Последње вечери пред Велики пост у многим храмовима догађа се нешто необично. После вечерње службе верни прилазе једни другима — свештеник парохијанима, родитељи деци, суседи суседима — клањају се и траже опроштај. Тог дана, на Сиропусну недељу, Црква се сећа једног давног догађаја: изгнања Адама из раја. Зашто пост почиње баш Адамом? И зашто се баш тада праштамо? На претходним часовима читали смо повест о паду у Писму и тумачили је са Светим Оцима. Данас ћемо чути како Црква о паду пева.
Богословље које се пева
Црква своју веру не чува само у књигама и уџбеницима. Пре свега је изражава у богослужењу — у молитвама, песмама и иконама. Стара хришћанска изрека каже: закон молитве је закон вере. Ако желиш да знаш шта Црква верује, послушај шта она моли и пева.
Богослужбени текстови о паду имају нешто што уџбеник нема: у њима се о Адаму не говори у трећем лицу, као о неком „тамо некад“. Адам у њима говори у првом лицу — и верник који пева или слуша почиње да схвата да та прича говори о њему.
Сиропусна недеља — плач пред рајем
Сиропусна недеља је последња недеља пред Велики пост. Име долази отуда што се тог дана последњи пут „пушта“ мрсна храна од млека и сира; у нашем народу зове се и Беле покладе. Црква се тог дана сећа изгнања Адамовог из раја.
Богослужбене песме (стихире) тог дана приказују Адама како седи пред затвореним рајем и плаче. Он оплакује своју наготу, тугује што је због мало јела изгубио рајску радост и моли сам рај да се за њега помоли Створитељу. То није само слика из давнина. Црква ставља верника у Адамов положај: и ја сам изгубио рај. И ја седим пред затвореним вратима.
А шта онда? Јеванђеље које се чита на Литургији тог дана (Мт 6, 14–21) одговара:
„Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.“
Мт 6, 14–15
Отуда праштање. Пут натраг у рај почиње помирењем са ближњима. Пост је пут повратка, а праштање је његов први корак. Зато се, по лепом обичају, тог дана међусобно молимо за опроштај.
Велики канон — Адамова прича је моја прича
Свети Андреј Критски (VII–VIII век), архиепископ острва Крита, саставио је најдужи и вероватно најпознатији покајни канон Цркве — Велики канон. Чита се у прве четири вечери Великог поста, подељен на четири дела, а у целини на јутрењу четвртка пете седмице поста (које се обично служи у среду увече).
Канон почиње необично: песник се не обраћа Богу, ни народу, него својој души. Пита је одакле да почне да оплакује своја дела. Онда је пореди са Адамом и Евом — и са њиховим падом препознаје свој. Затим, песму по песму, пролази кроз цео Стари и Нови Завет: Каин и Авељ, Ноје, Аврам, Мојсије, Давид… па блудни син, цариник, разбојник на крсту. Сваку личност пореди са својом душом: где је пала као они, где није устала као они.
Порука је јасна: пад није само Адамов — то је моја прича и моје покајање. Али канон није очајан. Свака песма завршава се обраћањем Богу, Који је милостив и чека.
Анафора Светог Василија Великог
Литургија Светог Василија Великог служи се, по правилу, десет пута годишње: пет недеља Великог поста, Велики четвртак и Велика субота, Бадњи дан, Крстовдан (уочи Богојављења) и на празник Светог Василија, 14. јануара. Њена анафора — средишња евхаристијска молитва — међу најлепшим је текстовима хришћанског богословља.
У тој молитви, коју свештеник чита тихо пред Часном трпезом, Црква благодари Богу што је створио човека од праха земље и почаствовао га Својом иконом, што га је ставио у рај и обећао му бесмртност. Онда долази пад: човек није послушао и изгубио је живот. Али молитва одмах наставља — Бог га није оставио. Посећивао га је на многе начине, слао пророке, дао Закон, а на крају послао Свога Сина, Који је постао човек и победио смрт.
У тој једној молитви налази се цела историја спасења: створење — пад — Божја брига — Христос. И пад је у њој увек праћен Божјом бригом. Зато ту молитву Црква не изговара као тужбалицу, него као благодарење — а то је управо значење грчке речи евхаристија.
