Философи већ вековима постављају једно питање које звучи једноставно, а од кога се врти у глави: зашто уопште постоји нешто, а не ништа? Физика може да израчуна како су настале звезде и колико су удаљене. Биологија може да опише како ради ћелија. Али зашто уопште постоји и звезда и ћелија и онај ко о њима пита — то није питање из лабораторије. То је питање о почетку и о смислу. Библија на њега одговара већ својом првом реченицом.
„У почетку створи Бог небо и земљу.“
Пост 1, 1
Речи које се понављају
Ако си прочитао Пост 1, 1 – 2, 3, приметио си да се исте речи враћају као припев: „И рече Бог…“, „и би тако“, „и видје Бог да је добро“, „и би вече и би јутро“. Шта нам говори то стално „рече Бог“?
Бог ствара речју. Без напора, без материјала који би већ лежао спреман, без противника са којим би се борио. Он каже — и бива:
„И рече Бог: Нека буде свјетлост. И би свјетлост.“
Пост 1, 3
У старом свету, где су се приче о почетку света свеле на борбе богова, ово је звучало запањујуће мирно. Нема драме, нема крви, нема страха. Постоји само Бог Који говори, и свет који се одазива на Његову реч.
Шест дана: уређивање и испуњавање
Повест о стварању има промишљену грађу. Прва три дана Бог раздваја и уређује простор (светлост од таме, воде од вода, копно од мора). Друга три дана тај простор испуњава онима који ће у њему живети. Сваки дан из друге колоне одговара дану из прве:
| Уређивање простора | Испуњавање простора |
|---|---|
| 1. дан — светлост; дан и ноћ | 4. дан — сунце, месец и звезде |
| 2. дан — свод; воде горе и доле | 5. дан — птице и рибе |
| 3. дан — копно, мора, биље | 6. дан — животиње на копну и човек |
| 7. дан — Бог благосиља и освећује дан; свет је довршен и предат човеку |
Зашто је човек створен последњи? Свети Григорије Ниски у делу О стварању човека одговара сликом: Бог је најпре припремио дом, па је тек онда увео домаћина — као што се цар уводи у дворац који је већ спремљен и украшен. Човек не долази у празну и непријатељску васиону, него у дом који га чека.
Шта Црква учи о стварању
Из ове повести Црква исповеда неколико истина, које су одвајале хришћане од свих философија и религија њиховог времена.
„Ни из чега“. Пре стварања не постоји ништа осим Бога: ни „праматерија“, ни простор, ни време. Бог није вајар који обликује камен који је већ ту, нити свет „истиче“ из Бога као светлост из сунца. Он свет призива у постојање из небића. Ову истину изричито исповеда и мајка седморице мученика Макавејаца у Старом Завету: храбрећи најмлађег сина пред смрт, она га учи да погледа небо и земљу и да зна да их је Бог створио ни из чега (2 Мак 7, 28). Свет, дакле, има почетак. Само је Бог беспочетан.
Слободно и из љубави. Бог није имао потребу за светом. Није Му било „досадно“, није био усамљен — Он је од вечности заједница љубави Оца, Сина и Светога Духа. Ствара не из нужде, него зато што је Љубав, и жели да и творевина учествује у Његовом животу. Свет је дар, а не нешто што је Богу „требало“.
Свет није Бог. Између нестворенога Бога и створенога света постоји разлика по природи. Свет није божански (то је пантеизам), а није ни делић Бога. Али није ни зао, ни „тамница“ духа, како су учили неки антички мислиоци. Бог Сам сведочи о Своме делу:
„Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.“
Пост 1, 31
Зло није створено. Ако је све што је Бог створио „добро веома“, откуд онда зло? Бог зло није створио. Зло није „нешто“, није биће поред других бића, него одсуство добра и злоупотреба слободе. О томе ћемо говорити на часовима о прародитељском греху.
Од Оца, кроз Сина, у Духу Светом
Стварање није дело само Оца, као да Син и Дух „долазе касније“. Свако Божје дело је од Оца, кроз Сина, у Духу Светом. Већ други стих Библије помиње Духа:
„А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.“
Пост 1, 2
Јеванђелист Јован, почињући своје Јеванђеље истим речима као Књига Постања — „У почетку“, открива ко је Реч којом Бог ствара:
„У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.“
Јн 1, 1–3
А Црква у Псалтиру пева о Речи и Духу заједно:
„Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова …“
Пс 32, 6
Свети Иринеј Лионски (II век) учио је да Отац ствара двема Својим рукама — Сином и Духом Светим (Против јереси IV, 20, 1). Не зато што Му требају помоћници, него зато што Бог увек делује као Тројица.
Ако Бог ствара кроз Логос, онда свет није случајна гомила материје. Грчка реч логос значи и „реч“ и „смисао“. Свет носи смисао и поредак, јер је створен кроз Онога Који је Смисао свега (о „логосима бића“ учили смо у лекцији Творевина сведочи о Творцу).
Библија и митови
Књига Постања није писана у празном простору, него у свету пуном митова о почетку. Упореди:
| Схватање | Шта тврди | Шта каже Пост 1 |
|---|---|---|
| Вавилонски мит (Енума Елиш) | свет настаје из борбе богова; небо и земља су направљени од тела убијене богиње | један Бог ствара мирно, речју; нема борбе ни супарника |
| Античка философија | материја је вечна; бог је само „уметник“ који је обликује | све, па и материја, има почетак у Богу; само Бог је вечан |
| Пантеизам | свет и Бог су исто; све је божанско | Бог је Створитељ, свет је творевина |
Писац Постања митове намерно „разоружава“. Сунце и месец, којима су се клањали суседни народи, у повести о стварању нису ни названи по имену. То су само „видјела“, светиљке на служби:
„И створи Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде.“
Пост 1, 16
Оно чега се стари свет бојао и чему се клањао, Писмо враћа на његово место: то је творевина — лепа, добра, али не божанство.
Вера и наука
Да ли се Библија и природне науке сукобљавају? Само ако од њих тражимо одговоре на иста питања. Библијски текст не жели да опише физичке процесе и не треба га читати као научни извештај. Он открива да је све од Бога, да је добро и да има циљ.
| Наука пита | Вера пита |
|---|---|
| како свет функционише? | Ко га је створио? |
| од чега је сачињен и по којим законима се мења? | зашто постоји и ради чега? |
Свети Василије Велики у беседама на Шестоднев (IV век) излаже стварање водећи рачуна о знању свога времена, али му главни циљ није наука, него да слушаоце доведе до дивљења Створитељу.
Зато се не исплати свађати око тачног трајања „дана“ стварања. Исто тако, ниједна научна теорија није „доказ“ вере — теорије се мењају, а вера не почива на њима. Наука истражује свет; вера нам открива Ко нам га је даровао.
Седми дан
Повест о стварању не завршава се човеком, него светим даном:
„И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини.“
Пост 2, 3
Бог се не умара, а ипак „почива“. Тиме открива да свет није само радионица у којој се непрестано производи и троши. Време се освећује. Свет није ту само да бисмо га користили, него да бисмо благодарили за њега.