Човекова злоупотреба творевине — еколошка криза

Пролећни излет на реку. Вода је бистра, врбе пуштају прве листове, негде у трстици оглашава се барска птица. А онда, у корењу врба, на месту где се вода мало умири — гомила пластичних флаша, кеса и лименки, заплетених у грање као да их је неко ту намерно сложио. Ко је ово урадио? Неки „зао човек“ из суседног села? Или смо сви, помало, учесници — свако са својом флашом баченом „само једном“? Данас говоримо о еколошкој кризи — али не као на часу биологије или географије, него питамо оно што само вера може да пита: шта се то догодило у човеку?

Твар која уздише

Апостол Павле, пишући Римљанима пре скоро две хиљаде година, говори о творевини као о живом бићу које чека и пати:

„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“

Рим 8, 19–22

Творевина „уздише“ зато што је њена судбина везана за човека. На претходним часовима учили смо да је човек створен као домаћин и свештеник творевине и да је грех промашај циља. Од почетка човеку је поверен задатак:

„И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.“

Пост 2, 15

Да ради и да чува. Шта се дешава са кућом када домаћин постане газда-пљачкаш? Кућа пропада — а са њом и сви који у њој живе.

Дрво проблема

Узмимо четири позната облика кризе: пластика и отпад, загађен ваздух у градовима, сеча шума и бачена храна. Ако за сваки нацртамо „дрво проблема“ — у крошњи видљиве последице, у стаблу сам проблем, а у корењу узроке — и ако корење копамо све дубље, питајући „Зашто човек то ради? А зашто — то?“, на крају долазимо до истих речи:

Зато кажемо да еколошка криза није само технички проблем, него криза човека. Као што је Адам хтео да „има“ без Бога, тако и савремени човек тражи срећу у поседовању и трошењу. Свети Оци таква стања зову страстима: среброљубље (похлепа за стварима), стомакоугађање (неумереност у храни и уживању), гордост (уверење да сам ја господар свега). Христос је на то упозорио једноставно:

„Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“

Мт 6, 19–21

Природа се загађује онда када се загади срце.

Да ли је Библија крива?

Амерички историчар Лин Вајт објавио је 1967. године чланак у коме је тврдио да је хришћанство, речима „владајте земљом“, дало човеку право да искоришћава природу. Ту тезу и данас понекад чујемо. Погледајмо сам текст:

„И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.“

Пост 1, 28

Шта бисмо одговорили? Прво, човек „влада“ као икона Божја — а Бог влада светом тако што га ствара, храни и чува из љубави. Библијско владање значи домаћинство и служење, а не тиранију. Друго, исти човек је, мало касније, постављен у врт „да га ради и да га чува“. Треће, Писмо каже да се Бог Сам радује својој творевини:

„Како су величанствена дела Твоја, Господе! све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје.“

Пс 103, 24

Свет који Бог гледа са радошћу није „сировина“. Проблем, дакле, није у Библији, него у човеку који ју је заборавио.

Одговор Цркве

Ако је корен кризе у срцу, онда и лек мора да почне у срцу. Црква не нуди нову идеологију, него стари, проверени пут — у два правца:

Пост није „дијета“, него школа слободе: ко научи да се одрекне малог, неће постати роб великог. А благодарност мења поглед на свет. На свакој Литургији свештеник уздиже хлеб и вино — плод земље и људског рада — и говори: „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.“ То је најкраћи опис човековог призвања: све примамо од Бога и са захвалношћу Му враћамо. Протојереј Александар Шмеман у књизи За живот света лепо показује да је човек позван да буде управо такав — биће које благодари и приноси.

Милостиво срце

Свети Исак Сирин (VII век) у својим Подвижничким беседама описује милостиво срце: срце које гори љубављу за сву творевину — за људе, за птице, за животиње, чак и за непријатеље — и које се за њих моли са сузама. То није сентименталност, него плод молитве: ко је близу Бога, постаје близак свему што је Бог створио.

Зато у житијима светитеља често срећемо дивље животиње које им прилазе без страха:

• Свети Герасим Јордански (V век), по житију, извадио је трн из шапе рањеног лава, и лав је остао да живи уз манастир и служи монасима.
• Свети Серафим Саровски (XVIII–XIX век) живео је у шуми, а они који су га познавали сведоче да је медведу који му је долазио давао хлеб из руке.

Светитељи враћају рајски однос са природом — не зато што знају неку технику, него зато што је у њима обновљена икона Божја. Када је човек у миру са Богом, и творевина у њему препознаје свог домаћина.

Васељенска патријаршија је 1989. године 1. септембар — почетак црквене године — одредила као дан молитве за очување творевине.

Еколошки „пост“

Природа не може да се покаје — може само човек. Зато спасење творевине почиње у човековом срцу, а наставља се у малим, конкретним корацима. Не морамо да мењамо цео свет до петка; можемо да почнемо од себе. На пример, једну недељу:

Хришћанин не гледа на будућност света са паником. Свет је у Божјим рукама, а творевина „уздише“ са надом (Рим 8, 20) — да ће једном и она бити ослобођена заједно са децом Божјом. Наш задатак није страх, него одговорност: да поново будемо оно за шта смо створени — домаћини и свештеници Божјег света.