Шта се деси са стрелом која промаши мету? Или са планинарем чији компас показује погрешан правац? Што дуже иде, то је даље од циља. Грчка реч за грех, амартија, значи управо то — промашај циља. Грех није само „кршење правила“. То је скретање са пута ка Богу, Који је Живот. А добра вест је: са сваког погрешног пута може се вратити.
Грех и покајање
Грех нас удаљава од Бога и рањава заједницу — са Њим, са ближњима, па и са самим собом. Зато се после греха осећамо празно, чак и кад нас нико није видео.
Пут назад зове се покајање. Грчка реч метаноја значи промена ума — окрет целог бића назад ка Богу. Покајање није очај („нема ми спаса“), него нада: Бог чека. Он то и сам каже кроз пророка Језекиља:
„Реци им: Тако био ја жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив …“
Јез 33, 11
Блудни син
Најлепшу причу о покајању испричао је сам Христос. Неки човек имао је два сина. Млађи је тражио свој део имања, отишао у далеку земљу и тамо све проћердао. Кад је настала глад, морао је да чува свиње и пожелео је да једе храну коју су оне јеле. Тада се десило нешто важно:
„А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“
Лк 15, 17–20
Погледај три корака: син је дошао себи (променио ум), устао и кренуо оцу. А отац? Није чекао на прагу прекрштених руку. Трчао му је у сусрет, загрлио га и пољубио — још пре него што је син изговорио своје речи. И није га примио као слугу:
„А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.“
Лк 15, 22–24
Ко је отац? Бог. Ко је син? Свако од нас кад погреши. А гозба? Она указује на Литургију — повратак за трпезу Оца. У покајању ми устајемо и враћамо се, а Бог нас чека и трчи нам у сусрет. Ниједан грех није већи од Божје љубави.
Христос је дао власт опраштања
Васкрсли Христос јавио се апостолима и рекао им:
„И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“
Јн 20, 22–23
Та власт се у Цркви преноси кроз епископе и свештенике. Али пази: грехе прашта Бог, а свештеник је сведок и служитељ Христов. Зато на налоњу (столићу пред којим се исповедамо) стоје Крст и Јеванђеље — ми се исповедамо Христу.
Зашто није довољно само „рећи Богу у себи“? Зато што грех рањава и заједницу са ближњима и са Црквом. Исповест човека враћа у ту заједницу и спрема га за Причешће. А и нама је потребно да чујемо, од Цркве, да нам је опроштено.
Како изгледа Исповест?
| Корак | Шта се дешава |
|---|---|
| 1. Припрема | молитва, пост, преиспитивање савести; опроштај са онима које смо увредили |
| 2. Почетне молитве | свештеник чита молитве пред Крстом и Јеванђељем |
| 3. Исповедање | искрено и лично — без изговора и без окривљивања других |
| 4. Савет и епитимија | духовни савет; понекад епитимија — духовни лек, не казна |
| 5. Разрешна молитва | свештеник покрива главу покајника епитрахиљем и чита молитву опроштаја |
| 6. Плод | мир, радост, нови почетак; приступање Светом Причешћу |
Пред исповест се можемо молити речима покајног псалма, који је цар Давид написао после свог тешког греха:
„Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мога, и од греха мога очисти ме.“
Пс 50, 1–2
„Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у утроби мојој. Не одбаци ме од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога, и Духом владалачким утврди ме.“
Пс 50, 10–12
Лек, а не казна
Многи се Исповести плаше јер о њој мисле погрешно. Хајде да проверимо три честе тврдње:
Исповест је Тајна исцељења. Као што лекару не кријемо где нас боли, тако ни на Исповести не кријемо грехе — не зато да бисмо били кажњени, него да бисмо оздравили.
Мој пут ка Исповести
Можда си већ ишао (или ишла) на исповест, а можда ће ти ово бити прва. Разговарај са мамом и татом и са својим свештеником о првој — или следећој — Исповести пред Причешће. Ако те нешто тишти, не носи то сам: духовник и родитељи су ту да ти помогну.
Отац не пита где си био. Он трчи да те загрли.