Шта људи данас кажу ко је Исус? Добар учитељ морала. Мудрац, као Сократ или Буда. Пророк. Револуционар. Мит. Готово свако има неко мишљење о Њему — али то мишљење ретко кога обавезује. Пре две хиљаде година Христос је Својим ученицима поставио исто питање, а онда — још једно, које се више није могло заобићи: „А ви шта велите ко сам ја?“ Одговор на њега отвара пут — и то пут који води и на гору славе и на Голготу.
Прекретница на путу
Погледај карту Свете Земље. На северу, у подножју планине Хермон, налази се Кесарија Филипова; далеко на југу — Јерусалим. Догађаји о којима учимо означавају прекретницу: Христово деловање у Галилеји прелази у пут ка Јерусалиму — ка Крсту. Зато овом лекцијом почиње нова наставна тема.
Исповедање у Кесарији Филиповој
„А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човечији? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.“
Мт 16, 13–17
Петрово исповедање није плод „тела и крви“ — људског закључивања, учености, утиска — него откривења Оца. Вера није само мишљење до кога смо дошли, него дар који примамо.
„А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.“
Мт 16, 18
Име Петар (грч. Петрос) значи „камен“. Шта је камен на коме је сазидана Црква? Свети Оци, нарочито Свети Јован Златоусти, тумаче га пре свега као Петрову веру и исповедање Христа као Сина Божјег. То исповедање је темељ Цркве — и сваки ко исповеда исту веру, стоји на истом камену.
„Иди од мене, сатано“
А онда, одмах после најлепшег исповедања, нешто неочекивано:
„Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити теби. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.“
Мт 16, 21–23
Петар, који је тек исповедио Христа, сада Га одвраћа од Крста. Зашто тако оштар одговор? Зато што Петар, не знајући, понавља искушење из пустиње: Месија без страдања, царство без Крста. Христос спасава управо Крстом; ко Га одвраћа од Крста, мисли „људски“. Шта то говори о нама? Да је могуће исповедати Христа речима, а одбацивати Крст у животу. Зато Христос одмах додаје:
„Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“
Мт 16, 24–25
Пут Христов је и пут ученика. „Крст свој“ није свака непријатност, него верност Христу и љубав која кошта.
Шта се догодило на гори
Шест дана касније, Христос води тројицу ученика на гору. Јеванђеља не наводе њено име; по Предању, то је гора Тавор у Галилеји.
„И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их и, гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они, подигнувши очи своје, никога не видеше до Исуса сама. И када силажаху са горе, заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне.“
Мт 17, 1–9
Лука додаје две појединости које мењају све:
„А око осам дана после ових речи, узе он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одело његово бело и блистајуће. И гле, два човека говораху с њим, а то беху Мојсеј и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму.“
Лк 9, 28–31
Христос се преображава док се моли. А Мојсије и Илија не разговарају с Њим о слави, него о Његовом исходу у Јерусалиму — о Крсту. На гори славе говори се о страдању.
Читамо икону
Икона Преображења је једна од најстаријих празничних икона. „Читајмо“ је одозго надоле:
| На икони | Значење |
|---|---|
| Христос у белој, сјајној одећи, у светлом кругу (мандорли) из кога излазе зраци | божанска слава, нестворена светлост која извире из Њега Самог — не обасјава Га споља |
| Илија (лево) и Мојсије (десно, са таблицама Закона) | Пророци и Закон сведоче о Христу; Мојсије је умро, а Илија је жив узнесен — Христос је Господ живих и мртвих |
| Петар, Јаков и Јован испод — попадали | човек не може да поднесе славу без благодати; Петар клечи и подиже руку, Јован пада, Јаков пада уназад |
| понегде мале сцене успона и силаска са горе | на гору се пење са Христом, а са ње се силази у свет |
| облак и глас (у тексту Јеванђеља) | Отац сведочи гласом: „Ово је Син мој љубљени“; светли облак Оци тумаче као знак Духа Светога — јавља се Света Тројица |
Зашто су апостоли насликани како падају, а Мојсије и Илија стоје мирно? Апостоли још нису прошли кроз Крст и Педесетницу. А праведници Старог Завета сада, најзад, стоје пред Оним Кога су вековима ишчекивали.
Зашто Преображење пред страдање?
Црква одговор пева у кондаку празника: Христос је ученицима показао Своју славу на гори да би, када Га виде распетог, разумели да је Његово страдање добровољно, и да би свету проповедали да је Он заиста сјај Очев. Слава Тавора није „утеха пре невоље“, него кључ за разумевање Крста: Онај Који виси на Крсту јесте Господ славе.
А у тропару празника Црква пева:
Тропар Преображења
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху да поднесу. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби!
