Телефон показује један проценат батерије. Можеш да угасиш апликације, смањиш осветљеност, укључиш штедњу — и тиме ћеш купити још неколико минута. Али ниједан од тих трикова неће напунити батерију. За то је потребно само једно: да телефон повежеш са извором. На прошлим часовима видели смо да је смрт последица одвајања човека од Бога, јединог Извора живота. Ако је тако, онда је питање овог часа јасно: шта може да врати човека Извору?
Може ли човек сам?
Човечанство вековима покушава да победи смрт. Медицина продужава живот и ублажава бол — и то је велики дар, за који треба бити захвалан. Људи подижу споменике, пишу књиге, траже славу, надају се да ће „живети“ у делима или у сећању потомака. Данас се говори и о „дигиталној бесмртности“. Али ништа од тога не побеђује смрт: медицина живот продужава, али га не чини вечним; слава памти име, али не враћа личност.
Неки антички филозофи, као Платон, учили су да је душа по природи бесмртна, а тело само њен затвор. Хришћанство учи другачије. Ни душа није бесмртна „сама од себе“, него по благодати Божјој. А хришћанска нада није само у бесмртности душе, него у васкрсењу тела — у животу целог човека.
Ако је смрт одвојеност од Бога, онда је једини пут ка животу поновно јединство са Богом. Али како?
Шта је вечни живот
Пре него што одговоримо, треба да разумемо шта уопште значи „вечни живот“. Христос га одређује у Својој првосвештеничкој молитви:
„А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“
Јн 17, 3
„Познати“ овде не значи знати податке о Богу, као што знамо лекцију. У Библији познати значи ући у лични однос, у заједницу. Вечни живот није само „живот који никад не престаје“, него живот са Богом. Вечност без Бога била би вечна смрт.
Зато Христос Марти, пред Лазаревим гробом, не каже „ја ћу ти дати живот“, него:
„Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово?“
Јн 11, 25–26
Живот није „ствар“ коју добијамо, него Личност — Христос. Имати живот значи бити са Њим.
Христос — мост између Бога и човека
Замисли провалију. На једној страни је Бог — нестворени, бесмртни, Извор живота. На другој је човек — створен, смртан, одвојен грехом. Ко може да премости ову провалију? Човек не може да се попне до Бога. Али Бог може да сиђе до човека. И то се догодило.
У Христу, Сину Божјем Који је постао човек, Божанска и људска природа сједињене су у једној Личности. Четврти васељенски сабор у Халкидону (451) исповедио је да су две природе у Христу сједињене:
| Одредница | Значење |
|---|---|
| несливено | Божанска и људска природа се не мешају у неку трећу |
| непроменљиво | ниједна се не претвара у другу |
| нераздељиво | не деле се на „два Христа“ — Бога и човека који само сарађују |
| неразлучно | никада се више не раздвајају, ни у смрти |
Зашто је ово важно за смрт? Зато што је у Христу људска природа заувек сједињена са Богом, Извором живота. Мост је саграђен — и више се не руши. Христос је примио и смрт у Своју људску природу, али смрт није могла да задржи Онога Који је Живот. Смрт је побеђена изнутра:
„А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање.“
Јевр 2, 14–15
Свети Атанасије Велики, као што смо видели на часу о светоотачком тумачењу греха, овако сажима смисао Оваплоћења: Логос се очовечио да бисмо се ми обожили. Црква то о Васкрсу пева најкраће:
Пасхални тропар
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова.
Како ја учествујем у Христовој победи
Победа је извојевана у Христу. Али како она постаје моја? Кроз три пута — у Цркви.
Крштење. У Крштењу човек симболички умире и бива погребен са Христом, да би са Њим устао у нови живот:
„Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу.“
Рим 6, 3–4
Смрт тиме више нема последњу реч: ко је већ „умро и устао“ са Христом, телесна смрт га не може одвојити од Њега.
Евхаристија. Христос је рекао:
„Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан.“
Јн 6, 54
Свети Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, на почетку II века, на путу ка мучеништву у Риму, писао је хришћанима у Ефесу о Евхаристији овако:
У Причешћу се сједињујемо са Христом — душом и телом. Примамо у себе Онога Који је Живот.
Живот у љубави. Јединство са Богом показује се и у јединству са људима:
„Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти.“
1 Јн 3, 14
Ово није магија. Свете Тајне не делују механички, као прекидач. Бог дарује живот, а човек га прима вером и љубављу — слободно. Телефон се пуни само док је прикључен на извор — а ми смо слободни да се искључимо.
Хришћанин пред смрћу
Ако је Христос победио смрт, зашто хришћани и даље умиру? Телесна смрт остаје — али је променила смисао. Она више није пропаст у небиће, него успење, прелаз. Зато Црква за упокојене каже да су уснули у Господу, а ми се за њих молимо и певамо им вечни спомен. Сан није крај — после сна долази буђење.
Смрт је привремена. Коначна је победа живота — васкрсење тела у последњи дан:
„Последњи непријатељ укинуће се – смрт.“
1 Кор 15, 26
„А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?“
1 Кор 15, 54–55
Ове апостолове речи понавља и Васкршња беседа Светог Јована Златоуста, која се чита на крају васкршњег јутрења. У њој Златоуст позива све, и постаче и непостаче, на радост празника, и кличе да се ад огорчио, јер је, примивши Христа, побеђен. Прочитај је у целини о Васкрсу — то је један од најлепших текстова хришћанства.
Христос је поново „укључио“ човека у Извор живота. На нама је да се не искључимо.