Да ли знаш да је један од најзначајнијих владара у историји хришћанства рођен на нашем тлу? У граду Наисусу — данашњем Нишу — крајем III века рођен је човек који ће окончати време прогона хришћана. На иконама га видимо заједно са мајком, царицом Јеленом. Шта држе између себе? Крст.
Царски син из Ниша
Константин је био син римског цара Констанција Хлора и Јелене, која је касније постала ревносна хришћанка и света царица. Константин је постао цар у време када се више владара борило за власт у Римском царству. Хришћани су тада још трпели Велики прогон, који је започео цар Диоклецијан.
„Овим знаком побеђуј“
Године 312. Константин се спремао за битку са супарником Максенцијем код Рима. По сведочанству историчара Евсевија Кесаријског, Константин је тада на небу угледао знак Крста и речи: „Овим знаком побеђуј.“ Наредио је да војници ставе Христов знак на штитове и заставу — и победио је у бици код Милвијског моста.
Тај Христов знак био је ☧ (Хи-Ро): прва два грчка слова имена Христос — Χ (хи) и Ρ (ро).
Крст је у Римском царству био знак срамоте и смрти. Христовим страдањем и Васкрсењем постао је знак победе.
Милански едикт (313)
Следеће, 313. године, цареви Константин и Ликиније донели су у Милану одлуку која се зове Милански едикт.
| Пре 313. | После Миланског едикта |
|---|---|
| хришћанство забрањено | слобода вере за хришћане и за све друге |
| храмови срушени и одузети | одузета имовина враћа се Цркви |
| Литургија у тајности, у катакомбама | граде се велики храмови |
| мученици | Црква слободно сведочи |
Милански едикт није увео хришћанство као државну веру — дао је слободу вере свима. Хришћанство је постало званична вера царства тек крајем IV века, под царем Теодосијем.
Ликиније је касније поново прогонио хришћане — сети се Светих Ермила и Стратоника у Сингидунуму. Али 324. године Константин је постао једини цар. Године 2013. Ниш је био домаћин великог прослављања 1700 година Миланског едикта.
Крштење царства
После 313. године вера у Христа почиње да прожима целу државу:
Први васељенски сабор (325). Свештеник Арије из Александрије погрешно је учио да Син Божји није прави Бог, него створење. Константин је сазвао епископе из целог царства у Никеју. Сабор је осудио Аријево учење и исповедио да је Син вечни Син Божји, једносуштан Оцу — Бог као и Отац. Цар је Сабор сазвао и штитио, али није одлучивао о вери: веру су исповедили епископи, сведочећи оно што су примили од апостола. Тада је настао први део Символа вере, који и данас изговарамо:
Символ вере (из другог члана)
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединороднога, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало…
Нова престоница (330). На месту старог града Византиона Константин је подигао нову престоницу — Константинопољ (Цариград), „нови Рим“, хришћански град.
Света царица Јелена. Константинова мајка путовала је у Јерусалим и тамо, по предању, пронашла Часни Крст Господњи. На светим местима подигнути су храмови — над Гробом Господњим и у Витлејему. Празник Воздвижења (узвишења) Часног Крста у народу се зове Крстовдан и слави се 27. септембра. (Не мешај га са богојављенским Крстовданом, 18. јануара.)
Закони и живот. Недеља постаје дан одмора. Црква слободно гради храмове и брине о сиромашнима, а хришћанска вера почиње да прожима законе и културу.
Константин се крстио пред смрт, 337. године. У то време многи су одлагали Крштење; то није пример за подражавање, али ни знак лицемерја. Црква Константина и његову мајку Јелену слави као равноапостолне — јер су, као апостоли, допринели ширењу вере. Њихов празник је 3. јуна.
Шта значи „крштење царства“?
Да ли је Црква постала јача зато што је добила цара? Не.
- „Крштење царства“ значи да вера у Христа почиње да преображава друштво: законе, празнике, уметност, бригу о сиромашнима.
- Црква и после тога остаје Тело Христово, а не државна установа. Њена снага није у цару, него у Христу и Духу Светом.
- Вера се не намеће силом — Милански едикт је донео слободу свима.
Црква поштује Константина због његове улоге у слободи Цркве и ширењу вере, а не зато што је сваки његов политички потез био добар.
Икона Светог Константина и Јелене
Погледај икону Светих Константина и Јелене. Шта је у средини? Није цар, није царство — у средишту је Крст Христов, а обоје га држе. Икона нам поручује да царска власт има смисла само ако служи Христу и људима.
Од катакомби до Цариграда
| Година | Догађај |
|---|---|
| 64. | Неронов прогон (апостоли Петар и Павле) |
| почетак II века | Свети Игњатије Богоносац у Риму |
| 250. | Декијев прогон |
| 303. | Диоклецијанов „Велики прогон“ (Свети Георгије, Свети Иринеј) |
| 312. | знак Крста, Милвијски мост |
| 313. | Милански едикт — крај времена мученика, слобода Цркве |
| 325. | Први васељенски сабор у Никеји |
| 330. | освећење Цариграда |
| 337. | Константиново крштење и смрт |
Лево од 313. године је време мученика, а десно слобода Цркве. Црква је прошла пут од горнице у Јерусалиму, кроз прогоне, до слободе — а све време ју је водио Бог.
Знак који и даље побеђује
Сваки пут кад се прекрстимо, носимо исти знак који је видео цар Константин. Њиме не побеђујемо војске, него страх, зло и грех у себи.