Црква у Јерусалиму

Шта неко одељење, тим или породицу чини правом заједницом, а не само групом људи који се случајно нађу на истом месту? Заједнички циљ, поверење, помагање, време проведено заједно… После Педесетнице у Јерусалиму је било неколико хиљада крштених. Да ли су се само разишли кућама? Не — постали су заједница каква се дотад није видела.

Четири стуба

Дела апостолска у једној реченици описују како је живела прва Црква:

„И бејаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама.“

Дап 2, 42

Замисли храм који стоји на четири стуба:

„Ломљење хлеба“ није био обичан заједнички оброк. То је најстарији назив за Евхаристију. Литургија је од самог почетка средиште живота Цркве.

„А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко.“

Дап 4, 32

Нико их није терао да деле. Апостол Петар је једном човеку рекао да је његово имање било у његовој власти (Дап 5, 4). Дељење у првој Цркви било је слободно — плод љубави у Духу Светом, а не принуда нити некакав политички програм.

Петар и Јован код Красних врата

Једног дана апостоли Петар и Јован ишли су у храм на молитву. Пред вратима која се зову Красна седео је човек хром од рођења и просио милостињу. Погледао је у њих, надајући се да ће му нешто дати. А Петар му рече:

„А Петар рече: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи.“

Дап 3, 6

Узео га је за десну руку и подигао — и човек је скочио, проходао и ушао са њима у храм, скачући и хвалећи Бога (Дап 3, 7–8). Апостоли нису чудо учинили својом снагом, него у име Исуса Христа.

„Богу се треба покоравати више него људима“

Многи су слушали апостоле и веровали. Јеврејски верски суд — синедрион — ухапсио их је и забранио им да говоре о Исусу. Апостоли су одговорили:

„А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Богу се треба покоравати више него људима.“

Дап 5, 29

Тада је угледни учитељ закона Гамалиило саветовао синедрион да остави апостоле на миру: ако је њихово дело од људи, само ће пропасти, а ако је од Бога, нико га неће моћи уништити. Апостоле су пустили, а они су отишли радујући се што су удостојени да поднесу срамоту за Христово Име (Дап 5, 41).

Седам ђакона

Верних је било све више, а међу њима и много сиромашних удовица о којима је требало бринути. Апостоли нису могли и да проповедају и да служе за трпезама, па су рекли:

„Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу.“

Дап 6, 3

Изабрали су седам ђакона: Стефана, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу. Апостоли су се помолили и положили руке на њих (Дап 6, 5–6). Од тада у Цркви постоје ђакони, а брига о сиромашнима је део живота Цркве.

Свети Стефан Првомученик

Ђакон Стефан био је пун благодати и силе и смело је сведочио Христа. Изведен је пред синедрион, где је храбро говорио о Христу. Видео је небеса отворена и Христа како стоји с десне стране Бога (Дап 7, 55–56). Осудили су га на смрт каменовањем. А Стефан се до последњег даха молио — и то за оне који су га убијали:

„И каменоваху Стефана који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими дух мој! Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! И ово рекавши, усну.“

Дап 7, 59–60

На кога те подсећа ова молитва? На Христа на Крсту:

„А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! …“

Лк 23, 34

Стефан је први мученик Цркве. Реч „мученик“ означава онога ко сведочи Христа и до смрти. Празнујемо га трећег дана Божића, 9. јануара — то је Стевањдан.

Стефанову смрт не треба приписивати целом једном народу — и први хришћани, укључујући Стефана и апостоле, били су Јевреји. При каменовању био је присутан и један младић по имену Савле. О њему ћемо још много чути.

Прогон шири Јеванђеље

После Стефанове смрти настао је велики прогон Цркве у Јерусалиму, и верни су се разишли по Јудеји и Самарији (Дап 8, 1–4). Али свуда куда су стигли — проповедали су. Ђакон Филип проповедао је у Самарији, а на путу је крстио и једног Етиопљанина, великаша етиопске царице (Дап 8). Тако се испуњавало Христово обећање да ће апостоли бити Његови сведоци у Јерусалиму, Јудеји, Самарији и „до краја земље“ (Дап 1, 8). Прогон је Јеванђеље само проширио.

Јерусалимску Цркву, по предању, водио је Свети Јаков, брат Господњи — први епископ Јерусалима. У Јерусалиму се око 50. године одржао и Апостолски сабор (Дап 15): апостоли и старешине заједно, у Духу Светом, решавали су једно важно питање вере. То показује да је Црква саборна — важне одлуке не доноси један човек, него сви заједно. Зато Јерусалимску Цркву зовемо мајком свих Цркава.

Онда и сада — моја парохија

Када у недељу дођемо на Литургију, ми смо у истој Цркви као Петар, Јован и Стефан: иста вера, исто ломљење хлеба, исти Дух Свети.