Два цара, отац и син. Један је почео као најмањи у породици, тешко пао на врхунцу моћи — и подигао се, тако да га Црква слави као светитеља. Други је почео савршено, молитвом за мудрост којој се Бог обрадовао, а завршио удаљен од Бога. Која је од те две приче ближа нама? Можда обе. Давид и Соломон су највећи цареви Израиља, а ипак Писмо о њима говори без улепшавања — јер не показује како човек постаје савршен сам, него како је Бог веран и кроз несавршене људе води Своје обећање ка Христу.
Од судија до царева
После уласка у обећану земљу Израиљем су управљале судије. Народ је онда затражио цара, „као код других народа“. Први цар, Саул, почео је добро, али је одступио од Бога. Када га је пророк Самуило изобличио због непослушности, Саул је рекао „згријешио сам“ — али је одмах додао изговор:
„Тада рече Саул Самуилу: Згријешио сам што сам преступио заповијест Господњу и твоје ријечи, јер побојах се народа и послушах глас његов.“
1 Сам 15, 24
И још је тражио да га Самуило почаствује пред старешинама (1 Сам 15, 30). Запамти ову сцену — вратићемо јој се када Давид буде изобличен.
Пастир из Витлејема
Бог шаље Самуила у дом Јесеја у Витлејему. Јесејеви синови пролазе један за другим, али Бог ниједног не бира:
„Али Господ рече Самуилу: Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио; јер не гледам на што човјек гледа: Човјек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце.“
1 Сам 16, 7
Изабран је најмлађи, пастир Давид, и на њега силази Дух Господњи (1 Сам 16, 13). Пред џином Голијатом дечак се не уздаје у оружје — Саулов оклоп му је претежак — него у Бога:
„И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке.“
1 Сам 17, 47
Давид после Саулове смрти постаје цар, осваја Јерусалим и чини га престоницом. У град уноси Ковчег завета — знак Божјег присуства — и пред њим игра из све снаге:
„И Давид играше из све снаге пред Господом, и бјеше огрнут оплећком ланенијем.“
2 Сам 6, 14
Саулова кћи Михала му се подсмевала (2 Сам 6, 16), јер цар „не приличи“ да тако игра. Али Давид пред Богом не чува углед: радост због Божје близине важнија му је од царског достојанства.
Натаново пророштво — Бог гради „дом“
Давид је живео у кући од кедра, а Ковчег под шатором. Зато је хтео да сагради дом — храм — Господу. Пророк Натан му доноси неочекиван одговор: не Давид Богу, него Бог Давиду гради дом:
„… Јоште ти јавља Господ да ће ти Господ начинити кућу.“
2 Сам 7, 11
Реч „кућа“ (дом) овде значи лозу, династију:
„Него ће тврд бити дом твој и царство твоје довијека пред тобом, и пријесто ће твој стајати довијека.“
2 Сам 7, 16
Да ли се ово испунило у Соломону? Делимично: Соломон је сазидао Храм, али се његово царство после његове смрти поделило, а лоза Давидова изгубила је престо у вавилонском ропству. Ниједан земаљски цар не влада „довијека“. Пуно испуњење је у Христу. Архангел Гаврило каже Богородици:
„Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида, оца његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и Царству његову неће бити краја.“
Лк 1, 32–33
Зато Јеванђеље по Матеју почиње речима „Родослов Исуса Христа, сина Давидова“ (Мт 1, 1), а слепи Вартимеј код Јерихона виче:
„И чувши да је то Исус Назарећанин, стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе, помилуј ме!“
Мк 10, 47
Када слепи назива Исуса „Сином Давидовим“, он исповеда да је Натаново обећање испуњено.
Грех и „Ти си тај“
На врхунцу моћи Давид је пожелео Витсавеју, жену свог војника Урије, а онда, да би прикрио грех, послао Урију у смрт. Мислио је да нико неће сазнати. Бог му шаље пророка Натана. Натан не оптужује одмах, него прича причу: богаташ са много стада узео је сиромаху једину овчицу, коју је овај хранио „и бијаше му као кћи“ (2 Сам 12, 3). Давид плане и изриче пресуду — сам себи. Натан тада каже: „Ти си тај“ (2 Сам 12, 7).
Зашто прича? Да би Давид сам изрекао суд и препознао неправду, пре него што почне да се брани.
„Тада рече Давид Натану: Сагријеших Господу. А Натан рече Давиду: И Господ је пронио гријех твој; нећеш умријети.“
2 Сам 12, 13
Упореди са Саулом. Обојица кажу „згреших“. Али Саул одмах додаје „јер побојах се народа“ и тражи част пред старешинама; Давид не тражи изговор, не криви друге и не брине о угледу. Зато његов грех не постаје пропаст, него почетак повратка Богу. Последице греха ипак остају — Писмо их не крије (2 Сам 12, 10–14) — али однос са Богом је обновљен.
Пс 50 — молитва целе Цркве
Наслов педесетог псалма каже да га је Давид испевао „кад му дође Натан Пророк“. (У Даничићевом преводу Светог Писма то је Пс 51; у молитвенику и богослужбеним књигама, по Септуагинти, Пс 50. Ми га наводимо по црквеном Псалтиру.)
