Светоотачко тумачење прародитељског греха

Замисли да ти неко каже: „Твој прадеда је пре сто година учинио злочин — зато ти сада идеш у затвор.“ Одмах би рекао да то није праведно. И био би у праву. Нико не може бити крив за туђе дело. Па зашто онда понекад чујемо да смо „сви криви због Адама“? Да ли се свако дете рађа са туђом кривицом на души? Шта заиста наслеђујемо од прародитеља? Данас ћемо ово питање поставити онима који су о њему најдубље размишљали — Светим Оцима.

У Адаму и у Христу

Апостол Павле у једној реченици ставља једно поред другог Адама и Христа:

„Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.“

1 Кор 15, 21–22

Пажљиво прочитај: шта по овом стиху долази од Адама — кривица или смрт? Апостол не каже „у Адаму сви су криви“, него „у Адаму сви умиру“. Од Адама долази смртност, а од Христа — живот. На овој паралели почива цело светоотачко тумачење пада.

Упознаћемо четворицу Отаца из различитих векова и крајева хришћанског света. Сваки је гледао из свог угла — а сви су видели исто.

Свети Иринеј Лионски — човек као дете

Свети Иринеј (II век) био је ученик Светог Поликарпа Смирнског, а овај ученик Светог апостола Јована. Као епископ Лиона, у делу Против јереси, развио је једну од најлепших слика пада.

Адам, учи Свети Иринеј, није створен као „готов“ и савршен, него као дете — невин, али незрео, позван да расте ка савршенству у заједници са Богом. Пад је био као када дете пожели да одједном постане одрасло — тражио је пречицу до онога што је требало да прими постепено, као дар.

Христос онда понавља Адамов пут, али правилно — то се зове рекапитулација (обједињавање, понављање из почетка). Тамо где је Адам био непослушан код дрвета у рају, Христос је послушан до смрти на дрвету Крста. Слично је и са Евом и Богородицом:

Зато Црква Богородицу зове Новом Евом. Ову паралелу срешћемо поново у богослужбеним текстовима.

Свети Атанасије Велики — пад у трулежност

Свети Атанасије (IV век), архиепископ александријски и бранилац вере у Христово Божанство на Првом васељенском сабору, написао је спис О оваплоћењу Логоса.

Човек је, учи он, по природи створен из небића — нема живот сам од себе, него живи зато што учествује у Логосу, Речи Божјој. Док је био окренут Богу, благодат га је држала у постојању и нетрулежности. Када се одвојио од Бога, почео је да клизи назад, ка небићу из кога је изведен — у трулежност и смрт. Смрт, дакле, није „казна споља“, него распадање онога што се одвојило од извора постојања.

Шта је Бог могао да учини? Није било довољно да човек само каже „жао ми је“ — покајање не враћа изгубљену нетрулежност природе. Зато је сам Логос постао човек: узео је смртну људску природу, да би смрт победио изнутра и у Себи вратио човеку нетрулежност. Отуда његова чувена мисао:

Не значи да човек престаје да буде човек, него да по благодати постаје учесник Божјег живота.

Свети Јован Златоуст — смртност, а не кривица

Свети Јован Златоуст (IV век), архиепископ цариградски, тумачио је у својим Беседама на Посланицу Римљанима управо стихове о Адаму. Када апостол каже да су кроз непослушност једнога „посташе многи грешни“ (Рим 5, 19), Златоуст поставља исто питање које смо поставили ми: како би било праведно да неко буде крив због другога?

Његов одговор: реч „грешни“ овде значи да су сви постали подложни смрти. Од Адама не наслеђујемо његову кривицу, него смртност. А пошто смо постали смртни, постали смо и склонији страстима и греху — страх од смрти и брига за опстанак гурају човека ка себичности. Личну кривицу, пак, свако има само за своје грехе.

Златоуст у својим беседама онима који се спремају за Крштење каже и да Црква крштава децу иако она немају личних грехова — да би им се даровали освећење, усиновљење и заједница са Христом.

Свети Максим Исповедник — круг задовољства и бола

Свети Максим Исповедник (VII век) био је монах који је за исповедање праве вере о Христу пострадао — одсечени су му десна рука и језик. Он пад посматра изнутра, у човековој вољи.

Човек је, учи Свети Максим, злоупотребио слободу: уместо да своју жељу усмери ка Богу, окренуо ју је ка чулном уживању у стварима. Тако је упао у круг задовољства и бола: задовољство тражено мимо Бога рађа бол, бол гура човека да побегне у ново задовољство, и тај круг се завршава смрћу (о томе пише у Одговорима Таласију). Корен свега је самољубље — о коме смо говорили на часу о греху као промашају циља.

Христос је примио нашу целу природу, али без греха, и у Себи је исцелио нашу вољу: у Гетсиманији је Његова људска воља слободно и потпуно рекла „да“ вољи Очевој. Оно што је Адам покварио у свом избору, Христос је исправио у Свом.

Шта је заједничко Оцима

Сва четворица виде пад као болест и смрт људске природе, а Христа као Лекара Који је лечи изнутра — Оваплоћењем, Крстом и Васкрсењем. Нико од њих не описује Бога као увређеног повериоца који чека да му се исплати дуг. Грех је болест, Христос је Лекар.

Један стих — два читања

Кључни стих за ово питање налази се у Посланици Римљанима:

„Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише.“

Рим 5, 12

На крају стиха у грчком изворнику стоји израз ἐφ᾽ ᾧ (еф' хо), који значи „због тога што“, „пошто“. Тако га преноси и наш Синодски превод. Смисао је: смрт је ушла у свет кроз Адама и прешла на све људе, а сви и сами греше. Неки источни Оци ово читају и обрнуто: пошто је смрт завладала, сви падају у грех.

Латински превод (стари латински текст, а затим и Вулгата) овај израз пренео је као in quo — „у коме“ (тј. у Адаму) „сви сагрешише“. На том читању се на Западу, нарочито од блаженог Августина, развило учење да сви људи у Адаму носе и његову кривицу.

Ово не износимо да бисмо се ругали другим хришћанима, него да бисмо јасно знали шта ми верујемо. Православна Црква верна је тумачењу источних Отаца: наслеђујемо смртност и трулежност, а не туђу кривицу. Зато Црква крштава децу не „због кривице“, него да би од самог почетка живела у Христу и у Његовом Васкрсењу.

Нови Адам и Нова Ева

Апостол Павле Христа назива „последњим Адамом“:

„Тако је и написано: Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.“

1 Кор 15, 45

Први Адам је примио живот; Последњи Адам даје живот. Најлепше се то види на икони Васкрсења (Силазак у ад): Христос стоји на разбијеним вратима ада и за руке извлачи Адама и Еву из гробова. На тој икони нема судског процеса, ни ваге, ни обрачуна — само руке које се пружају. То је светоотачко учење о паду исказано бојама.

Шта наслеђујемо — шта добијамо

Где примамо „наслеђе од Христа“? У Крштењу, где умиремо и васкрсавамо са Христом, и у Евхаристији, где се сједињујемо са Њим. Оно што је од Адама дошло рођењем, од Христа долази новим рођењем — у Цркви.