Да ли знаш шта значи твоје име? Многи од нас добили су име по светитељу, неко га је добио на Крштењу, а монах при постригу добија сасвим ново име. Име није само етикета: оно говори ко смо и чији смо. Али може ли се човек толико променити да му старо име више не пристаје? Свето Писмо прича о човеку чије се име везује за „пету“ и превару — а који је на крају добио име по коме се зове цео народ Божји. Пратимо његов пут, од шатора у Ханану до ноћи на потоку Јавоку.
Аврам → Исак → Јаков
Бог је Авраму обећао земљу, потомство и благослов свим народима. Обећање је прешло на Исака, а од Исака и Ревеке родили су се близанци. Већ при рођењу млађи је „хватао“ старијег:
„А послије изађе брат му, држећи руком за пету Исава; и надјеше му име Јаков. …“
Пост 25, 26
Име Јаков у јеврејском звуку подсећа на реч „пета“ и на глагол „саплести, преварити“ — онога ко хвата другога за пету. Касније ће Исав горко рећи да му име баш пристаје (Пост 27, 36). Тако на почетку приче стоји човек који жели благослов, али до њега иде својим путем — лукавством.
Првенаштво је тада значило више од наследства: првенац је примао очев благослов, а код патријараха и пренос Божјег обећања. Једном је Исав дошао из поља уморан и гладан, а Јаков му је за јело од сочива (у Даничићевом преводу: „лећа“) тражио првенаштво:
„А Јаков му рече: Продај ми данас првенаштво своје. А Исав одговори: Ево, хоћу да умрем, па што ће ми првенаштво?“
Пост 25, 31–32
Исав је за тренутну глад дао оно што је вредело за поколења. Јаков је, напротив, жудео за благословом — али га је „куповао“, као да се Божји дар може уценити.
Благослов добијен лукавством
Када је Исак остарео и ослепео, Јаков је, по Ревекином савету, обукао братовљеву одећу и представио се као Исав (Пост 27, 1–29). Отац га је благословио. Када се Исав вратио и сазнао шта се догодило, повикао је:
„А Исав рече: Право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенаштво ми узе, па ето сада ми узе и благослов. …“
Пост 27, 36
Исав је намислио да убије брата (Пост 27, 41), и Јаков је морао да бежи у Харан, код ујака Лавана.
Да ли Бог одобрава превару? Не. Свето Писмо искрено приказује грехе патријараха и њихове последице: Јаков ће двадесет година живети у туђини, у страху од брата, и сам ће бити преварен. Божји избор није награда за лукавство. Он показује нешто друго — да Бог остаје веран обећању датом Авраму и да човека не одбацује, него га стрпљиво води ка покајању.
Лествица у Ветиљу
На путу ка Харану, сам, без ичега, са каменом под главом, Јаков је уснио сан: лествица је стајала на земљи, врхом је додиривала небо, анђели Божји пели су се и силазили по њој, а на врху је стајао Господ и поновио му обећање дато Авраму (Пост 28, 12–14). Па још:
„И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним што ти рекох.“
Пост 28, 15
Јаков је то место назвао Ветиљ — „дом Божји“ (Пост 28, 17–19). Али погледај како изгледа његова вера у том тренутку:
„И учини Јаков завјет говорећи: Ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и да ми хљеба да једем и одијела да се облачим, И ако се вратим на миру у дом оца својега, Господ ће ми бити Бог;“
Пост 28, 20–21
То је још увек вера са „ако“: Јаков се са Богом погађа. Бог то не одбија — Он прима човека онаквог какав јесте и води га даље.
