Огледало у празној соби. Шта оно показује ако нико не стоји пред њим? Зид, прозор, део намештаја — али ниједно лице. Огледало може да прими лик само ако је окренуто према некоме. Слично је са портретом и са иконом: и један и друга упућују на некога ко није сама слика. Без тог односа према прволику слика губи свој смисао. Данас ћемо видети да је човек, по Светом Писму, управо таква „слика“ — створен да одражава Некога.
Савет Свете Тројице
Све остало Бог ствара кратком заповешћу: „Нека буде…“. Када долази на ред човек, текст мења тон:
„Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.“
Пост 1, 26
Даничићев превод, према хебрејском тексту, каже „по својему обличју“. У грчком преводу Седамдесеторице (LXX), који Црква користи у богослужењу и по коме су Оци тумачили Писмо, стоји: по икони Нашој и по подобију. Отуда у језику Цркве два кључна појма — икона (или образ) и подобије.
Зашто Бог говори у множини — „да начинимо“, „као што смо ми“? Свети Оци у томе виде наговештај Свете Тројице: човек није створен само једном заповешћу, као остала творевина, него као плод „савета“ Бога Који је заједница Личности. Ово је наговештај, прочитан у светлости Христа, а не доказ којим бисмо „израчунали“ Тројицу из Старог Завета.
Шта Писмо каже о човеку
Књига Постања о стварању човека говори на два места, и свако открива нешто друго:
| Одломак | Шта сазнајемо о човеку |
|---|---|
| Пост 1, 26–28 | створен је по обличју (икони) Божјем; као мушко и женско; благословен је и позван да „влада“ земљом, тј. да буде њен домаћин и брине о њој |
| Пост 2, 7 | Бог образује човека од праха земаљског и удахне му дах живота — човек је јединство земаљског и онога што је од Бога |
| Пост 2, 18–23 | „Није добро да је човјек сам“ — човек је створен за заједницу; жена је једнака човеку по природи |
„И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“
Пост 1, 27
„А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.“
Пост 2, 7
Када Бог доведе жену, Адам је препознаје као себи једнаку:
„А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.“
Пост 2, 23
Икона Божја, дакле, није нешто што човек има сам за себе, затворен у себе. Бог Који је Тројица ствара човека као биће односа — са Богом, са другим човеком, са светом.
Цео човек
Где је у човеку икона Божја? У разуму? У души? Свети Оци не допуштају да се она сведе на један „део“. Цео човек, у јединству душе и тела, створен је по икони Божјој.
Ово је важно, јер је у старом свету било веома раширено мишљење (нарочито код платоничара) да је тело тамница душе и да је спасење бекство душе из тела. Хришћанство учи другачије. Тело није зло ни тамница, него део човека створеног по икони Божјој. Зато Црква не исповеда „бесмртност душе“ као крај приче, него васкрсење тела. Зато се у Цркви тело пости, тело прима Причешће, а тела светих — мошти — Црква чува и поштује.
Икона и подобије
Свети Оци праве разлику између иконе и подобија. Укратко: икона је оно што је човеку дато, а подобије оно што му је задато.
| По икони (образу) | По подобију (сличности) | |
|---|---|---|
| Шта значи | дато стварањем: словесност (разум и реч), слобода, личност, способност љубави и заједнице | задато: да се слободно, уз Божју благодат, уподоби Богу у врлини и светости |
| Губи ли се? | не губи се ни грехом — помрачује се, али остаје | може се остварити или промашити |
| Где се остварује? | имамо је сви, од стварања | у Цркви — кроз Свете Тајне, молитву, подвиг и љубав према ближњем |
Свети Јован Дамаскин у Тачном изложењу православне вере (II, 12) учи да израз „по икони“ означава умност и слободну вољу, а „по подобију“ — уподобљавање Богу у врлини, колико је то човеку могуће.
Зашто не одмах савршен?
Ако Бог може све, зашто није човека створио одмах савршеним, „готовим“ светитељем? Свети Иринеј Лионски (II век) Адама види као дете: створено добро, али позвано да расте ка савршенству (Против јереси IV, 38). Детету се не може „убацити“ зрелост; оно је стиче живећи и учећи у љубави.
Разлог је љубав. Љубав не може бити принудна. Бог није хтео робота који „мора“ да буде добар, него личност која ће слободно одговорити на Његову љубав и, у заједници са Њим, сама расти. Слобода је, дакле, део иконе Божје у нама — и најлепши и најопаснији дар.
Позван да постане бог по благодати
Докле води тај раст? Свети Григорије Богослов у надгробној беседи Светом Василију Великом наводи речи свога пријатеља:
То је обожење. Али пази: човек не постаје Бог по природи — остаје створење и остаје он сам, личност. Обожење је учешће у Божјем животу по благодати, кроз нестворене Божје енергије. То није плод човековог напора без Бога: подобије се не остварује „сопственом снагом“, него у сарадњи са благодаћу, у Цркви.
Христос — Прволик по Коме смо створени
Ко је, онда, онај „лик“ по коме је човек створен? Апостол Павле даје одговор:
„Који је икона Бога невидљивога, Прворођени пре сваке твари …“
Кол 1, 15
Син Божји је Икона Оца, а човек је створен по Икони — по Христу. Зато се пуни смисао стварања човека открива тек у Оваплоћењу: Христос нам показује шта значи бити истински човек. Апостол Га назива „последњим Адамом“:
„Тако је и написано: Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.“
1 Кор 15, 45
Свети Атанасије Велики у делу О оваплоћењу Логоса (14) ово објашњава сликом из сликарства: када се портрет на дасци упрља и избледи, а сликар хоће да га обнови, онај чији је то портрет мора поново да дође и да позира, да би се лик обновио на истој дасци. Тако је, каже Атанасије, Логос, Икона Оца, дошао међу нас, да обнови човека створеног по Њему.
Сваки човек је икона Божја
Шта из свега овога следи за свакодневни живот?
- Сваки човек, и онај ко нам није драг, и онај ко је погрешио, носи у себи икону Божју. Зато нико није „безвредан“, нико није само „случај“, „број“ или „губитник“.
- И тело је створено по икони Божјој — зато га не презиремо, али га ни не обожавамо: чувамо га, постом и Причешћем уводимо у заједницу са Богом.
- Подобије не настаје само од себе. Оно расте у Цркви — кроз Свете Тајне, молитву, подвиг и љубав према ближњем.
На Литургији свештеник кади иконе, а онда и народ. Није то празан обичај. Кад кади иконе, поштује оне који су на њима насликани; кад кади народ, поштује живе иконе Божје које стоје у храму.