Ноћ, Галилејско море, велика бура. Таласи запљускују лађу, ученици — међу њима и искусни рибари — већ мисле да ће потонути. А Исус? Спава на крми, на узглављу, уморан после дугог дана. Пробуде Га у паници. Он устаје, једном речју заповеда ветру и мору — и настаје тишина велика. Ученици, још више уплашени него пре, питају један другог:
„И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и ветар и море слушају?“
Мк 4, 41
Ко је спавао у лађи, а ко је утишао буру? Да ли су то двојица — уморни човек и свемоћни Бог? Или Један? Прошли пут смо видели да је Логос Бог. Данас питамо: да ли је постао прави човек — и како је могуће да је Један истовремено и Бог и човек?
Јеванђеља сведоче
Јеванђеља не теоретишу о Христу. Она приповедају — и у тим причама видимо две стране исте Личности.
| Сведоче о човештву | Сведоче о божанству |
|---|---|
| рођен од Дјеве; „напредоваше у премудрости и у расту“ (Лк 2, 52) | опрашта грехе — што може само Бог (Мк 2, 5–12) |
| огладнео у пустињи (Мт 4, 2); уморан од пута седи на извору (Јн 4, 6) | утишава буру (Мк 4, 39) |
| заплакао на гробу Лазаревом (Јн 11, 35) | васкрсава Лазара (Јн 11, 43–44) |
| моли се у Гетсиманији да Га мимоиђе чаша (Мт 26, 39) | „Ја и Отац једно смо“ (Јн 10, 30) |
| умире на Крсту (Јн 19, 30) | васкрсава; Тома исповеда: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28) |
Има ли догађаја који не може да се стави само у једну колону? Има — гроб Лазарев. Исти Онај Који се „потресе у духу“ и плаче:
„Исусу ударише сузе.“
Јн 11, 35
…неколико тренутака касније стоји пред отвореном пећином:
„И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздрешите га и пустите нека иде.“
Јн 11, 43–44
Не плаче један, а васкрсава други. Исти Христос плаче као човек и васкрсава као Бог.
Шта и ко
Да бисмо о томе говорили тачно, потребно нам је једно разликовање које су Свети Оци брусили вековима:
- природа (суштина) одговара на питање шта неко јесте — Бог, човек;
- личност (грч. ипостас) одговара на питање ко неко јесте.
Христос је један Ко — вечни Син Божји, Логос — а двоструко шта: савршен Бог и савршен човек. Свети Оци кажу да је Логос постао човек „не престајући бити Бог“.
Још једна прецизност. Христово човештво никада није постојало „само за себе“, као засебан човек кога би Логос накнадно изабрао и „усвојио“. Од првог тренутка зачећа у утроби Дјеве, Његова људска природа постоји у Личности Логоса. Зато у Христу нема „човека Исуса“ поред „Сина Божјег“ — постоји један Син Божји Који је постао човек.
Две грешке и одговор Цркве
У V веку појавила су се два супротна одговора на питање „ко је Христос“. Оба су звучала разумно — и оба су угрожавала наше спасење.
| Учење | Шта је тврдило | Шта губи | Одговор Цркве |
|---|---|---|---|
| Несторије | у Христу су „двојица“ — Син Божји и човек Исус, само морално повезани; Марија је „Христородица“, а не Богородица | јединство — Бог није заиста постао човек | III васељенски сабор, Ефес 431: једна Личност; Марија је Богородица |
| Евтихије (монофизити) | људска природа се „растопила“ у божанској као кап меда у мору | човештво — Христос није заиста као ми | IV васељенски сабор, Халкидон 451: две природе у једној Личности |
Богородица. Несторије је тврдио да Марија није родила Бога, него човека Исуса, са којим се Бог касније повезао. Свети Кирило Александријски и Сабор у Ефесу одговорили су: Марија није родила „природу“, него Личност — а Личност Коју је родила јесте вечни Син Божји, рођен од Оца пре векова, а од ње по телу у времену. То је веровала Црква од почетка; Јелисавета је, испуњена Духом Светим, Марију поздравила овако:
„И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени?“
Лк 1, 43
Ко брани име Богородица, брани истину да је Бог заиста постао човек.
Четири прилога Халкидона
Халкидонски сабор (451) исповедио је да је Христос један и исти Син, савршен у божанству и савршен у човештву, истинити Бог и истинити човек, познат у две природе које су сједињене:
| Прилог | Шта значи | Против кога |
|---|---|---|
| несливено | природе се не мешају у неку трећу | монофизита |
| непретворено | ниједна се не претвара у другу (зато кажемо и: непроменљиво) | монофизита |
| нераздељиво | не деле се на две личности | Несторија |
| неразлучно | никада се више не раздвајају — ни на Крсту, ни у гробу, ни на небу | Несторија |
Лакше их памтиш у паровима: прва два чувају разлику природа, друга два јединство Личности. Халкидон не објашњава тајну до краја — он поставља ограде око ње, да је не бисмо изгубили ни на једну ни на другу страну.
