Пред смрћу сви ћутимо. И најречитији човек на сахрани пријатеља не зна шта да каже, а свака утеха звучи мало и касно. Шта на то каже Бог? Јеванђелист Јован одговара једним догађајем, у коме се сусрећу две слике које изгледају неспојиво: Христос плаче на гробу Свог пријатеља — и Христос виче у гроб, а мртвац излази. Тај догађај у Витанији покренуо је све што се затим збило у Јерусалиму: свечани дочек, али и одлуку да се Исус убије. Зато Црква васкрсењем Лазаревим и уласком у Јерусалим отвара Страдалну седмицу.
Витанија — пријатељ који спава
Витанија је село око три километра од Јерусалима, на путу преко Маслинске горе (Јн 11, 18). Ту су живели Лазар и његове сестре Марта и Марија, Христови пријатељи. Када је Лазар оболео, сестре су послале по Исуса — а Он је намерно остао још два дана тамо где је био (Јн 11, 6). Затим је рекао ученицима:
„Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.“
Јн 11, 11
Ученици су помислили да је реч о обичном сну, па им је Христос отворено рекао да је Лазар умро (Јн 11, 12–14). Али Његова прва реч остаје: за Њега је смрт сан из кога се буди. Отуда хришћани за упокојене кажу уснули и почивши, а реч гробље на грчком (кимитирион) значи спаваоница. То није улепшавање смрти, него вера у Онога Који буди.
Марта исповеда веру
Када је Христос стигао, Лазар је већ четири дана лежао у гробу (Јн 11, 17). Марта Му излази у сусрет са болом који познаје свако ко је изгубио ближњег: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“ (Јн 11, 21). Христос јој каже да ће јој брат васкрснути, а она одговара оним што је научила — да ће васкрснути „о васкрсењу у последњи дан“ (Јн 11, 24). Тада следи разговор који је средиште целе приче:
„Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово? Рече му: Да, Господе! Ја верујем да си ти Христос Син Божији који долази у свет.“
Јн 11, 25–27
Пажљиво погледај шта је Христос урадио. Марта говори о васкрсењу као о догађају на крају времена. Христос јој одговара да је васкрсење Личност — и да та Личност стоји пред њом. Он не каже „ја ћу васкрснути“, него „Ја сам васкрсење и живот“. Живот више није нешто што Бог даје издалека, него Онај Који је дошао међу нас. Мартино исповедање да је Он Христос, Син Божји, стоји уз Петрово као једно од највећих исповедања вере у Јеванђељу.
Сузе Богочовека
Затим долази Марија, пада Христу пред ноге и плаче, а са њом плачу и људи који су дошли да теше сестре:
„Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше!“
Јн 11, 33–36
Зашто Христос плаче, кад зна да ће за неколико тренутака Лазара васкрснути? Зато што је истински човек: воли пријатеља, тугује са сестрама, потресен је пред гробом. Али Његове сузе нису само туга за једним човеком. Бог није створио човека за смрт; смрт је туђинац у Божјем свету, последица одвајања од Извора живота. Христос плаче над смрћу сваког човека — и зато је и дошао да је победи. Ни питање „Где сте га метнули?“ не значи да нешто не зна; Он пита као човек који стоји међу људима и иде са њима до гроба.
„Лазаре, изиђи напоље!“
Христос долази до гроба — пећине затворене каменом — и тражи да се камен уклони. Марта, практична као увек, упозорава:
„Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.“
Јн 11, 39
Ова реченица није случајно забележена. Тело је већ почело да се распада; нико није могао рећи да је Лазар био само „привидно мртав“ или у несвести. Јеванђелист наглашава да је смрт била потпуна — да би и чудо било јасно:
„И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздрешите га и пустите нека иде.“
Јн 11, 43–44
Христос не дотиче гроб, не изговара дуге молитве — Он зове по имену, као што се зове неко ко спава. Ипак, морамо јасно разликовати ово чудо од Васкрсења Христовог:
| Лазарево васкрсење | Христово Васкрсење | |
|---|---|---|
| у какав живот | враћа се у исти, смртни живот | прелази у нов, бесмртни, прослављени живот |
| шта бива после | Лазар ће поново умрети | „више не умире; смрт више не влада њиме“ (Рим 6, 9) |
| погребни повоји | излази увијен у њих | повоји остају у празном гробу |
| значење | знак и потврда општег васкрсења | почетак општег васкрсења — пут отворен за све |
Лазар је, дакле, „оживљен“, а Христос је васкрсао. Али Лазарево васкрсење је залог: оно што је Христос учинио једном пријатељу у Витанији, учиниће са свима „у последњи дан“. Зато Црква пева да је Христос, васкрснувши Лазара пре Свог страдања, унапред потврдио опште васкрсење — да ученици, кад Га виде на Крсту, знају да је Он Господ живота.
