Где у Цркви видиш уље? У кандилу које гори пред иконом. У Светој Тајни Миропомазања, када нас је свештеник после Крштења помазао светим миром. У Светој Тајни Јелеосвећења, када се свештеници моле за болесне и помазују их освећеним уљем. Уље у Цркви није обично уље — оно је знак Божје благодати. Али знаш ли да је управо уље дало име Ономе Кога је Израиљ чекао вековима?
Помазаник
У Старом Завету уљем су се помазивали цареви, првосвештеници и пророци. Када би неко био помазан, то је био знак да га је Бог изабрао за Своју службу и да му даје Своју благодат. Тако је пророк Самуило помазао младог Давида за цара.
Зато је обећани Спаситељ назван Помазаник:
| Језик | Реч | Значење |
|---|---|---|
| јеврејски | Месија | Помазаник |
| грчки | Христос | Помазаник |
Када кажемо „Исус Христос“, ми не изговарамо „име и презиме“. Ми исповедамо веру: Исус је обећани Месија. Тако је говорио и апостол Андреј, када је упознао Исуса и отишао по свог брата:
„Он нађе најпре брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос.“
Јн 1, 41
Цареви, првосвештеници и пророци помазивани су уљем. А Христос је Помазаник на јединствен начин. Он није само један у низу пророка. Његово човештво је од самог зачећа „помазано“ Божанством и пуно Духа Светога. Он је у исто време Цар, Првосвештеник и Пророк. Када је једне суботе у синагоги у Назарету отворио књигу пророка Исаије, прочитао је:
„Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу.“
Лк 4, 18–19
Затим је затворио књигу и рекао:
„… Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим.“
Лк 4, 21
Пророци сликају Месију
У петом разреду, у лекцији Месијанска нада, видели смо како су пророци, део по део, описали Месију. Подсети се:
| Пророштво | Шта најављује | Испуњење |
|---|---|---|
| Ис 7, 14 | девојка ће родити Сина, Емануила („с нама Бог“) | Мт 1, 22–23 — рођење од Дјеве Марије |
| Мих 5, 2 | из малог Витлејема изаћи ће Владар Израиљу | Мт 2, 1–6 — Христос рођен у Витлејему |
| Зах 9, 9 | Цар долази кротак, јашући на магарету | Јн 12, 12–15 — улазак у Јерусалим (Цвети) |
| Ис 53, 4–5 | Слуга Господњи носи наше болести, рањен за наше грехе | 1 Пт 2, 24 — Страдање Христово |
| Пс 15, 10 | Бог неће дати Свом Светом да види распадљивост | Дап 2, 27–31 — Васкрсење Христово |
Пророци су, дакле, унапред описали Месијино рођење, Његову кроткост, страдање и васкрсење. Неко би помислио да је после толико пророштава било лако препознати Га. Али није било тако.
Кога је народ чекао?
У време када се Христос родио, земља Израиља (Палестина) била је под влашћу Римског царства. Владао је цар Ирод, а касније римски намесници. Народ је био тлачен и уморан. Зато су многи замишљали Месију као моћног цара-ратника који ће протерати Римљане и обновити Давидово царство. У народу су постојале различите групе, и свака је чекала нешто друго:
| Група | Шта су очекивали |
|---|---|
| Фарисеји | били су ревносни за Закон и чекали су Месију из Давидовог рода; али многи су мислили да се спасење стиче спољашњим испуњавањем прописа |
| Садукеји | свештеничка аристократија око храма; нису веровали у васкрсење мртвих и мало су марили за месијанску наду |
| Зилоти („ревнитељи“) | желели су оружани устанак и политичког ослободиоца |
| Смирени праведници | молили су се и постили и чекали „утеху Израиљеву“ — спасење које долази од Бога |
Пази да не цртамо „карикатуре“. Међу фарисејима је било и праведних људи: Никодим, који је ноћу дошао Христу, био је фарисеј, а и апостол Павле је пре обраћења био фарисеј. Опасност није била у ревности за Закон, него у формализму — када човек мисли да је довољно спољашње испуњавање правила, а срце остаје далеко од Бога.
Још нешто важно: не кажемо да је „јеврејски народ одбацио Христа“. Из тог народа су Пресвета Богородица, Свети Јован Крститељ, апостоли и прва Црква у Јерусалиму. Свако је, као и данас, лично и слободно одлучивао да ли ће поверовати.
Да ли је погрешно желети слободу? Није. Али постоји слобода много већа од слободе од Римљана. Христос није дошао да протера један народ из једне земље, него да ослободи сваког човека од греха и смрти.
Они који су чекали чиста срца
Четрдесет дана после Рођења Христовог, Марија и Јосиф донели су Дете у јерусалимски храм. Тамо се догодио сусрет о коме смо учили у четвртом разреду, у лекцији Свети Симеон Богопримац:
„И гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон, и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега.“
Лк 2, 25–26
Симеон је узео Дете у наручје и благословио Бога. У храму је била и пророчица Ана, удовица која је дан и ноћ служила Богу постом и молитвом:
„И она у тај час дође, и слављаше Господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму.“
Лк 2, 38
Размисли: многи учени људи тог времена знали су пророштва напамет, а нису препознали Месију. А двоје стараца препознали су Га у малом Детету. Зашто? Зато што су Га чекали молитвом, чистим срцем и стрпљењем. Бога не препознаје најпаметнији, него онај чије је срце смирено и отворено за Њега.
Симеонова песма „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе…“ и данас се пева на сваком вечерњу. Сусрет Симеона и Христа Црква прославља празником Сретење Господње, 15. фебруара.
Како ми чекамо Христа?
Ми знамо да је Месија дошао. Али и ми нешто чекамо! У Символу вере исповедамо да ће Христос поново доћи:
Символ вере (одломак)
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
Како да чекамо? Као Симеон и Ана — молитвом, учешћем на Литургији и добрим делима. Онај ко тако чека, препознаће Христа и данас: у Јеванђељу, у Светом Причешћу и у човеку коме је потребна помоћ.