Ко је написао Библију? Бог? Људи? Или и Бог и људи? Ако мислиш да је одговор једноставан, замисли два пријатеља: један каже да је Библија „пала с неба“ готова, свака реч издиктирана, а други да је то „само стара људска књига“, као свака друга. Обојица нешто важно пропуштају. А ту је и друго питање, које многи никада не поставе: ко је одлучио које књиге уопште улазе у Библију — и зашто баш те?
Шта значи „богонадахнуто“
Апостол Павле пише свом ученику Тимотију, кога су мајка и бака од детињства васпитавале у вери (уп. 2 Тим 1, 5):
„Но ти стој у томе што си научио и што си се уверио, знајући од кога си се научио, И што из детињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса. Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитање у праведности, Да буде савршен Божији човек, припремљен за свако добро дело.“
2 Тим 3, 14–17
Грчка реч коју Павле користи је θεόπνευστος (теопнеустос) — „Богом надахнут“, буквално „Богом удахнут“. Сетимо се како је Бог створио човека: удахнуо му је дах живота. Тако и Писмо има у себи Божји дах — Дух Свети је у њему живо присутан. Зато Писмо није само занимљива стара књига, него књига која може да „умудри за спасење“.
Апостол Петар каже још нешто:
„И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“
2 Пт 1, 20–21
Приметимо три ствари. Писци су свети људи — не случајни записничари, него људи вере и молитве. Дух Свети их је покретао — Он је извор. А они говоре — својим језиком и својом личношћу. И још: пошто Писмо не настаје „човечијом вољом“, оно се не може ни тумачити „по личном тумачењу“, самовољно (о томе више у лекцији Црква — место тумачења Светог Писма и Предања).
Диктат или синергија?
Постоје два погрешна одговора на питање с почетка: „само Бог“ и „само људи“. Православни одговор је: и Бог и људи — заједно. Ту сарадњу зовемо синергија (грч. συνεργία, „заједничко дејство“).
| „Механички диктат“ (погрешно) | Синергија (православно) |
|---|---|
| човек је само „перо“ које записује | човек је сарадник Божји |
| нема разлике у стилу међу књигама | сваки писац има свој стил, језик и књижевну врсту |
| свака реч је „пала с неба“, мимо човека | Бог открива истину кроз човеково искуство, веру и речи |
| Писмо се може читати без Цркве | Писмо је настало у Цркви и у њој се тумачи |
Најбољи доказ су четири Јеванђеља. Марко пише кратко и живо, као да журимо са њим од догађаја до догађаја. Лука пише као брижни историчар. Јован пише дубоко, богословски, као онај који је дуго размишљао о тајни Христовој. Да ли то умањује истину Јеванђеља? Не — то је иста истина, сведочена из четири угла, као што четири сведока истог догађаја причају свако на свој начин, а управо зато им верујемо.
Лука нам чак и сам открива како је радио:
„Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама, Као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Речи (Логоса), Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле, Да познаш темељ оних речи којима си научен.“
Лк 1, 1–4
| Шта је учинио Лука („људско“) | Шта је учинио Дух Свети („Божје“) |
|---|---|
| ослонио се на сведочанство очевидаца | надахнуо га и водио |
| све тачно испитао од почетка | сачувао истинитост онога што је записано |
| поређао и написао, својим стилом, за Теофила | дао циљ — „да познаш темељ“, поуздану истину спасења |
Канон — мерило
Замисли да свако у разреду има свој лењир, са различито обележеним центиметрима. Свако мерење би било другачије и нико се ни са ким не би сложио. Лењир служи ономе чему служи само ако сви користе исто мерило.
Грчка реч κανών (канон) првобитно значи трска за мерење, па затим мерило, правило. Канон Светог Писма је мерило — списак књига које Црква прима као богонадахнуте.
Ко је саставио тај списак? Овде треба запамтити нешто што многе изненади: Црква је постојала пре него што су новозаветни списи записани и сабрани. Христос није оставио књигу, него Цркву. Апостоли су најпре проповедали, па тек онда писали. Неколико деценија хришћани су живели, крштавали се, причешћивали и умирали за Христа а да нису имали „Нови Завет“ у једној књизи.
