Есхатон — узрок постојања Цркве и историје

Погледај жир. Мали је, тврд, ничим посебан — лако га згазиш у шуми. А ипак, ако те неко пита зашто жир има баш такав облик, такву љуску и такву снагу, нећеш наћи одговор у његовој прошлости. Одговор је у храсту који из њега треба да израсте. Смисао семена није иза њега, него испред њега. Будућност „објашњава“ садашњост. Хришћани исто то кажу за свет, за историју и за Цркву: њихов смисао није само у томе одакле су дошли, него куда иду. Тај циљ има име — есхатон.

Крај или циљ?

Есхатон је грчка реч и значи „последње“; есхатологија је учење о последњим стварима. Када чујемо „крај света“, многи помисле на пропаст, ватру и страх — тако нас уче филмови и „пророчанства“ са интернета. Али у језику Цркве „крај“ пре свега значи испуњење, а не уништење.

Помаже нам још једна грчка реч: телос — циљ, сврха, оно ради чега нешто постоји. Крај утакмице је последњи звиждук; крај путовања је кад стигнеш куда си пошао. Есхатон није први, него други смисао речи „крај“: не тренутак кад се све гаси, него долазак на циљ. А тај циљ је Царство Божје — пуна заједница целе творевине са Богом.

Историја има правац

Многе старе културе замишљале су време као круг: све се враћа, понавља, рађа и умире, без почетка и без циља. Библија историју види другачије — као пут који има почетак (стварање) и циљ (Царство). О томе смо говорили и у лекцији Хришћанско схватање историје. Куда, по Писму, иде тај пут?

Ка обновљеном свету. Бог не баца Своју творевину као неуспео нацрт, него је преображава:

„И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините.“

Отк 21, 5

Ка пуноћи заједнице. Циљ није само да зло нестане, него да Бог испуни све:

„А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему.“

1 Кор 15, 28

Ка граду који тек долази. Зато Црква у овом свету живи као путник:

„Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи.“

Јевр 13, 14

Путник не презире пут — али зна да пут није циљ.

Ка Христу. Средиште овог пута није идеја, него Личност. Христос није само на крају историје; Он је и њен почетак и њен смисао:

„Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак.“

Отк 22, 13

Зато хришћанска историја није „линија“ која иде ка неком непознатом X. Циљ је већ ушао у историју: у Оваплоћењу, Васкрсењу и Педесетници Царство је почело. Оно је „већ сада“, а његова пуноћа је „још не“. Последња молитва Светог Писма зато није уздах страха, него чежње: „Амин, да дођи, Господе Исусе!“ (Отк 22, 20). Прва Црква ју је изговарала арамејски — Маранатха (уп. 1 Кор 16, 22), „Господе наш, дођи“.

Узрок из будућности

Обично мислимо да узрок увек долази пре последице: прво камен, па таласи на води. Али за живот важи још нешто: циљ такође „покреће“. Студент учи ноћу због испита који тек долази; жир расте због храста који још не постоји. Филозофи то зову циљни узрок.

У том смислу есхатон је узрок постојања Цркве и историје. Црква не постоји ради себе — као удружење људи сличних уверења, као чувар обичаја или као народна установа. Она постоји зато што Царство долази, и од тог Царства прима свој идентитет. Зато се Црква у православном богословљу назива иконом Царства: она није само „подсетник“ на Царство, него место где се оно стварно, иако још не у пуноћи, већ сада даје.

То мења и поглед на историју. Ако је циљ познат — Христос и Његово Царство — онда историја није бесмислен низ догађаја, али ни „машина напретка“ која ће сама од себе донети рај. Двадесети век је показао колико су опасне идеологије које су обећавале савршено друштво „овде и сада“, по цену милиона живота. Хришћанин верује да Царство не гради човек сам, него да га Бог даје — а човек се за њега слободно отвара.

Литургија — сећање на будућност

Сваки пут кад почиње Литургија, Црква се одмах окреће ка циљу. Њен први возглас не благосиља „ову заједницу“ ни „овај народ“, него Царство:

Више о том возгласу учимо у лекцији „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“. У средишњој молитви Литургије Светог Јована Златоуста, анафори, свештеник тихо наставља мисао коју можемо препричати овако: сећајући се свега што се ради нас збило — Крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране Оца и Другог и славног доласка — приносимо Ти Твоје од Твојих.

Како се можемо сетити нечега што се још није догодило? Само ако нам је та будућност већ дата да је окусимо. У Литургији време не тече само „унапред“: будуће Царство долази у садашњост. Зато је Литургија предокус Царства, а Црква сабрана око Чаше — његова икона.

Есхатон исповедамо и у Символу вере, који певамо на свакој Литургији. Три члана говоре управо о њему — седми и последња два:

Обрати пажњу на реч „чекам“. Не „бојим се“, не „претпостављам“, него чекам — као што се чека неко драг.

Четири погрешна схватања

Око „краја света“ има много забуна. О некима смо учили у лекцијама Вазнесење и Други долазак и Царство Божје — циљ Христове проповеди. Сада их сагледајмо заједно — свака на свој начин промашује циљ:

Рачунање датума. Христос је био јасан:

„А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.“

Мт 24, 36

Ко „зна“ датум, тврди да зна више од анђела. Сваки такав прорачун до сада се показао погрешним — а иза себе је остављао уплашене или разочаране људе.

Хилијазам и „узношење“. Учење о хиљадугодишњем земаљском царству Христовом, као и новија представа о тајном „узношењу“ верних на небо пре великих невоља, није учење Цркве. Царство Христово није политички програм ни „мало боље“ земаљско царство, и зато Символ вере каже да му „неће бити краја“.

Спиритуализам. Ова заблуда звучи побожно: важна је само душа, а тело и свет су небитни. Али хришћани не чекају бекство душе из тела, него васкрсење:

„Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Постоји тело душевно и постоји тело духовно.“

1 Кор 15, 42–44

И не чекамо крај творевине, него њену обнову:

„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више.“

Отк 21, 1

Бог не одбацује оно што је створио, него га преображава — као што је васкрсло тело Христово било исто оно тело, са ранама, а ипак ново.

Равнодушност. Последња заблуда је најтиша и можда најраширенија: ако све пролази, зашто се трудити? Христос у причи о Страшном суду показује да будућност обавезује садашњост. Цар ће рећи праведнима:

„И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“

Мт 25, 40

Мерило Суда нису знање ни положај, него љубав — пружена гладнима, болеснима, странцима, затвореницима.

Живети есхатолошки

Како изгледа живот човека који зна да иде ка Царству?

• Са надом, не са страхом. Смрт није последња реч, јер је Христос васкрсао. Хришћанин и о „крају“ може да мисли мирно — јер на крају није празнина, него Онај Који нас воли.
• Одговорно. Свако дело љубави, ма колико мало, већ је део Царства. Ништа добро није узалуд.
• Литургијски. Сваке недеље Црква се „враћа“ у Царство: на Литургији добијамо снагу и правац за целу седмицу.
• Без идола. Ништа пролазно — ни новац, ни успех, ни држава, ни идеологија — не сме постати апсолутно. Све то има своје место, али није циљ.

Врати се жиру с почетка. Хришћанин није човек који нервозно чека крај, него човек који већ живи из почетка Царства — као семе које већ носи храст у себи. Зато у молитви Господњој сваког дана изговарамо: „да дође царство Твоје“.