Зашто је слика лествице толико драга Цркви? Зато што показује да Бог Сам силази к човеку:
| Црква у лествици види | Темељ |
|---|---|
| Христа | Он Сам је права веза неба и земље, Бог и човек у једној Личности (Јн 1, 51) |
| Богородицу | лествица којом је Бог сишао к нама; тако је зове Акатист, а Пост 28, 10–17 чита се као паримија на Њене празнике |
| храм | за сваки храм важе Јаковљеве речи „Овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска“ (Пост 28, 17); на Литургији се небо и земља сусрећу |
„И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега.“
Јн 1, 51
Преварант бива преварен
У Харану је Јаков седам година служио за Рахиљу, Лаванову млађу кћер, коју је волео. Али у свадбеној ноћи Лаван му је довео старију, Лију:
„А кад би ујутру, гле, оно бјеше Лија; те рече Јаков Лавану: Шта си ми то учинио? Не служим ли за Рахиљу код тебе? Зашто си ме преварио?“
Пост 29, 25
Јаков, који је преварио слепог оца, сада у мраку бива преварен. Писмо ово не прича као освету, него као лекцију: Јаков на сопственој кожи осећа горчину преваре. Служио је Лавану укупно двадесет година; добио је Лију и Рахиљу, и синове. Кроз тешкоће Бог га смирује.
Ноћ на Јавоку
Када је кренуо кући, Јаков је чуо да му Исав иде у сусрет са четири стотине људи. Уплашио се. И тада се први пут моли без погађања:
„Нијесам вриједан толике милости и толике вјере што си учинио слузи својему; јер само са штапом својим пријеђох преко Јордана, а сада сам господар од двије чете.“
Пост 32, 10
Ноћу је превео породицу преко потока Јавока и остао сам:
„А кад оста Јаков сам, тада се један човјек рваше с њим до зоре. И кад видје да га не може савладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човјек рваше с њим. Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити докле ме не благословиш.“
Пост 32, 24–26
Тада га је Он упитао за име. Да изговори „Јаков“ значило је признати ко је био — онај што хвата за пету. А онда:
„Тада му рече: Отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолио си.“
Пост 32, 28
Јаков је место назвао Фануил — „лице Божје“ — „јер, вели, Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја избави“ (Пост 32, 30). Сунце је изашло, а он је храмао (Пост 32, 31).
Каква је то борба? Пророк Осија открива њену тајну:
„У утроби ухвати за пету брата својега, и у сили својој бори се с Богом; Бори се с анђелом, и надјача; плака, и моли му се; …“
Ос 12, 4–5
Борба на Јавоку је молитва — са сузама, упорна, до зоре. Јаков „побеђује“ тако што не пушта Бога и моли за благослов. Излази из ње хром: сусрет са Богом мења човека и оставља траг смирења. Ново име значи нови живот — превртљиви Јаков постаје родоначелник народа Божјег.
Помирење браће
Ујутру је Јаков пошао пред брата и поклонио му се до земље седам пута. А онда:
„А Исав притрча преда њ и загрли га и паде му око врата и цјелива га, и обојица се заплакаше,“
Пост 33, 4
Јаков је мало после рекао Исаву нешто чудесно:
„… јер видјех лице твоје као да видјех лице Божје, тако си ме лијепо дочекао.“
Пост 33, 10
Ноћу је видео лице Божје, а ујутру у лицу брата препознаје исту светлост. Тек после сусрета са Богом Јаков може да се помири са братом. То важи и за нас: ко се истински срео са Богом у молитви, лакше пружа руку човеку са којим је у свађи.
Дванаест синова — нови Израиљ
Од дванаест Јаковљевих синова настало је дванаест племена Израиљевих. Из Јудиног племена родиће се цар Давид, а од Давидовог рода, по телу, Господ Исус Христос.
Аврам → Исак → Јаков (Израиљ) → 12 синова → 12 племена → 12 апостола → Црква
Христос бира дванаест апостола — темељ новог народа Божјег:
„А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих.“
Мт 19, 28
Апостол Павле, на крају Посланице Галатима, благосиља Цркву:
„И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији.“
Гал 6, 16
Сви крштени су, у том смислу, Израиљ: они који се боре са Богом у молитви и бивају благословени. Црква тиме не брише старозаветни Израиљ — она са поштовањем прима његове патријархе као своје праоце и његово Писмо као своје.
Борити се са Богом — данас
Шта значи „борити се са Богом“ у животу младог хришћанина? Не борити се против Бога, него не пуштати Га: остати у молитви и кад се чини да одговора нема, борити се са сопственим страстима и сумњама, не одустати од Бога у ноћи страха. Бог није тражио савршеног човека, него човека који ће се борити и неће Га пустити док не добије благослов.