Три јеванђелиста и један сведок
Преображење описују сва три синоптичка јеванђеља, а на њега се, годинама касније, позива и сам апостол Петар:
| Извор | Особеност | Шта нам додаје |
|---|---|---|
| Мт 17, 1–9 | лице Његово засија као сунце; ученици падају ничице, а Христос их додирује: „Устаните и не бојте се“ | нежност Христова према уплашенима |
| Мк 9, 2–10 | хаљине беле као снег, какве ниједан белилац на земљи не може тако убелити; Петар не зна шта да каже | искреност сведока — Петрова збуњеност |
| Лк 9, 28–36 | Христос се преображава док се моли; Мојсије и Илија говоре о Његовом исходу у Јерусалиму | веза молитве и преображења; веза Тавора и Крста |
| 2 Пт 1, 16–18 | Петар сведочи да нису следили измишљене бајке, него су били очевици и чули глас на светој гори | лично сведочанство апостола |
„Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа следујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства његова. Јер он прими од Бога Оца част и славу када му дође овај глас од величанствене славе: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.“
2 Пт 1, 16–17
Да ли разлике слабе сведочанство? Напротив. Када би се четири извештаја поклапала од речи до речи, личили би на договорену изјаву. Сведоци истог догађаја истичу различите појединости — то је знак истинитог, а не измишљеног сведочења. Разлике се не искључују, него допуњују.
Солун, XIV век
Хиљаду триста година после Тавора, светлост Преображења постала је средиште великог спора у Цркви.
На Светој Гори монаси исихасти (од грч. исихија — „тишина“) живели су у тиховању и непрестаној Исусовој молитви:
Исусова молитва
Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.
Сведочили су да у молитви, очишћеног срца, виде светлост Тавора. Учени монах Варлаам Калабријски, из јужне Италије, исмевао их је. У њихову одбрану стао је Свети Григорије Палама, и сам светогорски монах, касније архиепископ солунски.
| Варлаам тврди | Свети Григорије Палама одговара |
|---|---|
| Бога можемо познати само разумом и закључивањем, не искуством. | Бог је по суштини недоступан, али Се стварно даје у Својим нествореним енергијама; свети Га познају искуством заједнице, у молитви. |
| Светлост на Тавору била је створена појава, која је дошла и прошла. | Светлост Тавора је сјај божанства, нестворена — иначе апостоли не би видели Бога, него само неки знак. |
| Монаси обмањују себе када кажу да виде Бога. | Чистота срца и молитва чине човека способним да прими благодат: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт 5, 8). |
Сабори у Цариграду (1341. и 1351. године) потврдили су учење Светог Григорија Паламе. Црква га прославља у другу недељу Великог поста, одмах после Недеље Православља — као наставак победе Православља. Исихазам је био близак и Србима: Хиландар је био једно од његових средишта.
Зашто је то важно за нас? Да је таворска светлост само створена појава, апостоли на гори не би видели Бога, него тек неки знак о Њему — а ни ми у молитви и Светим Тајнама не бисмо додиривали Њега Самог. Палама сведочи супротно: у нествореној светлости човек заиста сусреће живога Бога. Зато циљ хришћанског живота може бити обожење — о чему смо учили у лекцији Обожење — циљ хришћанског живота. И затвара се круг са Блаженствима: исти пут — чистота срца — води ка виђењу Бога.
Апостол Павле каже да је преображење позив свакоме од нас:
„Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа.“
2 Кор 3, 18
„Добро нам је овде бити“
Петар жели да начини три сенице и да остане на гори. Ко не би? Али Христос води ученике назад у долину — где их чекају болесници, неверје, а затим Јерусалим и Крст. Где је данас „Тавор“ за хришћанина? На Литургији окушамо славу Царства — „добро нам је овде бити“ — али се из ње враћамо у свет, носећи и Крст и светлост.
Празник Преображења славимо 19. августа. Тада се у храму освећује грожђе и друго воће — првине творевине. То је знак да преображење није само за човека: и цела творевина биће једном преображена и испуњена славом Божјом.
Од Тавора до Голготе
Силазећи са горе, Христос забрањује ученицима да говоре о виђењу „док Син Човечији из мртвих не васкрсне“ (Мт 17, 9). Зашто баш до Васкрсења? Зато што се Тавор може разумети тек у светлости Крста и Васкрсења. Пре тога би ученици, као Петар у Кесарији, хтели славу без Крста.
Ми живимо после Васкрсења. Зато смо позвани да ту светлост сведочимо. Врати се на почетак: шта ти кажеш — ко је Исус? Не „добар учитељ“, него „Син Бога живога“ — Онај Који иде на Крст обасјан светлошћу Тавора. Покушај ове седмице, пре учења или пред сан, да неколико пута тихо изговориш Исусову молитву. Не због виђења — него да би Он био присутан у твом дану.