Шта имају заједничко биологија, геологија, логика и дијалог? Сви носе грчку реч логос — „реч“, „смисао“, „разум“, „наука о нечему“. Грчки филозофи питали су се зашто је свет уређен, а не хаос, и одговарали: у свету делује логос, безлични разум који све држи у реду. А сада замисли нешто много смелије: да Смисао света није нешто, него Неко. Да има лице. Да те познаје по имену. Управо то тврди почетак Јеванђеља по Јовану.
Логос — Неко, а не нешто
Филозоф Хераклит (VI–V век пре Христа) говорио је о логосу као о вечном закону по коме се све збива; стоици су у логосу видели божански разум који прожима космос. Тај логос, међутим, никога не воли и никоме се не обраћа — он је принцип, а не личност.
Јован користи реч познату Грцима, али јој даје сасвим нов садржај. Његов Логос је вечни Син Божји, Друга Личност Свете Тројице. И Јован не пише о Њему као о идеји, него као сведок: у својој првој посланици каже да су апостоли Логоса живота чули, видели очима својим и рукама опипали (1 Јн 1, 1). Онога Кога филозофи траже као безлични разум, Јован назива по имену: Исус Христос.
Зато на икони Христа Сведржитеља (Пантократора) Христос у руци држи Јеванђеље, понекад отворено на речима Пролога. Реч Божја држи — Реч Божју.
Пролог Јеванђеља по Јовану
Првих осамнаест стихова Јеванђеља по Јовану зову се Пролог. Ово је њихово срце:
„У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.“
Јн 1, 1–3
„И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.“
Јн 1, 14
Пролог можемо да читамо у четири корака:
| Стихови | Шта сазнајемо о Логосу |
|---|---|
| Јн 1, 1–3 | постоји вечно („у почетку“ — пре сваког почетка), код Оца је, и Бог је; све је постало кроз Њега |
| Јн 1, 4–9 | у Њему је живот; Он је Светлост истинита која обасјава сваког човека; Јован Крститељ сведочи о Њему |
| Јн 1, 10–13 | свет Га није познао, своји Га нису примили; али онима који Га примише даде власт да постану чеда Божја |
| Јн 1, 14–18 | Логос је постао тело и настанио се међу нама; видели смо Његову славу; Јединородни нам је објавио Оца |
Обрати пажњу на три речи.
„У почетку беше“. Стих намерно подсећа на прве речи Библије: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост 1, 1). Али у Постању „у почетку“ нешто настаје, а код Јована Логос у почетку већ јесте. Када је почело време, Логос није почео — Он је био.
„Постаде тело“. Реч тело (грч. саркс) у Писму не значи само месо и кости, него целог човека, у свој његовој крхкости и смртности. Логос није узео „омотач“, него потпуну људску природу — тело, душу, ум и вољу.
„Настани се“. Грчки глагол буквално значи „разапе шатор“. Као што је Бог у пустињи пребивао међу Израиљем у Шатору састанка, тако сада пребива међу људима — у телу. Бог није „посетио“ свет на тренутак; Он је ту подигао Свој шатор.
Створење или Бог?
Почетком IV века свештеник Арије из Александрије почео је да учи да је Син највише и најсавршеније створење — али ипак створење. Његова парола гласила је: „Било је када Га није било.“ Звучало је побожно и логично: ако је Син „рођен“, мора да има почетак.
Свети Атанасије Велики, тада млади ђакон, а касније епископ Александрије, видео је шта је у питању: наше спасење. Ако Син није Бог, онда нас није ни спасао — јер створење не може да сједини створење са Богом. Само Онај Ко је истинити Бог може да обнови икону Божју у човеку, да победи смрт и да нас уведе у божански живот. Ако би посредник био створење, између нас и Бога остао би понор.
Први васељенски сабор у Никеји (325) исповедио је да је Син:
- „рођен, а не створен“ — рођење Сина од Оца је вечно; оно не значи почетак у времену, нити деобу Очеве суштине;
- „једносуштан Оцу“ (грч. homoousios) — исте божанске природе као Отац, не „сличан“ Њему, него Бог као и Отац.
Отац је извор Сина — Син је од Оца, а не Отац од Сина — али не по времену и не по достојанству. Нема „вишег“ и „нижег“ Бога.
Ову веру Црква исповеда на свакој Литургији. Ево чланова Символа вере о Сину:
Символ вере (о Сину Божјем)
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединороднога, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
Овако ову молитву пишемо и молимо на црквенословенском језику, старим црквеним словима:
Прочитај још једном: „Светлост од Светлости“ — као што светлост рађа светлост, а да се не умањи; „Бога истинитог од Бога истинитог“ — ни трага од „нижег бога“; „кроз Кога је све постало“ — Јн 1, 3 у Символу.
Зашто се Логос оваплотио?
Символ вере одговара кратко: „ради нас људи и ради нашега спасења“. Писмо тај одговор отвара у неколико праваца.
„Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни.“
Јн 3, 16
Први разлог је љубав. Други — победа над смрћу:
„А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање.“
Јевр 2, 14–15
Трећи — да постанемо деца Божја по благодати (Јн 1, 12), и више од тога:
„Кроз које су нама дарована драгоцена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избегнувши похотну трулеж у свету.“
2 Пт 1, 4
И четврти — да нам открије Оца:
„Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави.“
Јн 1, 18
Свети Атанасије све то сажима у мисао коју смо већ срели: Бог је постао човек да би човек постао бог — по благодати, не по природи.
Важно је још нешто. Оваплоћење није Божји „резервни план“, смишљен тек кад је човек згрешио. Оно је израз вечне Божје љубави и воље да творевину сједини са Собом. Због греха, оваплоћење постаје и спасење: исцељење болесне природе и победа над смрћу. Бог није дошао само да „поправи штету“, него да доведе човека тамо куда је од почетка био позван.
Пази на речи
| Погрешно | Тачно |
|---|---|
| Логос је „нижи бог“, нешто између Бога и света (субординационизам). | Син је једнак Оцу по суштини; Отац је извор Сина, али не по времену и не по достојанству. |
| Логос је филозофски појам, безлични разум. | Логос је Личност — Син Божји Који се оваплотио у историји. |
| Логос је узео само тело, а Његово божанство заменило је људски ум и душу. | То је учио Аполинарије, и Црква је то одбацила. Логос је узео потпуну људску природу. |
| Син је имао почетак, као свако дете. | Рођење Сина од Оца је вечно — „пре свих векова“ — и не подразумева почетак у времену ни деобу суштине. |
Од Пролога до Литургије
Пролог Јеванђеља по Јовану чита се на Васкршњој Литургији. Зашто баш на Васкрс? Зато што Васкрсење показује ко је заиста Онај Који је постао тело: Он није само учитељ који је умро, него Логос Који је Својом смрћу победио смрт. А Символ вере певамо на свакој Литургији, као заједничко исповедање свих који ће приступити Чаши.
Смисао света, дакле, није безлична идеја. То је Личност Која нас воли и Која је дошла к нама.