Погледај једно зрно пасуља или семе горушице, а затим слику великог, разгранатог дрвета. Шта је „циљ“ овог семена? Да ли је семе „погрешно“ зато што још није дрво? Наравно да није — у семену је већ записано шта треба да постане; оно само треба да расте. Свети Оци кажу да је и свет створен са циљем који тек треба да се испуни. Који је то циљ? Одговор крије једна реченица коју изговарамо сваки дан.
Да дође царство Твоје
Оче наш
Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Амин!
Овако ову молитву пишемо и молимо на црквенословенском језику, старим црквеним словима:
За шта се молимо речима „да дође царство Твоје“? Где је то Царство и када долази? О томе је ова лекција.
Шта је Царство Божје?
Христос је Своју проповед почео вешћу о Царству:
„А пошто предадоше Јована, дође Исус у Галилеју проповедајући јеванђеље о Царству Божијему. И говорећи: Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље.“
Мк 1, 14–15
Када је стајао пред Пилатом, рекао је шта Његово Царство није:
„Исус одговори: Царство моје није од овога света; кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде.“
Јн 18, 36
Фарисеји су питали када ће доћи Царство Божје, а Он им је одговорио:
„… Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“
Лк 17, 20–21
Речи „унутра у вама“ могу се превести и као „међу вама“. Обе стране су истините: Царство је дар Духа Светога у срцу човека, а и присуство Христа међу сабранима у Цркви.
Апостол Павле додаје:
„Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме.“
Рим 14, 17
А Христос каже да ће на крају праведницима рећи:
„… Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света.“
Мт 25, 34
Царство је, дакле, било Божји наум од самог почетка — „од постања света“.
| Царство Божје јесте | Царство Божје није |
|---|---|
| живот у заједници са Оцем, кроз Сина, у Духу Светом | земаљска држава (Јн 18, 36) |
| владавина Божје љубави, која почиње у Христу | „јело и пиће“, богатство и моћ (Рим 14, 17) |
| праведност, мир и радост у Духу Светом | политички пројекат или „боље друштво“ које ће људи сами изградити |
Зато Царство Божје не поистовећујемо ни са једном државом ни народом. Не очекујемо ни неко „хиљадугодишње царство“ на земљи — такво учење Црква не прихвата.
Свет је створен са циљем
Зашто је Бог створио свет? Није га створио зато што Му је нешто недостајало — Бог је савршен и Њему ништа не треба. Створио га је из слободне љубави, да би и свет учествовао у Његовом животу.
Апостол Павле пише да нам је Бог открио тајну Своје воље:
„Обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему …“
Еф 1, 9–10
Свети Максим Исповедник (VII век) учио је да је сједињење Бога и света у Христу био Божји наум пре стварања света. Христос, дакле, није „резервни план“ који је Бог смислио тек кад је човек сагрешио. Он је циљ ради кога је све створено. А на крају историје биће, како каже апостол Павле:
„… да буде Бог све у свему.“
1 Кор 15, 28
Ако је циљ био познат од почетка, зашто свет данас није Царство? Зато што је човек грехом промашио циљ (учили смо: Грех као промашај човековог циља). Али Христос није дошао само да „реши проблем греха“. Он је дошао да човека и свет доведе до циља — до заједнице са Богом. Својим оваплоћењем, смрћу и Васкрсењем Он је тај пут поново отворио.
Човек — свештеник твари
Каква је у свему томе улога човека? Бог је свет поверио човеку:
„И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.“
Пост 2, 15
Човек је позван да буде свештеник твари (учили смо: Човек — икона Божја и свештеник твари). То значи да свет прима као дар и да га са благодарношћу приноси Богу. Тада свет постаје оно ради чега је створен.
То се на најлепши начин дешава на Литургији. Хлеб и вино — плодови земље и људског рада — приносе се Богу, и Дух Свети их претвара у Тело и Крв Христову. Свештеник тада, у име свих, изговара:
Из Свете Литургије
Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.
А шта се дешава када човек свет користи само за себе? Тада свет бива загађен, пустошен, похлепно потрошен. Еколошке невоље нашег времена нису само технички проблем — оне показују шта бива када човек заборави да је свет дар који треба чувати и благодарно враћати Даваоцу.
Већ сада и још не
Замисли линију кроз историју света:
стварање → Христос → Црква и Литургија → Други долазак → Царство у пуноћи
Где смо ми на овој линији? У Цркви. Царство је већ дошло у Христу и већ га окушамо у Цркви — зато Литургија почиње речима „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“. Али Царство још није пројављено у пуноћи: још има смрти, болести и зла. Пуноћа долази са Другим доласком Христовим. Зато се и молимо „да дође царство Твоје“.
Сетимо се семена с почетка. Христос је упоредио Царство Божје управо са семеном:
„И говораше им: Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.“
Мк 4, 26–29
И свет и сваки од нас носи у себи свој циљ — Царство Божје. Христос је тај циљ отворио. На нама је да растемо. Шта за тебе лично значи када кажеш „да дође царство Твоје“?