Акатист — Нова Ева
У Акатисту Пресветој Богородици, који се у целини пева у петој седмици Великог поста, Богородица се поздравља многим именима. Међу њима је и поздрав да је Она та кроз коју је пали Адам позван натраг, а Евине сузе избрисане. То је онај исти мотив који смо упознали код Светог Иринеја: Ева је непослушношћу везала чвор, а Богородица га је послушношћу развезала. Њен одговор архангелу Гаврилу гласи:
„А Марија рече: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој! И анђео отиде од ње.“
Лк 1, 38
Зато је Црква назива Новом Евом. Прославља је као Свету и Пречисту, која је слободно и потпуно прихватила вољу Божју — и кроз чији је пристанак Бог постао човек.
Велика субота и Васкрс — Христос по Адама
На Велику суботу Христос телом лежи у гробу, а душом силази у ад — до самог Адама. Богослужење тог дана пева о Христу Који је сишао „до краја“, тамо где је човек био заточен смрћу.
На Васкрс се то показује у пуној светлости. На васкршњој икони, каже опис празника, Христос руши врата ада и изводи Адама и Еву из ропства смрти. Цела Црква тада пева:
Пасхални тропар
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова.
На крају васкршњег јутрења чита се и Васкршња беседа Светог Јована Златоуста, која позива све на радост и кличе да је ад, примивши Христа, побеђен.
Две иконе — двоја врата
Стави у мислима једну поред друге две иконе.
На првој је изгнање из раја: Адам и Ева излазе, а пред затвореним вратима стоји херувим са пламеним мачем. Писмо каже:
„И изагнав човјека, постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.“
Пост 3, 24
На другој је Васкрсење: Христос стоји на разваљеним вратима ада, која леже укрштена под Његовим ногама, и за руке подиже Адама и Еву.
Шта се десило са вратима? Врата раја, затворена грехом, Христос отвара. Врата ада, која су држала Адама, Христос разбија. Између те две иконе стоји цео Велики пост.
Од плача до радости
Црквена година води нас овим путем сваке године. Васкрс нема сталан датум: Православна Црква га рачуна по пасхалији Првог васељенског сабора и по јулијанском календару, па се он — а са њим и сви дани ове целине — из године у годину помера. Међусобни размак тих дана, међутим, увек је исти:
| Дан | Када је | Веза са Адамом |
|---|---|---|
| Сиропусна недеља (Беле покладе) | седма недеља пре Васкрса, последња пред пост | Адам плаче пред рајем; праштање |
| Чисти понедељак | дан после Белих поклада | почетак Великог поста и читања Великог канона |
| Недеље Великог поста | првих пет недеља поста | Литургија Св. Василија — створење, пад, спасење |
| Велика субота | дан пред Васкрс | Христос у гробу и у аду, „по Адама“ |
| Васкрс | први недељни дан после пролећног пуног месеца, по пасхалији | Христос изводи Адама и Еву; рај је отворен |
Тачне датуме за текућу годину увек проверавамо у црквеном календару.
Зашто Црква не остаје само на плачу? Зато што пост који почиње Адамом завршава се Васкрсењем. Богослужење нас води од плача над изгубљеним рајем до радости поновног уласка. Покајање у Цркви није очај, него радосна туга — туга која зна да је врата већ неко отворио.
Моја молитва покајања
Велики канон учи нас нечему што можемо да покушамо и сами: да разговарамо са својом душом. Покушај да напишеш кратку молитву, од шест до осам стихова, у којој се обраћаш својој души, по узору на Велики канон. Употреби бар три од ових мотива:
- затворена врата раја;
- изгубљена хаљина благодати;
- „Гдје си?“ — Бог тражи човека;
- Нова Ева — Богородица, заступница;
- Нови Адам — Христос Који силази по мене;
- пост и праштање као пут натраг;
- отворени гроб, отворени рај.
Овај пут покајања Црква сваког дана Великог поста сабира у једну кратку молитву, коју читамо са метанијама:
Молитва Светог Јефрема Сирина
Господе и Владико живота мога, духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми, духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме. Да, Господе Царе, подај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.
После пада грех почиње да се шири — о томе говори следећа повест, о Каину и Авељу.