Шта се дешава у вашем одељењу када се око нечег важног не слажете? Неко виче, неко се дури, неко предлаже да се гласа, а понекад одлучи разредни старешина. Али замисли да се не слажете око нечег много већег — ко је Бог и како се човек спасава. Да ли би се истина о Богу могла „изгласати“? И у Цркви су настајала спорна питања, и то о самој вери. Видећемо како их је Црква решавала — од времена апостола до данас.
Сабор — сабрати — саборна
Погледај ове речи: сабор, сабрати, сабрање, саборна. Шта им је заједничко? Све говоре о окупљању у једно. Сабор је скуп, сабрање — али не било какав скуп, него окупљање Цркве ради истине и јединства.
Где си већ чуо реч „саборна“? У многим градовима постоји Саборна црква — главни храм у коме служи епископ. А на свакој Литургији у Символу вере исповедамо:
Символ вере (девети члан)
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Црква је једна
Пред Своје страдање, у опроштајној молитви после Тајне вечере, Христос се молио Оцу за Своје ученике и за све који ће поверовати у Њега:
„Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“
Јн 17, 21
Апостол Павле Цркву пореди са телом:
„Јер као што је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос.“
1 Кор 12, 12
„А ви сте тело Христово, и удови понаособ.“
1 Кор 12, 27
Тело је једно, а удова има много. Тако је и Црква једна — Тело Христово. Шта може да угрози јединство тела? Болест, рана, одвајање удова. А шта угрожава јединство Цркве? Свађе, поделе, гордост — а нарочито погрешно учење о вери, које се зове јерес. Јерес није само „другачије мишљење“: она искривљује истину о Богу и одваја човека од заједнице Цркве.
Апостолски сабор у Јерусалиму
Први велики спор у Цркви настао је већ у време апостола. Многи незнабошци (људи који нису били Јевреји) примали су веру у Христа. Неки хришћани из Јудеје тврдили су да они морају најпре да се обрежу и држе цео Мојсијев закон — тек онда могу да буду хришћани. Настала је велика распра:
„И неки сишавши из Јудеје учаху браћу: Ако се не обрежете, по обичају Мојсејеву, не можете се спасти. А кад настаде распра, и не мало препирање Павла и Варнаве с њима, одредише да Павле и Варнава и други неки иду горе у Јерусалим апостолима и презвитерима за ово питање.“
Дап 15, 1–2
Шта су апостоли урадили? Нису позвали војску, нису бацили коцку, нису препустили одлуку једном човеку. Сабрали су се:
„А апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишљење. А после многог разматрања устаде Петар и рече им: Људи браћо, ви знате да Бог од првих дана изабра међу нама да из мојих уста чују незнабошци реч Јеванђеља и да верују.“
Дап 15, 6–7
Затим су Варнава и Павле причали каква је чудеса Бог учинио међу незнабошцима (ст. 12). На крају је проговорио апостол Јаков, који је предводио Цркву у Јерусалиму:
„Зато ја сматрам да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу;“
Дап 15, 19
Апостоли, презвитери и сва Црква сложили су се и послали писмо хришћанима у Антиохији. У том писму стоје речи које показују како се донела одлука:
„Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно:“
Дап 15, 28
| Питање | Одговор из Дела апостолских |
|---|---|
| Који спор је настао? | Да ли незнабошци морају да се обрежу и држе Мојсијев закон (ст. 1) |
| Ко се сабрао? | апостоли и презвитери (старешине), са свом Црквом у Јерусалиму (ст. 6, 22) |
| Ко је говорио? | апостол Петар, Варнава и Павле, апостол Јаков (ст. 7, 12, 13) |
| Како је донета одлука? | „угодно би Светоме Духу и нама“ (ст. 28) — одлука Духа Светога и Цркве заједно |
| Каква је одлука? | незнабошцима се не намеће обрезање; траже се само неке неопходне ствари (ст. 28–29) |
Пази на редослед: говорили су Петар, Варнава и Павле, а закључак је изрекао Јаков — и сви су се сложили. Одлуку није донео један поглавар Цркве, коме су се остали само покорили. Одлука је саборна: донели су је сви заједно, у молитви, под водством Духа Светога. Апостолски сабор је узор свих каснијих сабора.
Сабор није гласање
На одељенском савету или на изборима одлучује већина. То је сасвим у реду за питања као што је где ће ићи екскурзија. Али истина о Богу није ствар гласања:
| Одељенски савет, гласање | Сабор Цркве |
|---|---|
| одлучује већина | тражи се воља Божја и сагласност са вером коју су предали апостоли |
| истина може зависити од броја гласова | истину Црква не измишља, него је чува и сведочи |
| одлука важи док се не промени | исповедање вере остаје исто кроз векове |
| учествују чланови савета | учествују епископи, као наследници апостола, у име својих Цркава; одлуку прихвата цела Црква |
Сабор, дакле, није „парламент“ Цркве. Епископи се не питају „шта ћемо ми сада да мислимо о Богу“, него „шта је Црква увек веровала, од апостола“. Зато одлуке правих сабора прихвата цела Црква — епископи, свештеници, монаси и сав верни народ.
Шта из овога можемо да научимо кад се у одељењу не слажемо? Да слушамо једни друге, да тражимо истину, а не „победу“ у расправи, и да се за мир молимо Богу.
Помесни и Васељенски сабори
Од апостолског времена до данас Црква се сабира на два начина:
- Помесни сабор — сабор епископа једне помесне Цркве. Такав је, на пример, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, који се редовно састаје једном годишње. На њему се окупљају сви епископи наше Цркве, а председава им патријарх.
- Васељенски сабор — сабор епископа из целе „васељене“, то јест из целог хришћанског света, на коме су решавана најважнија питања вере. Православна Црква признаје седам Васељенских сабора. О њима учимо на следећем часу: Васељенски сабори.
Помесне Цркве — Српска, Руска, Грчка, Румунска, Бугарска и друге — нису различите цркве. Оне су једна Црква, јер имају исту веру, исте Свете Тајне и међусобно општење (причешћују се из истог Путира). Различит језик, напеви и обичаји не деле Цркву. Јединство није униформност — као што у једној породици деца нису иста, а ипак су браћа и сестре.
Литургија — прво сабрање
Пре сваког сабора епископа постоји једно сабрање које се понавља сваке недеље: Света Литургија. На Литургији се Црква најпре „сабира“ — око епископа или свештеника кога епископ шаље — и постаје оно што јесте: једна заједница, Тело Христово.
Свети Игњатије Богоносац, епископ антиохијски из почетка II века, писао је хришћанима у Смирни да тамо где се појави епископ треба да буде и народ, као што је тамо где је Христос и Саборна Црква. То је један од најстаријих списа у коме се Црква назива саборном.
Сабори епископа израстају управо из тог литургијског јединства. Епископи који се на сабору договарају о вери јесу они исти који на Литургији предводе своје вернике око Христове Чаше. Када су касније дошле велике јереси, Црква је поступила као апостоли у Јерусалиму — сабрала се.