Стари грчки мит прича о младићу Нарцису, који је угледао свој одраз у мирној води и толико се загледао у њега да више није могао да се одвоји. Није јео, није спавао, није чуо никога ко га је звао — и тако је, загледан у себе, пропао. Мит је стар, али језеро није пресушило. Данас га носимо у џепу: екран, селфи, број лајкова, профил који бира само најбоље кадрове. Шта се дешава човеку који, гледајући свет, на крају види само себе?
Шта је егоизам?
Реч егоизам долази од латинског его — „ја“. То је став у коме је „ја“ мерило свега, а други људи постају средство (ако ми користе) или сметња (ако ми сметају). У отачком језику за то постоји старија и прецизнија реч: самољубље, грчки филаутија.
Егоизам ретко изгледа „зло“ на први поглед. Најчешће се крије у навикама, у равнодушности, у тихој потреби да будемо примећени, у томе како „природно“ узимамо најбоље за себе. Зато је ова лекција позив на самоиспитивање — не на осуђивање других, нити на осуђивање себе.
Да ли је свака брига о себи егоизам?
Не. Христос не каже „мрзи себе“. Када наводи другу највећу заповест, Он подразумева и љубав према себи:
„А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“
Мт 22, 39
Човек је створен као икона Божја. Ко то зна, поштује и себе — своје тело, своје дарове, свој живот. Хришћанство не учи презиру према себи. Проблем није брига о себи, него затварање у себе.
| Здрава љубав према себи | Егоизам (самољубље) |
|---|---|
| поштујем себе као икону Божју | сматрам себе мерилом свега |
| бринем о телу као о храму Духа Светога (1 Кор 6, 19) | тело и уживање постају идол |
| развијам дарове да бих служио | дарове користим да бих се истицао |
| отворен сам за друге | други су ми средство или сметња |
„Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“
1 Кор 6, 19
Обрати пажњу на крај стиха: „нисте своји“. Ни здрава брига о себи није самоме себи циљ — тело и дарове чувамо јер су дар и јер кроз њих служимо.
Човек који разговара сам са собом
Христос је егоизам насликао у једној краткој причи. Прочитај је пажљиво — и броји колико пута богаташ каже „ја“, „мој“ и „свој“:
„Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати летину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“
Лк 12, 16–21
С ким богаташ разговара? Само са собом — „размишљаше у себи“, „казаћу души својој“. У његовом говору нема ни Бога ни ближњих: ни захвалности за род, ни помисли на гладне, ни питања шта би Бог желео. Његов грех није у томе што има, него у томе што у његовом свету нема никог другог. Бог га назива „безумником“ јер је заборавио најважније: да живот није његово власништво.
Егоизам је, на крају, самоћа коју сами себи бирамо. Богаташ има пуне житнице, а нема никога.
Одакле егоизам?
Писмо одговара причом о грехопаду. Змија обећава прародитељима:
„Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.“
Пост 3, 5
Човек је био позван да постане сличан Богу — али у заједници са Њим, кроз љубав и послушност. Искушење је гласило: постани „као Бог“, али без Бога, мимо Њега, сам себи мерило. То је први окрет од Бога ка себи — почетак самољубља. Последица се види одмах: када Бог пита Адама шта је учинио, он не каже „згрешио сам“, него оптужује:
„А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.“
Пост 3, 12
Адам окривљује Еву (и посредно Бога, Који му ју је дао), Ева змију. Заједница која је била „тело једно“ распада се на појединце који бране сваки себе.
Личност или индивидуа
Зашто је затварање у себе толико разорно? Зато што је човек створен по икони Бога Који је Света Тројица — Отац, Син и Дух Свети, Који живе од вечности у савршеној заједници љубави. Човек је зато створен за однос. Пуна личност постаје само у заједници: када воли и када је вољен.
Егоиста се не „остварује“, него се сужава. Постаје затворена индивидуа — јединка поред других јединки, као новчић у гомили новчића. Он мисли да тако чува себе, а заправо губи управо оно што га чини личношћу. Христос то каже парадоксом:
„Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“
Мт 16, 24–25
Егоизам данас
Погледај неколико ситуација. Где је ту егоизам — и како би изгледао хришћански одговор?
| Ситуација | Где је егоизам? | Хришћански одговор |
|---|---|---|
| У групном пројекту неко ништа не ради, а на крају рад представља као свој. | туђи труд постаје средство за моје признање | поштено признати ко је шта урадио; радити заједно |
| Неко објављује само „савршене“ фотографије и тешко подноси кад други добије више пажње. | вредност мерим пажњом коју добијам; завист | радовати се туђем успеху; знати да сам вољен и без публике |
| Младић одбија да помогне болесној баки јер „има свој живот“. | мој живот без других | време дато другоме није изгубљено — то је мој живот у пуноћи |
| Друштво стално исмева једног друга да би се остали осећали боље. | туђе понижење као моје „уздизање“ | стати уз онога кога исмевају; не учествовати у подсмеху |
Ниједна од ових ситуација не изгледа као „велики грех“. Управо зато је егоизам опасан: он расте тихо, кроз ситне изборе.
Лек — Христос Који Себе даје
Нарцис гледа у себе и пропада. Христос је његова потпуна супротност: Он не гледа у Себе, него Себе даје — до Крста. Апостол Павле зато позива:
„Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту …“
Фил 2, 5–8
Христово самоунижење из љубави зове се кеноза (грч. „испражњење“). Онај Који има све, не задржава ништа за Себе. А апостол описује љубав управо као супротност самољубљу:
„Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу …“
1 Кор 13, 4–5
„Одрећи се себе“ зато не значи мрзети себе, него изаћи из затворености и наћи себе у љубави. Црква за тај излазак даје конкретне лекове:
- молитва — моје „ја“ се отвара према „Ти“; престајем да разговарам само са собом;
- пост и милостиња — учим се да не узимам све за себе и да делим;
- исповест — престајем да се правдам и окривљујем друге (супротно Адаму);
- Евхаристија — сви пијемо из једне Чаше; „моје“ постаје „наше“;
- служење — волонтирање, помоћ у породици, пажња према усамљенима.
Ниједан од ових лекова не делује „аутоматски“. Сви су начини да се Божја благодат, која исцељује, пусти у срце.
Од огледала ка прозору
Егоизам претвара свет у огледало у коме видимо само себе. Љубав претвара огледало у прозор — кроз који видимо Бога и друге. Пут од „ја“ ка „ми“ није губитак, него проналажење: тек кад изађемо из себе, постајемо оно што јесмо.