Кошаркашица гађа слободно бацање — и промаши. Па још једном. Да ли је зато постала лош човек? Наравно да није. Она је промашила кош. Шта јој сада треба? Тренер који ће јој рећи да исправи лакат, мало вежбе, пажња — и нова прилика. Зашто ово причамо на веронауци? Зато што се у Новом Завету грех означава грчком речју амартија (понегде се пише и „хамартија“), која у основи значи управо то: промашити циљ, промашити мету.
Који је наш циљ?
Да бисмо разумели шта је промашај, морамо знати шта је циљ. Претходних часова смо видели: човек је створен да буде икона Божја, да расте у подобију Богу, да живи у заједници љубави са Богом и људима и да буде свештеник твари. Грех је промашај тог циља — скретање са пута који води ка Богу, ка Животу.
Зато грех није пре свега „кршење правила“. Правила, то јест заповести, јесу путокази. Грех је пре свега раскид односа љубави — са Богом, са ближњима, па и са самим собом.
Шта се догодило у рају
Сетимо се повести о прародитељском греху (Пост 3), коју смо читали у петом разреду, али сада погледајмо дубље — корак по корак:
| Корак | У тексту | Значење |
|---|---|---|
| Искушење | змија обећава да ће „постати као богови“ (Пост 3, 5) | човек је позван на обожење, али је хтео да постане „бог“ без Бога — сам |
| Непослушање | једу са дрвета са кога им је Бог рекао да не једу | злоупотреба слободе; неповерење у Бога |
| Скривање | сакривају се од Бога међу дрвеће (Пост 3, 8–10) | раскинута заједница; стид и страх |
| Пребацивање кривице | Адам криви жену (и Бога, Који му ју је дао), а жена змију (Пост 3, 12–13) | нема покајања; грех разара и односе међу људима |
| Последице | мука, трње, повратак у прах (Пост 3, 19) | смрт и распадљивост улазе у свет |
„Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“
Пост 3, 19
Да ли је Бог осветник?
Да ли је Бог казнио човека смрћу зато што се наљутио? Не. Бог је Извор живота. Када се човек сам одвоји од Извора живота, последица је — смрт. Као што поток који се одсече од свог извора полако пресушује, тако и човек одвојен од Бога почиње да пропада. Смрт није Божја освета, него последица удаљавања од Живота.
Шта смо наследили од Адама?
Ово је важно и често се погрешно разуме. Православна Црква не учи да се рађамо „криви“ за Адамов грех. Нико није крив за туђи грех. Од прародитеља нисмо наследили њихову личну кривицу, него последице њиховог греха:
- смртност — подложност смрти;
- распадљивост — подложност болести, пропадању и распадању;
- слабост и склоност ка греху — лакше нам је да погрешимо него да учинимо добро.
Зато Свети Оци о прародитељском греху говоре као о болести људске природе. А наши лични греси су наши слободни избори, којима ту болест још више продубљујемо. Апостол Павле пише:
„Јер је плата за грех смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем.“
Рим 6, 23
„Плата“ овде не значи казну коју Бог одмерава из гнева, него оно што грех сам доноси ономе ко му служи — као што болест, ако се не лечи, сама води ка смрти. А Бог нуди нешто сасвим друго: дар — живот вечни у Христу.
Зато се Црква назива духовном болницом, а Христос — Лекаром душа и тела. Лекар не долази да болесника казни, него да га излечи.
Повратак
Христос је испричао причу о сину који је „промашио циљ“ (Лк 15, 11–24). Млађи син је тражио од оца свој део имања, отишао у далеку земљу и тамо све потрошио, живећи раскалашно. Мислио је да је слободан, а завршио је чувајући туђе свиње, гладан. Тада се догодило нешто што Јеванђеље каже веома лепо:
„А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади!“
Лк 15, 17
Син је дошао себи — грех га је био одвојио и од самог себе. Одлучио је да устане и врати се оцу. А отац?
„И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“
Лк 15, 20
„Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.“
Лк 15, 24
Размисли о три питања:
- Шта је млађи син тражио и где је „промашио циљ“?
- Шта значи да је „дошао себи“? Шта је одлучио?
- Како се понаша отац? Шта нам то говори о Богу?
Ово је покајање — грчки метаноја, што значи промена ума, окрет целог бића и повратак Оцу. Покајање није очај („нема ми спаса“) ни самокажњавање. Отац не чека сина са казном, него трчи му у сусрет, грли га и приређује гозбу. Та гозба нас подсећа на Литургију, где нас Бог прима за Своју трпезу.
Лек за грех
Где се данас човек може „вратити Оцу“?
- у Светој Тајни Исповести (покајања), где Бог опрашта грехе и исцељује нас;
- у молитви;
- у помирењу са онима које смо повредили;
- у посту, који нас учи да господаримо собом;
- у Светом Причешћу, где се сједињујемо са Христом.
Христос је Својим Васкрсењем победио смрт. У Њему грех више нема последњу реч.
Грех је промашај — али промашај није крај. Онај ко се окрене, поново види циљ. Бог нас чека као отац блудног сина. Молимо се речима цариника из Христове приче, који није смео ни очи да подигне ка небу:
„А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!“
Лк 18, 13