Вера и поверење

Тек је осам сати ујутру, а ти си већ много пута некоме веровао. Попио си чај не проверавајући шта је у њему. Ушао си у аутобус и препустио се возачу кога не познајеш. Купио си пециво, верујући да пекар није ставио ништа штетно. Узео си лек који је преписао лекар, а да ниси прочитао ниједну медицинску књигу. Можеш ли све то да провериш? Не можеш. А шта би било када не би веровао никоме? Не би могао да живиш. Без поверења живот није могућ — а поверење је увек однос према особи, не према податку.

Да ли је довољно знати да Бог постоји?

Апостол Јаков упозорава:

„Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују, и дрхте.“

Јак 2, 19

Ако и демони „верују“, по чему се хришћанска вера разликује од њихове? Демони знају да Бог постоји — али Му се не поверавају и не воле Га. Хришћанска вера није само прихватање да Бог постоји, него лично поверење у Бога Који Се открио у Христу: однос који расте, пролази кроз искушења и сумње и показује се верношћу.

Веровати да — веровати у

У нашем језику постоје две врсте „веровања“:

Зато Символ вере не почиње речима „верујем да Бог постоји“, него:

То „у“ је веома важно. Оно значи: ослањам се на Њега, предајем Му се, остајем Му веран.

Πίστις и амин

Нови Завет је написан на грчком језику. Реч коју преводимо са „вера“ гласи πίστις (пистис) и значи истовремено вера, поверење и верност. Када Писмо говори о вери, не мисли само на оно што је у глави, него на цео однос човека према Богу.

Свака наша молитва завршава се речју „амин“. То је јеврејска реч која долази од корена са значењем „чврст, поуздан“. Кад кажемо „амин“, ми кажемо: „заиста, тако је — ослањам се на то“. Амин није формалност на крају молитве, него мало исповедање вере.

Петар на води

Најлепша слика вере-поверења у Јеванђељу збила се једне ноћи на Галилејском језеру. Христос је послао ученике лађом на другу обалу, а Сам се попео на гору да се моли. Лађа је била насред мора, угрожена од таласа, јер је ветар био противан. Пред зору Христос им је пришао ходајући по мору. Ученици су помислили да је утвара, а Он им је рекао да се не боје. Тада:

„А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста ветар.“

Мт 14, 28–32

Прочитај догађај пажљивије, корак по корак:

„А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији.“

Мт 14, 33

Христос Петра назива „маловерним“ — али га пре тога хвата за руку. Прекор долази тек кад је Петар на сигурном. Вера је поглед упрт у Христа усред бура; кад тај поглед скрене, обузимају нас страх и „таласи“ — оцене, свађе, болест, брига за будућност. Али и тада остаје пут назад: „Господе, спаси ме!“

Када вера ослаби

Да ли сумња значи крај вере? Јеванђеље показује да не мора. Један отац довео је ученицима сина кога је мучио нечисти дух, али они нису могли да му помогну. Када је дошао пред Христа, замолио Га је да им помогне — ако може. Христос му је одговорио:

„А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!“

Мк 9, 23–24

У истој реченици тај човек исповеда веру и признаје да му она није довољна — и моли Христа да му помогне. И Христос је исцелио његовог сина.

Вера и разум

„Да ли верник мора да искључи мозак?“ Посланица Јеврејима овако описује веру:

„А вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“

Јевр 11, 1

Вера не противречи разуму, него иде даље од онога што разум може да провери. Помисли на другог човека: о њему можеш знати много података — где живи, шта воли, какве оцене има — али га заиста познајеш тек када му поверујеш и уђеш у однос с њим. Тако је и са Богом: вера је пут познања Личности.

Одакле вера? Апостол Павле пише:

„Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији …“

Еф 2, 8

Вера је дар Божји — човек је не „производи“ сам. Али Бог је никоме не намеће: дар се слободно прима. Бог пружа руку као Петру, а човек је слободно хвата. То садејство Божје благодати и човекове слободе зовемо синергија.

Вера која је поверење не може да остане затворена у мислима. Она нужно постаје верност и делатна љубав — зато православна вера не учи да је човеку довољна „само вера“ одвојена од живота.

Како вера расте

Како расте поверење међу људима? Кроз време проведено заједно, кроз разговор, држање речи, праштање. Исто је и са вером у Бога:

А најважније: Бог је први веран. Он не напушта човека ни онда кад човек посустане — као што није пустио Петра да потоне. Наша вера је одговор на Његову верност.

Ако те нешто тренутно плаши, покушај да то предаш Христу кратком молитвом, као Петар. Довољне су и само три речи: „Господе, спаси ме!“