радост коју у Цркви окусимо на Литургији. Али пази и на старијег брата: он се наљутио и није хтео да уђе на гозбу, иако је увек био са оцем (Лк 15, 25–32). И тај брат је позван да се радује. Неко је далеко од Бога зато што је отишао, а неко зато што му је срце хладно иако је „код куће“.
Милостиви Самарјанин. Један законик је упитао Христа: „А ко је ближњи мој?“ Христос је одговорио причом о човеку кога су разбојници ранили и оставили полумртвог крај пута. Свештеник и левит су прошли поред њега. А Самарјанин — човек из народа са којим се Јевреји онда нису дружили — сажалио се, превио му ране и одвео га у гостионицу (Лк 10, 29–35). Онда је Христос упитао:
„Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди па и ти чини тако.“
Лк 10, 36–37
Ближњи је свако коме је потребна помоћ, ма ко био. Свети Оци у Самарјанину виде и Самог Христа, Који је дошао да исцели рањену људску природу, а у гостионици — Цркву, у којој се лечимо.
Митар и фарисеј. Два човека дошла су у храм да се моле. Фарисеј је стао и, молећи се у себи, набрајао Богу своја добра дела — пости, даје десетак — и захваљивао што није као други људи, „или као овај цариник“ (Лк 18, 10–12). А митар (у Синодском преводу: цариник):
„А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“
Лк 18, 13–14
Бог прима смирено срце, а гордост удаљује од Бога. Фарисеј из приче није слика неког другог народа или „лоших људи“ — он је слика гордости која може бити у свакоме од нас. Зато не питамо „Ко је фарисеј?“, него „Да ли сам ја данас био фарисеј или митар?“
Приче у животу Цркве
Црква нас пред Велики пост припрема управо Христовим причама. Читају се у недељама пред пост: Недеља о митару и фарисеју и Недеља о блудном сину. Зашто баш оне? Зато што је пост „повратак Оцу“ — време смирења и покајања на путу ка Васкрсу.
У свим овим причама главни је Бог Који воли — тражи, чека, прашта, исцељује. А од нас тражи отворено срце, смирење и милосрђе.
Које си ти тло?
Врати се још једном причи о сејачу. Нико није заувек „пут“, „камен“ или „трње“. Покајањем и молитвом срце може да се преоре и постане добра земља — а Христос, Сејач, не престаје да сеје. Размисли у тишини: шта у твом срцу гуши реч Божју, а шта јој помаже да донесе плод?