Жртвовање Исака као праслика Христове жртве

На старим фрескама и иконама ова сцена се приказује без много речи: старац са подигнутом руком, младић положен на дрва жртвеника, анђео који се нагиње са неба, ован заплетен у грмљу. Шта је необично на тој слици? Погледајте лице оца. Многи људи, кад први пут прочитају двадесет другу главу Књиге Постања, остају узнемирени — и то је сасвим разумљиво. Аврам је двадесет пет година чекао сина кога му је Бог обећао; у Исаку су сва Божја обећања. Зашто би Бог тражио управо оно што је Сам обећао? Ово питање не треба пожуривати. Хајде да пажљиво прочитамо текст — и да до краја чујемо шта нам он говори.

Пажљиво читање — Пост 22

Писмо од прве реченице каже читаоцу нешто што Аврам не зна: ово је искушење.

„Послије тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: Ево ме. И рече му Бог: Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.“

Пост 22, 1–2

Обратите пажњу како Бог назива Исака — корак по корак, све ближе срцу: „сина својега, јединца својега милога, Исака“. Бог зна колико Аврам воли сина. Пут траје три дана: „Трећи дан подигавши очи своје, Аврам угледа мјесто издалека“ (Пост 22, 4). Аврам каже слугама нешто необично: „кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама“ (Пост 22, 5) — у множини.

„И узевши Аврам дрва за жртву, напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно.“

Пост 22, 6

Исак пита оца где је јагње за жртву, а Аврам одговара реченицом која ће одзвањати кроз цело Писмо: „Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву“ (Пост 22, 8). И Писмо опет понавља: „И иђаху обојица заједно.“

На гори, у последњем тренутку, долази Божји глас:

„Али анђео Господњи викну га с неба и рече: Авраме! Авраме! А он рече: Ево ме. А анђео рече: Не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.“

Пост 22, 11–12

Аврам тада угледа овна који се роговима заплео у честару и њега принесе Богу. Место назива именом које је исповест вере:

„И назва Аврам оно мјесто: Господ ће се постарати. Зато се и данас каже: На брду, гдје ће се Господ постарати.“

Пост 22, 14

Писмо касније открива где је то брдо: на гори Морији цар Соломон подиже јерусалимски Храм (2 Дн 3, 1) — место где ће Израиљ вековима приносити жртве; крај тог града, на Голготи, пострадаће Христос.

Бог живота

Да ли ова повест значи да Бог жели људске жртве? Не — она значи управо супротно. У Аврамово време многи народи Старог Истока приносили су своју децу боговима, верујући да тако добијају њихову наклоност. Бог Израиљев то изричито забрањује:

„Од сјемена својега не дај да се однесе Молоху, да не оскврниш имена Бога својега; ја сам Господ.“

Лев 18, 21

Када су, векови касније, неки у Израиљу ипак спаљивали децу, Бог преко пророка Јеремије каже да то „нијесам заповједио нити ми је дошло на ум“ (Јер 7, 31).

Зато Морија стоји као граница: овде Бог Сам зауставља руку оца. Бог није узео Исака. Он је показао Аврамову веру — и Авраму самом и свима нама — и открио да је Он Бог живота, Који не тражи смрт детета, него Се Сам постара за жртву.

Како је Аврам могао да крене на тај пут? Посланица Јеврејима одговара да је Аврам веровао да Бог не може погазити Своје обећање:

„… јер је разумео да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику.“

Јевр 11, 19

Шта је праслика?

Посланица Јеврејима каже да је Аврам Исака натраг добио „као праслику“. Праслика (грч. типос) је стварна старозаветна личност, догађај или установа која, по Божјем промислу, унапред оцртава Христа и Цркву. Апостол Павле на исти начин Адама назива праобразом Онога Који ће доћи (Рим 5, 14), а Христос Сам каже да Писма сведоче о Њему (Јн 5, 39).

Праслика није измишљена прича са поуком, ни пророчанство изречено речима. Догађај се заиста збио, а његов пуни смисао открива се тек у Христу. Праслика указује на Христа — али није исто што и Он.

Исак и Христос

Ипак, најважнија је разлика. Исак није принет — Бог зауставља Аврамову руку. Христос заиста умире на Крсту — и заиста васкрсава. Оци, већ од Светог Мелитона Сардског у II веку, уочавају да је у Исаку, враћеном живом, наговештено Христово Васкрсење, а у овну Његово страдање. Оно што Аврам није морао да учини, Бог је учинио:

„Он који свога Сина не поштедје, него га предаде за све нас, како да нам с њиме и све не дарује?“

Рим 8, 32

Жртва љубави, а не исплата

Сада можемо да се вратимо почетном питању. Бог није узео сина од Аврама — Бог је, на крају, Сам дао Свога Сина свету:

„Јер Бог тако завоље свет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни.“

Јн 3, 16

Шта је, онда, Христова жртва? Није „исплата“ коју гневни Бог тражи да би се смирио, нити задовољење некакве увређене правде. Таква слика је страна православној вери. Син добровољно, из љубави, приноси Себе — у Духу Светом, за живот света — и Својом смрћу уништава смрт и даје живот. Жртва на Крсту није сукоб „строгог“ Оца и „доброг“ Сина: то је дело једне воље и једне љубави Оца, Сина и Светога Духа. Отац из љубави даје Сина, Син из љубави Себе приноси, а Духом Светим тај дар живота постаје наш. Зато Крст за хришћане није знак страха, него знак победе живота над смрћу.

Морија у Литургији

Црква ову повест чита у најсвечанијем тренутку године. Пост 22, 1–18 једна је од старозаветних паримија на вечерњу Велике суботе, уз Литургију Светог Василија Великог — у часу када Црква, поред гроба Христовог, очекује Васкрсење. Морија и Голгота тада се читају заједно.

А у свакој Литургији, док се пева Херувимска песма, свештеник се тихо моли и исповеда да је Христос Онај Који приноси и Који се приноси, Онај Који прима и Који се раздаје. Свака Литургија није нова жртва, него учешће у једној Христовој жртви љубави — на коју нас је, још на гори Морији, Бог почео да припрема.