Увод у Нови Завет — време, простор и људи

Пре сваког путовања пакујемо торбу. Али да бисмо знали шта да понесемо, морамо да знамо четири ствари: када путујемо, куда идемо, који се језик тамо говори и кога ћемо срести. Читање Новог Завета је такође путовање — у време Христово. Хајде да спакујемо „путну торбу“ читаоца.

Када? — време Новог Завета

Која је година сада? А од чега рачунамо године? У хришћанском свету године се рачунају од Рођења Христовог: оно што је било раније рачуна се уназад, „пре Христа“, а оно после — „после Христа“, или нове ере. Замисли: цео свет рачуна време од рођења једног Детета! То нам говори да је Христов долазак средиште историје. Апостол Павле пише:

„А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене …“

Гал 4, 4

Христос је рођен у време римског цара Августа:

„А у дане оне изиђе заповест од ћесара Августа да се попише сва васељена.“

Лк 2, 1

Христос је проповедао око три године, а затим је распет и васкрсао у Јерусалиму. Новозаветни списи настали су у другој половини I века. Тада је Света Земља била део великог Римског царства.

Куда? — Света Земља

Христос је живео и проповедао у Палестини, коју зовемо и Света Земља. У I веку била је подељена на три области: Галилеју на северу, Самарију у средини и Јудеју на југу. Кроз земљу тече река Јордан — из Галилејског мора (језера) на северу спушта се све до Мртвог мора на југу.

Где је Христос највише проповедао? У Галилеји, око Галилејског мора. А Његова Пасха — Страдање и Васкрсење — догодила се у Јерусалиму.

Света Земља није важна због граница и држава, него зато што је ту Бог деловао ради спасења света. Ова места и данас посећују хришћани као ходочасници.

Којим језиком? — од грчког до српског

Христос и апостоли говорили су арамејски, језик тадашњих Јевреја. Новозаветни списи ипак су написани на грчком језику, који се тада разумео у целом Римском царству — тако је Јеванђеље брзо могло да стигне до многих народа.

Свети Ћирило и Методије превели су на словенски језик Јеванђеље и богослужбене књиге. На српски народни језик Нови Завет је превео Вук Стефановић Караџић — његов превод објављен је 1847. године у Бечу. Свети архијерејски синод Српске Православне Цркве издао је Синодски превод Новог Завета (1984), који читамо на часовима веронауке.

Зашто су потребни преводи? Да би свако могао да чује Божју реч на свом језику. Ако упоредиш исти стих у Вуковом и у Синодском преводу, видећеш да су речи понегде различите, али је смисао исти.

Како читамо? — Јеванђеље у Цркви

Јеванђеље стално стоји на Часној трпези у олтару. На Литургији га свештеник свечано износи пред народ — то се зове мали вход. Пре читања Јеванђеља свештеник позива све на пажњу:

Тада сви стојимо и пажљиво слушамо, јер кроз Јеванђеље нам говори Сам Христос. После читања поново певамо: „Слава Теби, Господе, слава Теби.“

Зато Нови Завет не читамо као обичан уџбеник, него са молитвом, у заједници Цркве, како су га тумачили Свети Оци. Добро је читати га и сам, код куће, али не по свом личном мишљењу, него у светлости Светог Предања. И ученицима је Христос, после Васкрсења, морао да помогне да разумеју Писмо:

„Тада им отвори ум да разумеју Писма.“

Лк 24, 45

Свети Јован Златоуст много пута је подстицао вернике да Свето Писмо читају и код куће. А јеванђелист Јован каже зашто је Јеванђеље уопште записано:

„А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово.“

Јн 20, 31

Нови Завет је, дакле, жива реч Божја — упућена и теби лично.

Молитва пре читања

Пре него што отвориш Нови Завет, можеш да се помолиш овако:

Препиши је лепо на папирић и стави у свој Нови Завет.