Пасха

У поноћ уочи Васкрса храм је у тами. Свештеник излази са упаљеном свећом, верни један другоме преносе светлост, литија обилази храм — и тада се први пут чује „Христос васкрсе из мртвих…“. Али много пре тога, на вечерњу Велике суботе, Црква чита петнаест одломака из Старог Завета: о стварању, о ноћи у Египту, о мору које се раздваја, о пророку у утроби кита, о тројици младића у огњу. Зашто, баш пред Васкрс, толико Старог Завета? Зато што се Васкрс на грчком и у богослужењу и данас зове Пасха — а да бисмо разумели ту реч, морамо се вратити у једну ноћ у Египту.

Ноћ Господња

Мојсије је, по позиву из купине (Откривење Бога Мојсију), са Ароном отишао пред фараона. Фараон није пуштао народ, и Бог је послао казне на Египат (Изл 7–11). Пред последњу ноћ Бог даје заповест која почиње неочекивано — променом календара:

„Овај мјесец да вам је почетак мјесецима, да вам је први мјесец у години.“

Изл 12, 2

Избављење постаје нови почетак времена. Свака породица узима јагње десетог дана месеца, чува га до четрнаестог и коље увече (Изл 12, 3–6). Једе се те исте ноћи, печено, са бесквасним хлебом и горким зељем (Изл 12, 8), у једној кући, а кост му се не сме преломити (Изл 12, 46).

Реч Пасха (јевр. песах) значи пролазак, прелазак: Господ пролази мимо кућа обележених крвљу, а народ прелази из ропства у слободу. Писмо ову ноћ зове „ноћ Господња“ (Изл 12, 42) и заповеда да се памти:

„И тај ће вам дан бити за спомен, и празноваћете га Господу од кољена до кољена; празнујте га законом вјечнијем.“

Изл 12, 14

Знаци пасхалне вечере

Пасха није била само успомена на прошлост. Бог унапред заповеда да деца питају, а родитељи одговарају:

„И кад вам реку синови ваши: Каква вам је то служба? Реците: Ово је жртва за пролазак Господњи, кад прође куће синова Израиљевих у Мисиру убијајући Мисирце, а домове наше сачува. …“

Изл 12, 26–27

Сваки нараштај говори „наше домове сачува“ — као да је и сам био тамо. Такво сећање, у коме прошли догађај постаје садашњи, Црква зове спомен (грч. анамнезис). Видећемо да је то кључ и за нашу Литургију.

Кроз море и пустињу

Народ је изашао, а фараон се предомислио и потерао га. Између мора и војске, Мојсије каже:

„А Мојсије рече народу: Не бојте се, станите па гледајте како ће вас Господ избавити данас; јер Мисирце које сте видјели данас, нећете их нигда више видјети до вијека. Господ ће се бити за вас, а ви ћете мучати.“

Изл 14, 13–14

Мојсије је пружио руку са штапом, воде су се раздвојиле, народ је прошао по суву, а војска фараонова је пропала (Изл 14, 21–30). Тада је народ запевао Песму Мојсијеву:

„Сила је моја и пјесма моја Господ, који ме избави; он је Бог мој, и славићу га; Бога оца мојега, и узвишиваћу га.“

Изл 15, 2

Ова песма је постала прва песма канона на јутрењу: Црква сваког јутра, на неки начин, поново излази из мора са Израиљем.

У пустињи Бог храни народ маном:

„И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: Шта је ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: То је хљеб што вам даде Господ да једете.“

Изл 16, 15

Мана је падала свако јутро осим суботе (Изл 16, 26), а Израиљ ју је јео четрдесет година, док није стигао на међу обећане земље (Изл 16, 35). Хлеб с неба, дан по дан — Бог не даје залихе, него Себе као сталну бригу.

Христос — наша Пасха

Све ово била је праслика. Христос је Своју Тајну вечеру имао у пасхалне дане, а распет је, како бележи јеванђелист Јован, у петак уочи Пасхе (Јн 19, 14). Када војници нису преломили кости Распетоме, Јован пише:

„Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити.“

Јн 19, 36

Апостол Павле пише Коринћанима:

„Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине.“

1 Кор 5, 7–8

И у мору и мани Павле види Крштење и Причешће:

„А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху, и сви кроз море прођоше, и сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору; и сви исто јело духовно једоше; и сви исто пиће духовно пише; јер пијаху од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос.“

1 Кор 10, 1–4

Сам Христос, после умножења хлебова, каже:

„Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света.“

Јн 6, 49–51

А на Тајној вечери:

„И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у крви мојој, која се за вас излива.“

Лк 22, 19–20

Христова крв није „откуп“ плаћен Оцу. Она је живот Христов дат за нас и нама — у Причешћу примамо Његов васкрсли живот. Нова Пасха није ни „морална поука“: Христос је заиста умро и заиста васкрсао, а у Крштењу и Евхаристији ми стварно учествујемо у Његовој Пасхи. Свети Јован Дамаскин у Пасхалном канону пева да је ово Пасха Господња, јер нас је Христос Бог превео из смрти у живот и са земље на небо.

Пасха у ноћи Велике суботе

На вечерњу Велике суботе, уз Литургију Светог Василија Великог, чита се петнаест паримија — старозаветних читања. Неке од њих:

Јонина повест није само „прича“. Христос је Сам наводи као знак:

„Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три ноћи.“

Мт 12, 40

У древној Цркви оглашени (они који су се припремали за Крштење) крштавани су управо у овој служби — у ноћи пред Васкрс прелазили су „кроз море“ у нови живот. Тако Црква у ноћи пред Васкрс читањем Старог Завета пролази целу историју спасења и показује да је све водило ка Христовом Васкрсењу.

Пасха нова — Васкрс

Васкрс је празник над празницима. Датум Васкрса Црква рачуна по пасхалији — правилу које се ослања на одлуку Првог васељенског сабора у Никеји (325. године): Васкрс је у недељу после првог пуног месеца после пролећне равнодневице, увек после јеврејске Пасхе, по јулијанском календару. Зато Васкрс нема сваке године исти датум, а ово правило чува везу Васкрса са старозаветном Пасхом.

На Васкрс и све до Спасовдана (Вазнесења) поздрављамо се: „Христос васкрсе!“ — „Ваистину васкрсе!“ По обичају, на Васкрс се туцамо црвеним јајима: из љуске која изгледа мртва излази живот, као што је Христос изашао из гроба, а црвена боја подсећа на Његову крв. Певамо:

Израиљ је вечерао спреман за пут. И ми смо на путу — од Крштења до Царства. Наша пасхална трпеза је Литургија, а наша Пасха — Христос.