У првим вековима кружило је много списа. Међу њима је Црква, вођена Духом Светим, препознала оне у којима чује глас апостолског сведочења. Њена мерила била су:
- апостолско порекло — спис потиче од апостола или њихових ученика;
- правоверност — слаже се са вером коју је Црква примила од апостола;
- општа употреба — чита се на богослужењу у Црквама широм света.
Мерила се примењују заједно; ниједно само по себи не одлучује. Стар и правоверан спис није још зато и апостолски, а спис који носи име неког апостола није зато и правоверан.
Како је канон препознат
| Време | Шта се догађа |
|---|---|
| друга половина I века | апостоли и њихови ученици пишу Јеванђеља и посланице; Цркве их читају на сабрањима и размењују |
| II–III век | настају и бројни други списи, неки правоверни и корисни, а неки са туђим учењем; Црква разликује једне од других |
| дуго разматрање | о неким књигама дуже се расправљало — нарочито о Посланици Јеврејима (на Западу) и о Откривењу (на Истоку) |
| 367. година | Св. Атанасије Велики, архиепископ александријски, у својој 39. пасхалној (васкршњој) посланици први наводи тачно 27 књига Новог Завета |
| IV–V век | помесни сабори — Лаодикијски (средина IV века) и Картагински (397. и 419) — баве се списком књига |
| 691/692. година | Трулски сабор потврђује каноне тих сабора и посланицу Св. Атанасија |
То што се о неким књигама дуго расправљало не показује несигурност, него озбиљност: Црква није одлучивала брзоплето. Дакле, Црква није „измислила“ Писмо, али га је препознала и сачувала. Свети Атанасије, набрајајући књиге, наводи и неке које нису у канону, а које се ипак препоручују за читање онима који се припремају за Крштење — међу њима је и „Пастир“ Јермин.
Ту лежи и одговор на једно важно питање. Неки хришћани верују да је за веру довољно „само Писмо“, без Предања. Али без Предања Цркве не бисмо ни знали које књиге чине Писмо — сам списак књига не стоји нигде у Библији. Канон је сведочанство да Писмо живи у Цркви.
Канонске, неканонске и апокрифи
| Врста | Опис | Пример |
|---|---|---|
| канонске | књиге које Црква прима као богонадахнуте | 4 Јеванђеља, Псалми, Исаија |
| неканонске (корисне за читање) | старозаветне књиге из Септуагинте које Црква чита и поштује | Товија, Премудрост Соломонова, Макавејске |
| апокрифи | списи ван канона, често са учењем супротним вери Цркве | „Јеванђеље по Томи“ |
Пази на речи: неканонске старозаветне књиге нису апокрифи. Православна Црква их чита, поштује и одломке из њих чита на богослужењу.
Документарци и интернет понекад говоре о „скривеним јеванђељима“ која је „Црква сакрила“. Истина је мирнија. Ти списи су углавном каснији (II век и после), нису апостолски и проповедају другачије учење — често гностичко, по коме се човек спасава тајним знањем за изабране. Црква их је знала и одбацила, а не сакрила: Свети Оци и црквени писци првих векова их помињу и побијају.
„Сабор“ у учионици
Хајде да мерила применимо сами. Пред нама је пет стварних ранохришћанских списа:
| Спис | Шта знамо о њему | Одлука Цркве |
|---|---|---|
| Јеванђеље по Марку | I век; предање га везује за Марка, ученика апостола Петра; читано у свим Црквама | канон |
| Посланица Јеврејима | о писцу се расправљало, али је учење апостолско; Исток ју је од раније читао | канон |
| Посланица Св. Климента Римског Коринћанима | крај I века; правоверна, понегде читана на богослужењу; није апостолска | корисно, али ван канона |
| „Пастир“ Јермин | II век; поучан, понегде читан; није апостолски | корисно, али ван канона |
| „Јеванђеље по Томи“ | II век; изреке са гностичким учењем (спасење тајним знањем); није читано у Црквама | апокриф |
Свети Климент Римски је светитељ и апостолски муж — ученик апостолâ. Његова посланица је драгоцена и правоверна, али није део канона: није апостолска. А „Јеванђеље по Томи“ није опасно зато што носи име апостола, него зато што проповеда другу веру.
Пази на још нешто: ни прави сабори нису „гласали о истини“. Црква на саборима не изгласава истину, него препознаје и сведочи оно што је одувек веровала, вођена Духом Светим. Пример те живе мудрости је Откривење: оно је у канону, али се у Православној Цркви не чита на Литургији.