„Јер безакоње моје ја знам, и грех је мој стално преда мном.“
Пс 50, 3
„Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега.“
Пс 50, 7
„Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога, обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје, и уста моја казиваће хвалу Твоју. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве свеспаљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.“
Пс 50, 14–17
| Мисао из псалма | Шта открива о покајању |
|---|---|
| Давид моли за милост, не за правду („Помилуј ме, Боже…“, ст. 1) | покајање почива на поверењу у Божју љубав |
| „безакоње моје ја знам“ (ст. 3) | искрено признање, без изговора |
| „Срце чисто саздај у мени“ (ст. 10) | покајање је обнова, ново стварање |
| „Избави ме од крви“ (ст. 14) | Давид именује свој најтежи грех — Уријину крв |
| „Жртва је Богу дух скрушен“ (ст. 17) | Бог не тражи спољашњи обред, него смирено срце |
Црква овај псалам чита на готово свим службама: на јутрењу, на часовима, на повечерју, пред Исповест; свештеник га тихо чита и док кади храм. Зашто баш Давидове речи за молитву свих нас? Зато што у њима нема ни очаја ни самоправдања — само истина о греху и још већа истина о Божјој милости.
Кајање или покајање?
Кајање може остати у осуди себе: човек види свој грех, гризе се, али остаје сам са собом — све до очаја. Такав је био Јуда. Покајање (грч. метаноја — промена ума) јесте повратак Богу са надом. Такви су Давид и апостол Петар: и они су тешко пали, али су се, плачући, вратили Ономе Ко прашта. Покајање није само психолошки процес, него сусрет са живим Богом, а у Цркви се остварује у Светој Тајни Исповести.
Соломон — молитва за мудрост
Давидов син Соломон (име се везује за јеврејску реч шалом — мир) постао је цар млад. Бог му се јавио у сну у Гаваону и рекао: „Ишти што хоћеш да ти дам“ (1 Цар 3, 5). Соломон почиње признањем:
„И тако, Господе Боже мој, ти си поставио слугу својега царем на мјесто Давида оца мојега, а ја сам млад, нити знам полазити ни долазити.“
1 Цар 3, 7
Тражи срце разумно да суди народу и разликује добро и зло (1 Цар 3, 9). Богу је та молба мила:
„И рече му Бог: Кад то иштеш, а не иштеш дуга живота, нити иштеш блага, нити иштеш душа непријатеља својих, него иштеш разума да умијеш судити;“
1 Цар 3, 11
Бог му даје мудрост — и уз то оно што није тражио: благо и славу (1 Цар 3, 12–13). Мудрост се одмах показала у Соломоновом суду две жене које су се свађале око једног детета: права мајка открила се по љубави (1 Цар 3, 16–28).
Шта бисмо ми тражили? Добро је молити за успех, али Соломон нас учи да молимо за мудрост — у учењу, у породици, у пријатељству, у избору будућности. Покушај да и сам, у неколико реченица, саставиш молитву за мудрост која ти је сада најпотребнија.
Храм — место сусрета
Соломон је сазидао Храм у Јерусалиму, на гори Морији. При његовом освећењу, раширених руку ка небу, молио се. Почео је речима:
„И рече: Господе Боже Израиљев! Нема Бога таквога какав си ти горе на небу ни доље на земљи, који чуваш завјет и милост слугама својим које ходе пред тобом свијем срцем својим;“
1 Цар 8, 23
Соломон сам зна да Бог није „затворен“ у зграду: ни небеса над небесима не могу Га обухватити (1 Цар 8, 27). Храм је место сусрета и молитве. И није само за Израиљ — Соломон моли и за странца:
„Ти чуј с неба, из стана својега, и учини све за што повиче к теби онај странац, да би познали име твоје сви народи на земљи …“
1 Цар 8, 43
Већ у Соломоновом храму наслућује се Црква, у коју ће бити позвани „сви народи на земљи“.
Соломонов пад
Прича о Соломону има тужан крај. Узео је многе жене из других народа, а оне су „занијеле срце његово“ за туђим боговима, па им је подизао жртвенике:
„И чињаше Соломон што бјеше зло пред Господом и не хођаше сасвијем за Господом као Давид, отац његов.“
1 Цар 11, 6
Писмо Соломонов пад мери Давидовим срцем: Давид је тешко грешио, али му срце никада није прешло к идолима и увек се враћало Богу. Соломон је почео тражећи мудро срце, а изгубио га је када је заборавио Бога. После његове смрти царство се поделило (1 Цар 11, 11–13). Мудрост није само знати много — него остати са Богом до краја.
Давид, Соломон и Христос
| Давид | Соломон | |
|---|---|---|
| живот | пастир, помазан од Самуила; Голијат; Јерусалим и Ковчег; грех и покајање | моли за мудрост; Соломонов суд; гради и освећује Храм; пад у старости |
| праслика | Христос — Добри Пастир, рођен у Витлејему, побеђује „Голијата“ — ђавола | Христос — Премудрост Божја, Цар мира, Који гради нови Храм — Цркву |
| разлика | Давид греши и каје се; Христос је безгрешан | Соломон пада у идолопоклонство; Христос је „већи од Соломона“ |
„Царица јужна устаће на Суд са родом овим, и осудиће га; јер она дође с краја земље да слуша премудрост Соломонову; а гле, овде је већи од Соломона.“
Мт 12, 42
Апостол Павле Христа назива самом Премудрошћу Божјом:
„А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.“
1 Кор 1, 23–24
Ни највећи цареви Израиља нису били савршени. Они наговештавају, а Христос испуњава: пастир → Добри Пастир; цар → Цар Чијем Царству нема краја; Храм → Црква, Тело Христово; мудрост → Христос, Премудрост Божја.