Одлука у Синедриону
Многи који су видели чудо поверовали су у Христа (Јн 11, 45). Али вест је стигла и до првосвештеника и фарисеја. Они су се уплашили да ће народ поћи за Исусом, а Римљани, који су тада владали Јудејом, угушити сваки покрет и „узети … и земљу и народ“ (Јн 11, 48). Тада је првосвештеник Кајафа рекао:
„А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа; нити помишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умрети за народ; и не само за народ, него и да расејану децу Божију сабере у једно.“
Јн 11, 49–52
Кајафа је мислио политички: боље да страда један него многи. А јеванђелист у његовим речима чује нешто што Кајафа сам није разумео — Христос ће умрети да би расејану децу Божју сабрао у једно. Највећа иронија ове приче је у томе што Онај Који је вратио живот Лазару због тога бива осуђен на смрт. Живот плаћа живот.
Ова одлука била је дело једне групе вођа у страху за свој положај и свој народ — није „кривица“ једног народа. Јевреји су били и Марта, и Марија, и Лазар, и апостоли, и многи који су тог дана поверовали.
Цар на магарету
Шест дана пре Пасхе Христос је поново у Витанији, на вечери, а Лазар седи са Њим за трпезом (Јн 12, 1–2). Сутрадан полази у Јерусалим. Свако од јеванђелиста бележи тај дан, а Матеј и Јован истичу да се тиме испунило пророштво. Пророк Захарија је, неколико векова раније, писао:
„Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину.“
Зах 9, 9
Христос је, дакле, намерно изабрао магаре. Цареви и војсковође улазили су у градове на ратним коњима; Он улази као Цар мира. Народ Му простире хаљине и гране по путу и кличе:
„А народ, који иђаше пред њим и за њим, викаше говорећи: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“
Мт 21, 9
| Знак | Значење |
|---|---|
| магаре, а не ратни коњ | Цар мира и кротости; Његово Царство није од овога света |
| палмове гране (Јн 12, 13) | дочек победника и цара |
| хаљине прострте по путу | поклон и признање цару |
| „Осана“ | јевр. „спаси, молимо“ — молитва која је постала поклич славе |
| деца кличу у храму | Бога славе они чистог срца (Мт 21, 15–16) |
Многи су тада очекивали политичког месију — вођу који ће збацити римску власт и обновити царство Давидово. Христос јесте Цар, али не такав. Неколико дана касније Он ће то рећи Пилату:
„Исус одговори: Царство моје није од овога света; кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде.“
Јн 18, 36
„Осана“ и „Распни га“
Иста река људи која је на улазу у град певала „Осана“ за неколико дана стајала је пред Пилатом и викала „распни га!“ (уп. Јн 19, 15). Како је то могуће? Људска слава је непостојана: одушевљење траје док су очекивања испуњена. Када се показало да Христос неће збацити Римљане, него иде на Крст, многи су се разочарали.
Ово није прича о „њима“, него о нама. И ми лако кличемо „осана“ кад је вера лепа и лака — на празнику, у литији, у заједници. Право питање је шта ће остати од нашег „осана“ кад вера постане тешка: кад треба да се определимо пред друштвом, да опростимо, да издржимо. Пријатељ Христов није онај ко се одушеви, него онај ко остане.
Осана на свакој Литургији
Поклич „осана“ и речи „благословен који долази у име Господње“ нису измишљени тог дана. Узети су из псалма 117, који су поклоници певали идући у храм, и у коме се помињу чак и празничне гранчице:
„О Господе спаси! О Господе, поведи добро! Благословен Који долази у Име Господње; благословисмо вас из дома Господњег. Бог је Господ и јави се нама; саставите празник с гранчицама (врбице) до рогова жртвеника.“
Пс 117, 25–27
Народ је у Христу препознао Онога о Коме псалам пева. Црква је те речи сачувала заувек: на свакој Литургији, у тренутку када почиње средишња молитва над Даровима, народ пева:
Победна песма на Литургији
Свет, Свет, Свет, Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама.
Тако и данас дочекујемо Христа Који „долази“ — не више на магарету у Јерусалим, него у Светој Тајни Причешћа, међу Своје.
Врбица и Цвети
Лазарева субота (у народу Врбица) и Цвети (недеља пред Васкрс) су два празника са једним смислом. По речима њиховог заједничког тропара, Христос је васкрсењем Лазара пре Свог страдања потврдио опште васкрсење, а ми, као деца, носећи знаке победе, кличемо Победитељу смрти: Осана на висини, благословен Који долази у име Господње.
- Врбица: деца са звончићима и освећеним врбовим гранчицама иду у литији око храма — као јерусалимска деца која су клицала Христу. Врба замењује палме, које у нашим крајевима не расту.
- Лазарева субота је једини дан ван недеље када се служи недељна, васкршња служба. Некада је била један од великих крштењских дана, па се на Литургији, уместо Трисвете песме, пева:
Крштењска песма
Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
- Цвети: освећене гранчице носе се кући и стављају поред иконе, као знак да смо и ми дочекали Христа.
Народни обичаји су лепи и вредни, али их треба разликовати од богослужења: врба нема никакво „магијско дејство“. Она је знак — наше „осана“ које носимо кући. Ова два дана су празници радости пред Страдање: Црква нас учи да на Крст гледамо у светлости Васкрсења. Пошто зависе од датума Васкрса, Врбица и Цвети су покретни празници — сваке године падају у други датум.
Лазар је назван „пријатељем“ Христовим. Тај назив је отворен за свакога ко пође за Оним Који је васкрсење и живот — и ко Му остане веран и кад после Цвети дође Велики петак.