На гори Синају

Израиљци су прешли Црвено море — слободни су! Али шта је то слобода? Значи ли она „радим шта хоћу“? Замисли фудбалску утакмицу без правила: свако шутира у свој гол, игра се рукама, нико не зна ко је победио. Брзо би то постао хаос. Добра правила не гуше игру — чувају је. Тако ће и Бог Свом народу дати закон, али не као строги газда, него као Отац који склапа савез љубави. И пази на редослед: Бог је народ прво избавио из ропства (Пасха), па му тек онда дао заповести.

Бог брине у пустињи

Пут од Црвеног мора до горе Синај водио је кроз пустињу. Народ је убрзо почео да гунђа и да жали за египатским лонцима меса. Бог их није казнио, него нахранио. Увече су долетеле препелице, а ујутру је по земљи остајало нешто ситно и бело:

„И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: Шта је ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: То је хљеб што вам даде Господ да једете.“

Изл 16, 15

Тај хлеб с неба назвали су мана. Народ ју је скупљао свако јутро, али само колико треба за тај дан — да би научио да се сваки дан поузда у Бога. А када није било воде, Мојсије је по Божјој заповести ударио штапом у стену и из ње је потекла вода (Изл 17, 6).

Много касније Господ Исус Христос је рекао да прави хлеб с неба није мана коју су оци јели у пустињи:

„Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света.“

Јн 6, 51

Мана је праслика Евхаристије. Али пази: Евхаристија није само „знак“ или „симбол“ — у Светом Причешћу примамо истинско Тело и Крв Христову. И ми се сваки дан молимо као Израиљци у пустињи: „хлеб наш насушни дај нам данас“.

Бог силази на гору

Народ се улогорио под гором Синај (зове се и Хорив). Бог је заповедио да се три дана спремају: да се освештају и оперу хаљине. Трећег дана догодило се ово:

„А трећи дан кад би ујутру, громови загрмјеше и муње засијеваше, и поста густ облак на гори, и затруби труба веома јако да задрхта сав народ који бијаше у околу.“

Изл 19, 16

„А гора се Синајска сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу; и дим се из ње подизаше као дим из пећи, и сва се гора тресијаше веома.“

Изл 19, 18

Народ је стајао у подножју, а Мојсије се попео на гору:

„И народ стајаше издалека, а Мојсије приступи к мраку у којем бјеше Бог.“

Изл 20, 21

Ту му је Бог дао Десет заповести, на две камене плоче — „писане прстом Божијим“ (Изл 31, 18). О заповестима ћемо детаљно учити у следећој лекцији.

Свети Григорије Ниски, у књизи Живот Мојсијев, Мојсијев успон на гору тумачи као слику духовног пута: ко се чисти од греха и пење ка Богу, све више Га упознаје, али увек остаје пред тајном Његове величине.

У подножју Синаја и данас постоји православни манастир Свете Катарине, у коме се молитва не прекида вековима.

Савез — завет у крви

Мојсије је народу прочитао све што му је Бог рекао. Народ је одговорио:

„И узе књигу завјетну и прочита народу. А они рекоше: Што је год рекао Господ чинићемо и слушаћемо. А Мојсије узе крв, и покропи њом народ, и рече: Ево, крв завјета који учини Господ с вама за све ријечи ове.“

Изл 24, 7–8

Тако је склопљен завет, то јест савез: Бог је обећао да ће бити њихов Бог, а народ да ће бити Његов народ и чинити све што Господ каже. Тај савез најављује један нови и већи. На Тајној вечери Господ Исус Христос је, дајући ученицима чашу, рекао:

„… јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова.“

Мт 26, 28

Зато две половине Библије и зовемо Стари Завет и Нови Завет.

Златно теле и Мојсијева молитва

Мојсије је на гори остао четрдесет дана и четрдесет ноћи (Изл 24, 18). Народ је постао нестрпљив и тражио од Арона „бога“ кога ће видети. Арон је од њиховог злата излио златно теле, а народ му је приносио жртве и играо око њега. Када је Мојсије сишао и то видео, бацио је плоче и разбио их.

Али онда се Мојсије вратио Богу и молио се за свој народ:

„И врати се Мојсије ка Господу, и рече: Молим ти се; народ овај љуто сагријеши начинивши себи богове од злата. Али опрости им гријех: Ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао.“

Изл 32, 31–32

Бог је опростио и дао нове плоче. Када је Мојсије поново сишао са горе, лице му је сијало од разговора са Богом, па га је покривао покривалом (Изл 34, 29–35).

Скинија и ковчег завета

На путу кроз пустињу народ је по Божјој заповести направио скинију — покретни шатор-храм који се носио са собом. Имала је двориште, Светињу и Светињу над светињама. У Светињи над светињама био је ковчег завета — позлаћени сандук са две плоче закона. По Посланици Јеврејима у њему је био и златни суд са маном и Аронов штап који је процветао (Јевр 9, 4).

„Тада облак покри шатор од састанка, и напуни се шатор славе Господње.“

Изл 40, 34

Облак над скинијом био је знак да је Бог присутан међу Својим народом. Где је Бог данас на нарочит начин са нама? У Цркви, у храму, на Светој Литургији.

Црква у ковчегу завета види и праслику Пресвете Богородице: као што је ковчег носио плоче закона, тако је Богородица у себи носила Самога Законодавца — Христа.