Две воље, две енергије
Ако је Христос примио целу људску природу, онда је примио и људску вољу и људску делатност (енергију). У VII веку неки су ипак тврдили да Христос има само једну, божанску вољу (монотелитство). Свети Максим Исповедник супротставио им се по цену мучеништва — одсечени су му десна рука и језик. Његово учење потврдио је VI васељенски сабор (Цариград, 680–681): у Христу су две воље и две енергије, божанска и људска, али без сукоба — свака природа делује оно што јој је својствено, у заједници са другом.
Најјасније то видимо у Гетсиманији:
„И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“
Мт 26, 39
Ово је стварна људска воља која се ужасава смрти — природно, као свака здрава људска природа. А опет, она слободно и с љубављу пристаје уз вољу Божју. Ту, у Гетсиманији, оно што је Адам покварио непослушношћу почиње да се исцељује: људска воља у Христу први пут потпуно и слободно каже Богу „да“.
Без греха
Христос је узео целу људску природу са њеним невиним слабостима — глађу, жеђу, умором, сузама, смрћу. Али не и грех:
„Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без греха.“
Јевр 4, 15
Грех не припада људској природи као таквој — он је њена болест. Зато Христос, Који је безгрешан, није „мање човек“ од нас. Он је човек онакав какав је човек замишљен: потпуно жив, потпуно слободан.
Бог је страдао у телу
Пошто је у Христу једна Личност, сва Његова дела и сва Његова „искуства“ припадају једном истом Сину Божјем. Зато Црква говори смело — смелије него што би рекла филозофија:
„Коју ни један од кнезова овога века није познао; јер да су је познали, не би Господа славе разапели.“
1 Кор 2, 8
„Господ славе“ је распет. Апостол Павле, на растанку са епископима у Милиту, говори о Цркви „Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап 20, 28). Како Бог може имати крв? Тако што Онај Ко је проливао крв јесте Бог — али је страдао по Свом човештву. Божанска природа сама по себи не страда; страда Син Божји, у телу које је учинио Својим.
То се зове општење својстава: оно што припада једној природи исказујемо о једној Личности. Зато можемо рећи и „Марија је родила Бога“ и „Син Божји је умро“ — а да природе не помешамо. Свети Оци за то користе слику гвожђа у ватри: ужарено гвожђе гори и пече као ватра, а остаје гвожђе. Свака слика је ипак само делимична — Бог није ватра, нити се ишта у творевини може потпуно упоредити са Христом. Никако не користи слике мешања (кафа и млеко): то је управо монофизитска представа.
Зашто је то важно за мене?
Свети Григорије Богослов (IV век) рекао је реченицу која сажима цео овај час:
Размисли:
- Да Христос није имао праву људску душу и вољу, наша душа и воља не би биле исцељене — остале бисмо изван спасења.
- Да Христос није истинити Бог, у Њему се не бисмо сусрели са Самим Богом — само са још једним добрим човеком.
Само ако је истинити Бог, Христос нас сједињује са Богом; само ако је истинити човек, наша природа је у Њему исцељена и узнесена. Зато хришћани у Христу не виде само узор, него место сусрета Бога и човека — заувек.
Пази како говориш
| Погрешно (зашто) | Тачно |
|---|---|
| „Бог је боравио у човеку Исусу“ (несторијански — два субјекта) | Син Божји је постао човек. |
| „Исус је човек кога је Бог усинио“ (Христос као „усвојени“ човек) | Син Божји је по природи Син; ми смо деца Божја по благодати. |
| „Христос је био Бог који је само изгледао као човек“ (докетизам) | Христос је истински човек — гладан, уморан, смртан. |
| „Христово човештво се претопило у божанство“ (монофизитски) | Природе остају несливене — и после Васкрсења. |
| „Христос је пола Бог, пола човек“ | Христос је сав Бог и сав човек. |
Песма Цркве
На свакој Литургији, после другог антифона, пева се песма у којој је сажета цела данашња лекција. По предању, саставио ју је цар Јустинијан (VI век):
Јединородни Сине
Јединородни Сине и Речи Божја, бесмртан си, и изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и приснодјеве Марије, и непроменљиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, и смрћу смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас.
Пронађи у њој речи које исповедају да је Христос Бог („Јединородни Сине и Речи Божја“, „бесмртан“, „један од Свете Тројице“) и речи које исповедају да је постао човек („оваплотиш“, „постао си човек“, „био си распет“). Видиш ли и Халкидон („непроменљиво“) и Ефес („од Свете Богородице“)? Песма каже да је Бесмртни био распет — то је општење својстава у литургијском језику.