Прочитај ову реченицу и замисли да не знаш одакле је: „Који није са мном, против мене је.“ Ко би је могао изговорити? Вођа неке банде пред обрачун? Тренер пред утакмицу? Неко ко дели свет на „наше“ и „њихове“? Колико људи — толико тумачења. А реченица је, у ствари, из Јеванђеља — изговорио ју је Христос:
„Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.“
Мт 12, 30
Да бисмо знали шта је Христос стварно хтео да каже, није довољно имати реченицу. Треба нам контекст — шта се догађало пре и после (Христос је управо исцелио бесомучног човека, а неки су рекли да демоне изгони силом кнеза демонског), целина Писма и заједница која је живела са Њим и сведочила о Њему. Где се, онда, Писмо исправно чита?
Два путника
Свети Лука записао је два сусрета који су као две слике истог одговора. Прочитај их у целини: Лк 24, 13–35 и Дап 8, 26–39.
Истог дана када је Христос васкрсао, двојица ученика иду из Јерусалима у село Емаус. Тужни су и збуњени. Придружује им се Христос, али Га они не препознају. Он им говори да су „спорога срца“, а онда:
„И почевши од Мојсеја и од свију Пророка, разјасни им што је у свим Писмима о њему писано.“
Лк 24, 27
Увече седају заједно за трпезу:
„И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“
Лк 24, 30–32
Други сусрет: велможа етиопске царице враћа се из Јерусалима кући, путем који води у Газу. Седи у колима и чита пророка Исаију. Анђео Господњи, а затим Дух Свети, упућују к њему Филипа — једног од седам ђакона, кога Црква поштује и као апостола:
„А Филип притрчавши, чу га где чита пророка Исаију, и рече: Да ли разумеш то што читаш? А он рече: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа да се попне и седне са њим.“
Дап 8, 30–31
„А Филип отворивши уста своја, и почевши од Писма овога, проповеди му јеванђеље о Исусу.“
Дап 8, 35
| Емаус (Лк 24) | Филип и великодостојник (Дап 8) | |
|---|---|---|
| Ко чита/слуша Писмо? | два ученика на путу | великодостојник у колима чита Исаију |
| Разумеју ли сами? | не — „спорога срца“ | не — „Како бих могао ако ме ко не упути?“ |
| Ко им тумачи? | Сам Христос, од Мојсија и пророка | апостол Филип, полазећи од Исаије |
| Чиме се завршава? | препознају Христа у ломљењу хлеба | Крштењем и радошћу |
Великодостојник није био неписмен ни незаинтересован — дошао је из далеке земље да се поклони Богу у Јерусалиму и читао је Писмо успут. Па ипак, искрено признаје: сам не могу. Ниједан од њих није остао сам са текстом. Писмо им је отворио Христос или апостол — а сусрет се није завршио расправом, него Светом Тајном: Евхаристијом у Емаусу и Крштењем на путу. Писмо се, дакле, разуме у заједници са Христом и апостолима, а пуноћу добија у Светим Тајнама.
Писмо и Предање — једно Откривење
Апостол Павле пише Солуњанима:
„Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом.“
2 Сол 2, 15
Апостоли су, дакле, предавали веру и „речју“ и „посланицом“ — и усмено и писано. Тако настаје појам Свето Предање. Предање није збирка старих навика, него живот Цркве у Духу Светом, који она прима од апостола и предаје из нараштаја у нараштај. У њега спадају:
- Символ вере — исповедање вере Цркве;
- богослужење и Свете Тајне;
- одлуке сабора;
- учење Светих Отаца;
- иконе.
А где је ту Свето Писмо? Писмо није нешто „поред“ Предања, него његово срце — записано Предање. Чак и Лука, кад почиње своје Јеванђеље, каже да пише онако „као што нам предадоше“ очевици (Лк 1, 2). Зато Писмо и Предање нису два извора који се такмиче, као да бирамо „или — или“. То је једно Откривење, један живот Цркве — а Писмо је у њему оно најдрагоценије.
Пази и на ово: Свето Предање није исто што и народни обичаји. Обичаји могу бити лепи и вредни, али не припадају апостолском Предању на исти начин. О тој разлици говоримо у лекцији Црквено Предање и народна предања.
Са Светим Оцима
Већ у II веку појавили су се јеретици који су читали исто Писмо као и Црква, али су га тумачили „по своме“, како им одговара. Свети Иринеј Лионски (II век) им одговара овако: истина се не налази у тајним тумачењима појединаца, него у вери коју су апостоли предали Црквама и коју чувају епископи, наследници апостола, од Цркве до Цркве, без прекида.
Два века касније Свети Викентије Лерински (V век) дао је мерило које се памти:
Ако неко тумачење важи само за једну групу, или је настало тек јуче, или га је смислио један човек против свих осталих — оно није мерило вере Цркве. Мерило је оно што је заједничко Цркви кроз векове.
Зашто је то важно? Када свако тумачи Писмо „по своме“, сваки човек постаје сам себи последњи судија — а онда, природно, свако долази до свог закључка. Историја хришћанства сведочи колико је подела настало управо тако. Црква уместо тога нуди заједницу тумачења: читамо заједно, у молитви, са онима који су пре нас верно живели Писмо.
То не значи да је „забрањено мислити“. Свети Оци нису тумачили Писмо „из кабинета“, него из молитве, подвига и Литургије. Свети Јован Златоусти је тумачио Јеванђеља по Матеју и Јовану, Дела апостолска и све посланице апостола Павла — у беседама које је држао народу у храму. Читати „са Оцима“ значи мислити у заједници са светима, а не сам, као путник који не зна пут.
Писмо се доживљава
У Цркви се Писмо не само тумачи, него и живи. Погледај где га сусрећемо:
| Где | Како Црква доживљава Писмо |
|---|---|
| Литургија | читају се Апостол и Јеванђеље; Јеванђеље се износи на Малом входу и стоји на Часној трпези |
| празници | Божић, Богојављење, Васкрс — библијски догађаји које Црква сваке године изнова „поживљава“ |
| песме и молитве | Псалми, библијске песме, тропари испуњени речима Писма |
| иконе | „Писмо у бојама“ — тако се често описује икона: она показује оно што Писмо казује |
Седми Васељенски сабор (787. године) бранио је иконе управо зато што оне сведоче исто што и Писмо: оно што реч казује ушима, икона показује очима.
И, на крају, једна слика коју можеш видети у сваком олтару: на Часној трпези стоји Јеванђеље, а на Литургији поред њега путир. Реч и Хлеб су заједно — исти Христос нам се даје и кроз Писмо и кроз Чашу, баш као у Емаусу, где је ученицима најпре тумачио Писма, а онда им се открио у ломљењу хлеба.