Лазарева субота и Цвети

Чујеш ли звончиће у порти храма? Једне суботе у пролеће деца долазе са врбовим гранчицама и звончићима на тробојци или шареној врпци и иду у литији око цркве. Сутрадан је храм пун врбе. Можда си и сам био у тој литији. Али зашто баш тада, и шта то има са Христом? Одговор нас води у време непосредно пред Христово страдање — у малу Витанију и у велики Јерусалим.

Христос иде ка Јерусалиму

Христос је проповедао и чинио чуда по Галилеји и Јудеји. Пред празник Пасхе пошао је у Јерусалим, знајући да ће тамо пострадати. На путу, близу Јерусалима, налази се село Витанија — око петнаест стадија, то јест око три километра од града (Јн 11, 18). Између Витаније и Јерусалима уздиже се Маслинска гора.

У Витанији су живели Христови пријатељи: Лазар и његове сестре Марта и Марија. Јеванђелист Јован каже да је Исус волео Марту, њену сестру и Лазара (Јн 11, 5).

Христос плаче и васкрсава

Лазар се разболео и умро. Када је Христос стигао, Лазар је већ четири дана лежао у гробу (Јн 11, 17). Марта Му је изашла у сусрет, а Христос јој је рекао речи које Црква понавља до данас:

„Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово?“

Јн 11, 25–26

Када је видео Марију и људе како плачу, Христос се потресао у духу и упитао где су га положили. А онда:

„Исусу ударише сузе.“

Јн 11, 35

Гроб је био пећина, а на њој камен. Христос је заповедио да се камен склони:

„Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.“

Јн 11, 39

Јеванђеље намерно наглашава четири дана и задах: Лазар није био у несвести, него заиста мртав. Христос је захвалио Оцу, а затим:

„И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!“

Јн 11, 43

И Лазар је изашао, повијен погребним повојима. Погледај икону Васкрсења Лазаревог: људи око гроба држе руку на носу, а Лазар стоји увијен у бело платно. Икона нам тако каже исто што и Јеванђеље — био је мртав, а сада је жив.

Многи су тада поверовали у Христа. А неки од старешина у Јерусалиму су се, баш због овог чуда, сабрали и договорили да Га убију (Јн 11, 47–53). Чудо живота постало је почетак пута ка Крсту.

Лазар и Христос — није исто васкрсење

Лазарево васкрсење је најава Христовог Васкрсења и општег васкрсења свих људи на крају света. Али пази на разлику:

Цар на магарету

Шест дана пред Пасху Христос је поново дошао у Витанију, где Га је дочекао и Лазар кога је подигао из мртвих (Јн 12, 1). Многи су долазили да виде и Христа и Лазара. Сутрадан Христос улази у Јерусалим (Јн 12, 12). Послао је двојицу ученика у оближње село да Му доведу магарицу и магаре (Мт 21, 1–3). Јеванђелист Матеј објашњава зашто:

„А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка који говори: Кажите кћери Сионовој: Ево Цар твој иде теби кротак, и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње.“

Мт 21, 4–5

То пророштво изговорио је пророк Захарија много векова раније:

„Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину.“

Зах 9, 9

Народ је простирао хаљине и гране по путу, а по Јовану је узео гране од палми (Јн 12, 13). Сви су клицали:

„А народ, који иђаше пред њим и за њим, викаше говорећи: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“

Мт 21, 9

Осана значи „спаси, молимо!“, а Син Давидов је име за обећаног Месију. Клицала су и деца у Храму, а када су се старешине због тога расрдиле, Христос их је подсетио на Псалам:

„И рекоше му: Чујеш ли шта ови говоре? А Исус им рече: Да! Зар нисте никада читали: Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу?“

Мт 21, 16

Шта је народ очекивао? Многи су мислили да Месија долази као земаљски цар — на коњу, са војском, да протера Римљане. А Христос долази кротак, на магарету — као Цар мира. Неколико дана касније рећи ће Пилату:

„Исус одговори: Царство моје није од овога света …“

Јн 18, 36

Јеванђеље нам приповеда и нешто тужно: за неколико дана ће се у Јерусалиму чути и узвик „Распни га!“ То није оптужба против једног народа. То је опомена свакоме од нас: лако је клицати „Осана“ када је празник, а теже остати веран када дођу искушења.

Врбица и Цвети у Цркви и у нашем народу

Ова два празника немају сталан датум, јер зависе од Васкрса: Цвети су увек недеља пре Васкрса, а Врбица субота уочи Цвети. Зато их сваке године тражимо у црквеном календару тек кад знамо када је Васкрс.

Код нас нема палми, па наш народ уместо њих носи врбу — она међу првима олиста у пролеће и подсећа на живот који се буди. Народни обичај у неким крајевима је да се на Цвети ујутру умивамо водом у којој је преноћило пролећно цвеће. Такви обичаји су лепи, али нису обавезни и нису „чаробни“ — освећена врба је благослов, а не амајлија. Средиште празника је Литургија.

Оба празника имају заједнички тропар. У њему Црква пева да је Христос, васкрснувши Лазара пре Свог страдања, потврдио опште васкрсење, па и ми, као деца у Јерусалиму, носимо знаке победе и кличемо Победиоцу смрти: Осана на висини, благословен Који долази у име Господње! А те речи чујеш и на свакој Литургији, када народ пева „Осана на висинама, благословен који долази у име Господње“.

Почиње Велика седмица

Са Цветима почиње Велика (Страсна) седмица — седмица у којој Црква дан по дан прати Христово страдање, све до Васкрса.

О Великом четвртку, Великом петку и Васкрсу учићеш у лекцијама Тајна вечера, Страдање Христово и Васкрсење Христово.

На Лазареву суботу дођи у свој храм, са звончићем и врбовом гранчицом, а на Цвети на Литургију. И нека наше „Осана!“ не траје само један дан.