Чекаш ли некада некога? Друга на станици, тату да се врати са пута, баку која долази за празник? Онај ко чека гледа кроз прозор, ослушкује, спрема се. Чека се оно што се воли и у шта се верује. На крају Символа вере не кажемо „мислим да ће бити“ ни „надам се да би могло“, него — чекам:
Символ вере (крај)
Чекам васкрсење мртвих. И живот будућега века. Амин.
Шта то хришћанин чека? И зашто о смрти и о крају света говори са надом, а не са страхом?
Христос васкрсе — темељ наше наде
Погледај икону Васкрсења. На њој не видимо Христа како излази из гроба, него како силази у ад: стоји на срушеним вратима ада, а за руке извлачи Адама и Еву из њихових гробова. Адам и Ева — то смо сви ми, цео људски род. Зато Црква на Васкрс пева:
Васкршњи тропар
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова.
Апостол Павле пише:
„Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.“
1 Кор 15, 20–22
Смрт није природна „крајња станица“ човека, како многи мисле. Бог није створио човека за смрт. Смрт је дошла као последица одвајања од Бога, Који је извор живота. Христос је смрт победио изнутра — Сам је ушао у смрт, Својом смрћу и Васкрсењем. Зато апостол каже: „Последњи непријатељ укинуће се — смрт“ (1 Кор 15, 26).
А да Христос није васкрсао? Тада, каже апостол, не би било ни вере:
„А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша.“
1 Кор 15, 14
Шта чекамо?
Од Христовог Васкрсења Црква са надом чека четири ствари.
1. Други долазак. Када се Христос вазнео на небо, анђели су рекли апостолима:
„И они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо.“
Дап 1, 11
Христос ће доћи у слави, видљиво, онако како се вазнео — то исповедамо и у Символу вере: „И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.“ А када ће то бити?
„А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.“
Мт 24, 36
Зато хришћани не нагађају датуме краја света и не верују онима који тврде да их знају. Христос нам није рекао када, него како да чекамо — будно, живећи у љубави. Други долазак је један, славан и видљив свима; није реч о неком тајном „узнесењу“ верних, нити о земаљском „хиљадугодишњем царству“.
2. Опште васкрсење. Хришћанска нада није само „душа иде на небо“. Васкрснуће цео човек — и душа и тело. Тело неће бити исто као сада, него преображено:
„Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Постоји тело душевно и постоји тело духовно.“
1 Кор 15, 42–44
3. Суд. Ко ће нам судити? Христос — Онај Који нас је толико заволео да је за нас пострадао. Суд није сусрет са неким хладним, непознатим судијом, него сусрет са Христовом љубављу. А шта ће бити мерило? Христос то открива унапред:
„А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. … Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми. … И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
Мт 25, 31. 34–36. 40
Мерило суда је љубав. Христос Се поистоветио са сваким гладним, болесним, усамљеним човеком. На фрескама Страшног суда у нашим манастирима (на пример у Дечанима или Грачаници) не треба тражити повод за страх, него питање: како сада волим људе око себе?
4. Ново небо и нова земља. Свети Јован у Откривењу описује Царство у пуноћи:
„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. … И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. …“
Отк 21, 1. 3–5
Бог не уништава Своју творевину, него је обнавља. Све што је добро и лепо у овом свету наћи ће своје место у Царству.
Вечни живот — заједница са Богом
Вечни живот није само „бескрајно трајање“, као неки дуг, досадан живот без краја. Христос каже шта је вечни живот:
„А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“
Јн 17, 3
„Познати“ Бога значи живети са Њим у заједници љубави. Вечни живот је пуноћа заједнице са Богом.
Шта је онда рај, а шта пакао? Свети Исак Сирин учио је отприлике овако: Божја љубав биће дата свима, али они који су је волели примаће је као радост и светлост, а они који су је одбацивали — као муку. Рај и пакао тако нису „награда и казна“ које Бог споља дели, него стање човека пред истом Божјом љубављу. Бог не жели ничију пропаст и никога не тера на љубав, јер љубав мора бити слободна. Зато је озбиљно што радимо са својом слободом.
Када, онда, почиње припрема за живот будућег века? Сада: у покајању, у Причешћу, у молитви и у делима љубави. Ко овде заволи Бога и људе, тај већ сада почиње да живи вечни живот.
Молитва за упокојене
Зашто палимо свеће за упокојене, служимо парастосе и долазимо на задушнице? Зато што у Христу смрт не прекида заједницу. Црква је једна — и живи и упокојени. Молимо се за своје упокојене јер их волимо и верујемо у милосрђе Божје. Њихова имена спомињу се и на проскомидији, када свештеник за њих вади честице из просфоре.
Молитва за упокојене није „одрађивање казне“ у некаквом чистилишту (то је учење Римокатоличке цркве, а не Православне), нити „куповина“ спасења. Она је израз љубави и јединства Цркве и наде у Божју милост.
Нада, а не страх
Неко од нас је можда већ изгубио неког блиског — баку, деку, рођака, друга. Туга је природна, и Христос је плакао на гробу Свог пријатеља Лазара. Али хришћанин не тугује као онај ко нема наде. Ми се поздрављамо поздравом који све каже:
„Христос васкрсе!“ — „Ваистину васкрсе!“
Хришћанин не живи у страху од смрти и од краја света, него у чекању Христа. „Чекам васкрсење мртвих. И живот будућега века.“ А ти — зашто можеш о смрти да говориш са надом?